Анатомија глобалистичког смрада. Функционално устројство невладиних организација (2)

86
слика: https://yeltsin.ru/

Драган Филиповић Анатомија глобалистичког смрада. 

2. ФУНКЦИОНАЛНО УСТРОЈСТВО НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

С. 187-198.

 

Станфордов функционални пример следиле су многе друге америчке институције. Процењује се да их је до данас, по разним основама, само на територији Америке регистровано око два милиона, и толико су повезане и испреплетане у активностима и интересима да је тешко закључити која се од тих организација може третирати као релативно аутохтона, а која је изникла као експозитура неке претходне. По основном начину деловања обично се деле на политичке и војне, мада у пракси најчешће функционишу заједно и комбиновано.

Најкарактеристичнији примери ових организација су следећи:

  • Удружење за хуманистичку психологију (Association for Humanistic Psychology) из Сан Франциска, које је по Тавистоковом моделу, 1957. године, основао психијатар Кантрил Хедли. Ова институција развила је пројекат такозваног „социјалног инжењеринга“, као метода осмишљеног да изазове корените промене у групној оријентацији према социјалним, економским, религијским и политичким догађајима и да „испере мозак“ (1) циљној групи дотле да верује да су наметнута мишљења и погледи њени сопствени.
  • Центар за изучавање демократских институција (Centar for the Study of Democratic Institutions – CSDI), чији је оснивач Роберт Хачинс, експонирани члан глобалистичке олигархије из Комитета 300. Његови стручњаци Хари Ешмор и Френк Кели предводили су тимове научних сарадника, са циљем осмишљавања бројних програма за наметање идеја о неопходности спровођења социјалних реформи либералног типа, закамуфлираних иза „демократске идеологије“.
  • Фридом Хаус (Freedom House), данас једна од водећих невладиних организација у свету, коју су основали амерички Јевреји Лео Черн и Карл Гершман. На чело организације постављен је Џејмс Нојсли, функционер америчке обавештајне службе ЦИА. У почетку, њихов циљ био је ширење просоцијалистичких дезинформација међу америчким радницима, а касније је деловање проширено на остваривање глобалног утицаја преко наметања „демократске идеологије“ и „заштите људских права“, на плану дестабилизације политичких система у социјалистичким земљама.
  • Национални фонд за демократију (National Endonjment for De­mocracy), који уобичајено служи за покриће оснивања невладиних организација у многим земљама. Има своја седишта у америчким амбасадама широм света. Обухвата две основне групације: Национални демократски институт (NDI) на чијем је челу бивши амерички државни секретар Медлин Олбрајт, као и Међународни републикански институт (IRI). Под директном је координацијом америчке обавештајне службе ЦИА.
  • Фонд за отворено друшво – међународна организација коју је основао амерички Јеврејин Џорџ Сорош у оквиру своје приватне фондације (Open Society Institute). То је јавно експонирана мрежа антикомунистичких институција која делује у свим лево оријентисаним земљама, са искључивим циљем довођења на власт проамеричких групација и појединаца. На том плану, ова организација се служи свим расположивим субверзивним методама. Практично, нема социјалистичке земље у којој је извршен глобалистички удар а да иза тога нису стајали Сорош и поменута невладина организација.
  • Дајнкорп (DynCorp) – америчка обавештајнобезбедносна и војна невладина организација, настала у периоду после Другог светског рата. До данас је израсла у трећу компанију по богатству у САД. Запошљава око 17 500 стручњака најразличитијих профила, ангажованих на различитим пословима – од примене високе обавештајне и војне технологије, до извођења субверзивних политичких, ратних и полицијских операција широм света. Примања њихових службеника висока су чак и за америчке услове. На пример, за једногодишњи уговор деловања на простору бивше Југославије, плаћа се 85 000 америчких долара по човеку, плус трошкови на терену. Од самог оснивања је под уговором са Стејт департментом, Пентагоном и ЦИА. Најважнији сектор Дајнкорпа је Управа за међународне операције, са седиштем у војној бази Форт Ворт у Тексасу.
  • МПРИ (Military Professional Resources INC.), америчка невладина консултативна војнополитичка фирма. Основао ју је пензионисани амерички генерал јеврејског порекла Вернон Луис, као невладину организацију за програме „пружања добрих услуга“. Такође је под сталним уговором са Пентагоном и Стејт департментом, за чије интересе спроводи бројне политичко субверзивне и војне акције широм света.
  • Међународна кризна група (International Crisis Group), коју је основао бивши амбасадор САД у Турској, амерички Јеврејин руског порекла Мортон Абрамовиц. Ова невладина организација располаже годишњим фондом од 100 милиона долара, обезбеђених из глобалистичких извора, а као главни финансијер појављује се Џорџ Сорош. Мада је створена да би се, наводно, бавила „превенцијама криза“, основни задатак јој је да исте ствара и распирује. Има релативно мали број чланова, али су сви високо рангиране личности са Запада, претежно бивше дипломате, обавештајци или војна лица, са значајним везама и јаким утицајем. Посебно је присутна у балканском региону.
  • Центар за ненасилни отпор при Институту Алберт Ајнштајн у Харварду, са експозитурама на неколико америчких универзитета. То је релативно нова невладина организација ослоњена на искуства Станфорда, а финансирана претежно из фондова Међународног републиканског института (IRI). Овај центар је осмислио метод ненасилног поступка преузимања власти систематским иницирањем масовних грађанских и студентских протеста. Акцијама ове организације на терену непосредно руководи пензионисани амерички војни обавештајац Роберт Хелви. До сада је била ангажована на обарању неколико режима у Европи, Азији и Африци. Имајући у виду да се ради о институцији чији је основни задатак изазивање друштвених криза из арсенала „сукоба ниског интензитета“, сама њена појава на територији неке државе постала је сигуран знак да ће се ту дешавати радикални политички проблеми.

Од почетка педесетих до средине осамдесетих година прошлог века, наступ невладиних организација имао је упечатљиву антикомунистичку црту. Евидентно је да су те организације углавном формиране на Западу како би биле упућиване на Исток. Осим социјалистичких земаља, њиховим активностима биле су угрожене и готово све земље Трећег света, у којима је требало сачувати или поново успоставити колонијалне режиме. По паду комунизма у евроазијском региону функционални принципи остали су исти, само је идеолошка обојеност наступа делимично промењена и представљена у виду прогресивног супротстављања „недемократским, националистичким и аутократским владавинама“, што је уведено као синонимна оцена за сваку власт која није по вољи Запада.

Начин на који су те институције улазиле у независне државе само у почетку је био компликован, да би, како је време пролазило, постајао све лакши и лакши, док напокон нису почеле да се појављују уз вољну или прећутну сагласност управо влада домаћина које треба да обарају. Свака економска или технолошка помоћ коју је нека земља тражила од Запада, или је прихватала као добронамерну понуду западне стране, условљавана је каналисањем те помоћи посредством неке од невладиних организација. Тако су прве невладине организације свој продор у социјалистичке земље направиле преко америчких, прецизније Стејт департментових, дипломатских органа – Америчког сервиса за информисање (USIS) и Америчке агенције за међународни развој (USAID), као и сличних конзуларних огранака британске, француске или немачке дипломатије.(2) Други начин продора био је преко закамуфлираних, фиктивно образлаганих позива локалних институција економског, социјалног, образовног и научног профила, уз обавезну асистенцију корумпираних чиновника из врха политичког апарата земље домаћина. Последњих година, кључну улогу у пласману и продору западних невладиних организација имају Уједињене нације, препуштајући им монопол над „хуманитарним мисијама“ и допуштајући им, при томе, да се под изговором „борбе за мир“ директно мешају у унутрашње ствари држава у које су доспеле. Практично, свака независна држава, самим чланством у Организацији Уједињених Нација, обавезна је да такве активности толерише, што је као појава већ елаборирано у претходном тексту.

Светску мрежу невладиних организација веома је тешко са сигурношћу и прецизно реконструисати. Субординација је најчешће прикривена, јер се везаност за централну институцију и изворе финансирања остварује преко посредника, мада се на крају све своди на извршавање налога које постављају амерички политички моћници, уз материјалну подршку, крупног, по правилу америчког јеврејског капитала. У појединим земљама, функционална структура невладиних организација прилагођена је затеченој фази глобалистичког наступа, па се једна те иста организација различито поставља и официјелно декларише у односу на следеће околности: да ли се ради о земљи која се тек изучава за глобалистички продор, да ли су сазрели услови за изазивање и каналисање друштвене кризе у датој средини, да ли је започео процес преузимања власти или се већ прешло на организовање преузетих државних органа. Треба имати у виду то да су многе невладине организације формиране и регистроване за само један конкретан посао и одмах затим угашене, уз преусмеравање надлежности на другу организацију, али касније нису дерегистроване, што још више уноси забуну. Посебан проблем код праћења њиховог деловања представљају такозване Асоцијације невладиних организација, чијом се званичном регистрационом овером истовремено региструје стотинак тих организација. А онда организација ствара организацију и мрежа се шири, ван контроле локалне власти. Колики је обим те светске мреже може се претпоставити имајући у виду да само из Америке делује око два милиона оваквих организација, из Велике Британије од око 600 000 до један милион, из Француске бар 500 000, да не спомињем бивше социјалистичке земље као Мађарску или Румунију са по 50 хиљада и остале, потпуно стављене на располагање и испомоћ једна другој. Повезивање невладиних организација у светску мрежу интензивирано је у последњих пар година, на иницијативу ОУНа, ОЕБСа и Савета Европе, који су својим званичним документима упутили обавезну препоруку земљама чланицама да се ангажују на том плану, апострофирајући пре свега земље евроазијског региона, које се још увек налазе у фази недовршених друштвених транзиција.

На пример, централа светске мреже невладине организације – Фридом Хаус (Freedom House) је у Америци. Ширење њених огранака одвија се кроз званичну државну помоћ коју америчка Влада упућује појединим земљама преко дипломатских канала Америчке агенције за међународни развој (USAID) у оквиру „развоја стабилног друштва, демократских институција, хуманитарног права итд.“, што је предуслов за друге видове материјалне и стручне помоћи за коју је земља прималац превасходно заинтересована. Фридом Хаус тако званично региструје своју експозитуру, упошљава и плаћа кадрове које бира по сопственом нахођењу и обавља низ истраживања из области „права човека“, „демократских слобода“, „функционисања слободног тржишта“, „независних медија“, од чијих резултата зависи да ли ће дотична земља добити кредит америчке Светске банке за обнову и развој, повлашћен положај код Међународног монетарног фонда и сличне бенефиције. Легализација поменутих истраживања омогућава јој неометано ступање у контакт са опозиционим и другим структурама, које претендују да оборе постојећу власт, чиме се Фридом Хаус директно укључује у унутрашње политичке токове те земље као организатор, саветник и финансијер опозиције. У бившим европским социјалистичким земљама експоненти Фридом Хауса су данас дубоко уграђени у државне апарате (3), а тамо где нису, као на пример у Русији, чини се све да њихови критички налази подривају настојања националног режима да се одупре насртају глобализације. С друге стране, у Авганистану и Ираку, где су војном интервенцијом НАТО пакта успостављени амерички окупациони протекторати, локалне експозитуре Фридом Хауса фигурирају као „национални демократски фактори“ унутрашње подршке формирању проамеричке цивилне државне управе, директно упућене на садејство са милитантним невладиним институцијама као што су МПРИ и Дајнкорп.

У различитим фазама наступа Фридом Хаус се непосредно ослања на усаглашено деловање са другим америчким невладиним организацијама, па је заиста тешко понекад разлучити ко је чија експозитура. У готово свим бившим евроазијским социјалистичким земљама у којима су изведени глобалистички државни удари као главни финансијер Фридом Хауса појављивао се Џорџ Сорош. С једне стране то је логично, јер се ради о организацији којом руководе амерички Јевреји, па је нормално да њихове трошкове сноси амерички Јеврејин, али аналитички остаје недефинисано да ли Фридом Хаус организационо припада мрежи Сорошевих невладиних организација или не. Такође, у оквиру активности Фридом Хауса, приликом рушења власти у Југославији, а тренутно и при остварењу покушаја преузимања власти у Зимбабвеу, као организатор ударне снаге побуњених маса појављује се америчка невладина институција Центар за ненасилни отпор, чије је локално руководство пре тога било окупљено око Фридом Хауса, услед чега је и ту тешко прецизирати која се од ових организација суштински може окарактерисати као одговорна за предузету акцију.

Други карактеристичан пример разгранате светске мреже невладиних организација је ланац институција из састава Сорош фондације, која је преко тридесет година остваривала доминантан утицај на опозиционе структуре у свим бившим европским социјалистичким земљама. Нема те државе која је била Сорошев домаћин а да у њој није дошло до политичког преврата, тачније, до антикомунистичког глобалистичког удара. Мада Сорош и даље званично тврди да његов фонд никада није учествовао у политичким превирањима Источне Европе, један од директора фондације, Бега Руса, недавно је изјавио, да је, само за финансирање опозиционих групација и медија у Србији, континуирано, током последње деценије, издвајано преко 50 милиона долара годишње, док је, према другим изворима, за рушење југословенског председника Милошевића са власти, Сорош уложио око 130 милиона долара.

За разлику од претходно наведене и других сличних организација, Сорош се није превише ослањао на продор преко америчких дипломатских препорука и условљавања Вашингтона земљама домаћина, већ је, наступао самостално, нудећи позамашна финансијска средства локалним научним и образовним установама без политичких притисака. Временом су управо те установе постале главни заговорници његових интереса, а неколико генерација високо котираних стручњака, Сорошевих стипендиста и штићеника, спонтано су се наметнули као ауторитети источноевропским научним круговима. Данас ти људи представљају окосницу новоуспостављених „демократских режима“, усмеравајући политичке токове својих земаља правцем који сугерише Сорош. Колико далеко задиру Сорошеве глобалистичке тежње може се закључити из његове најновије иницијативе, покренуте преко Сорош – Фондације за отворено друштво, која има експозитуре у 22 државе, за тесну политичку сарадњу свих земаља у којима кључни утицај имају његови штићеници, тј. земаља Централне Азије (Азербејџан, Јерменија, Грузија, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан) и земаља регија Кавказа и Монголије, са бившим социјалистичким земљама Централне и Источне Европе. Сви су изгледи да ће овако осмишљена Сорошева евроазијска колонијална империја бити остварена, али ту није крај његових амбиција, јер, како је на једном затвореном скупу својих следбеника изјавио „неће се смирити док не згази и Русију“.

ПРИСЕЋАЊЕ СЕДАМНАЕСТО

Џорџ Сорош је више десетина година био приоритетни предмет обраде руске Обавештајне службе, још из времена СССРа. Практично, није било стручног курса руских служби безбедности на којем нису анализирани материјали о субверзивном наступу „Сорош фондације“ и њених експонената у евроазијском региону. На једном оперативном курсу који је руска Служба држала за потребе југословенских обавештајаца, средином деведесетих, дотакли смо се, наравно, и Сороша, што се претворило у расправу, јер се испоставило да и они и ми имамо више него солидне податке о његовом деловању, али да ни са једне стране нису предузимане конкретне мере на сузбијању његове непријатељске делатности. Југословенска Служба је у то време бар иницирала забрану деловања „Сорош фондације“ и затварање његових канцеларија у српским градовима, док са руске стране није учињено чак ни то. Постављало се питање зашто?

После предавања, у необавезном разговору уз вечеру, наставио сам причу на ту тему са главним предавачем, доајеном руске шпијунаже, пуковником „К“. Пуковник је са жаљењем констатовао да је после „Перестројке“ руска унутрашња политичка сцена толико дестабилизована да ни њихова Служба, која је само захваљујући оданим патриотским кадровима задржала респективни статус, није у могућности да предузме ништа јер је блокира политика. Политичко проигравање које је Горбачов започео са Западом завршило се као отворена издаја руских националних интереса, а сличан, само за нијансу мање изражени капитулантски тренд, наставио је и корумпирани Јељцин, што је допринело да у Русији стаса један неформални, снажан центар економске и политичке моћи којег чине руски Јевреји. Наиме, делимична приватизација руске привреде омогућила је неконтролисани продор западног капитала, највише преко руских Јевреја, који су веома брзо постали власници великог дела нафтне индустрије и банака. Средства су им стављана на располагање из фондација које контролишу амерички Јевреји – Џорџ Сорош, Роберт Рубин, Ален Гринспен, Лоренс Самерс и други, учинивши их тако првом генерацијом модерних руских богаташа, а самим тим и незаобилазним фактором политичког одлучивања који отворено делује са антируских позиција. После су им се, опет по линији капитала, прикључили и бројни корумпирани, преко ноћи обогаћени руски политичари и други криминалци, пре свих веома моћна и организована чеченска мафија, који су посредством њихових банака и нафтних послова прали новац од трговине дрогом, оружјем и илегалним извозом руског злата и дијаманата. Сада тако контролишу две трећине руске Думе, па се ниједна државна одука не може изгласати ако није у складу са ставовима руских Јевреја. Уз то, примарну реч имају приликом избора дипломатских кадрова и руских представника у међународним организацијама – ОУНу, ММФу, ОЕБСу, где главнину чине Јевреји.

То је одговор на питање зашто је Сорош за руску Службу постао недодирљив. Руска Служба и Армија остале су једине националне институције ван јеврејског утицаја, тако да ови већ дуго чине интензивне напоре да и њих ставе под контролу, покушајем корупције старешинског кадра, криминализацијом састава, рестрикцијом буџета, разним аферама и пропагандним притисцима, што ће вероватно потрајати до коначног обрачуна, који Русији тек предстоји.

У контексту овог присећања, споменућу и један интересантан оперативни случај везан за податке о начину на који су Американци дестабилизовали руски административни систем, до којих је југословенска Служба државне безбедности дошла кроз оперативну комбинацију „Секач“. Наиме „Секач“ је био амерички теренски обавештајац задужен за Русију, а по пензионисању одлучио је да започне приватни бизнис у Југославији, па је по том основу наша Служба са њим ступила у контакт. У једном од разговора, „Секач“ је тврдио да је први значајан амерички обавештајни продор према руској администрацији извршен средином осамдесетих, преко донација финансираних јеврејским капиталом, у чему је предњачио Сорош, тј. преко веома скупе компјутерске опреме коју су Американци поклонили Русима како би им помогли око модернизације државног информационог система. Радило се о великом АјБиЕм (IBM) рачунском центру, финансијски недоступном за већину земаља, који је покривао готово све потребе руске државне администрације. Инсталирање система, у чему је активно учествовао и „Секач“, трајало је нешто више од две године, а када је напокон систем прорадио, буквално сви подаци руских државних органа, осим стриктно војних и обавештајних, истог тренутка су постали доступни америчким аналитичарима, уз техничку могућност да на датотекама по жељи интервенишу без знања руских корисника.

Основано је претпоставити да је приступ том информационом систему имао и Сорош, на основу чега је његова фондација израдила заиста бриљантне социолошке, културолошке, статистичке и друге научне студије, које су касније коришћене приликом прављења планова за отцепљење неколико, данас већ независних, совјетских република. Позамашан аналитички фонд, који је на поменути начин оформљен, сигурно ће се користити и убудуће, у циљу потпуне дестабилизације Русије.

 

____________________________________________________

(1) Ова институција је прва у свету увела у употребу термин „прање мозга“.

(2) САД су прве развиле такав вид спољнополитичког наступа кроз такозвани Програм за помоћ у развоју демократије, пласиран наводном потребом да се другим земљама помогне у формирању модерних политичких, институ ционалних и друштвених структура за подршку демократским процесима. У ту сврху основана је већина фондова које сусрећемо при наступањима не владиних организација.

(3) Ту се подразумевају новонастали проамерички протекторати који су од 2002. године припојени НАТОу или Европској Унији – Бугарска, Румунија, Летонија, Естонија, Литванија, Словачка, Словенија, Чешка, Мађарска, Пољска.