ДАН ПОБЕДЕ

272

Пре седамдесетпет година, тога незаборавног маја, победник на белом коњу маршал Жуков, поднео је рапорт ЈВ Џугашвилију на московском Црвеном тргу, којим су потом поносно продефиловали совјетски борци бацајући ко снопље под ноге совјетског руковподства немачке  ратне орлове, тако још једном казујући ону снагу руске царске армије!

Јер, Жуков и Рокосовски, два фронтовска победника,творци руских победа, учили су војнички занат у училиштима царске Русије, где су се остварене победе Суворова и Кутузова претакале у практично школско знање будућих бранилаца своје Отаџбине!

Иако су другови Лењин и Троцки били подредили војнички позив „партији која  ствара врли нови свет“, намећући васколики  почетак новог живота, ипак је опстао онај војнички занатски фундаменат без ког нема старешине који иде пред војском, онда када то Отаџбина затражи од њега (једном у животу, али тада беспоговорно заувек)!

Бесне хатове заменили су аутомобили који данас возе команданта параде да преда рапорт, сваки пут изнова потсећајући васцели свет ко је сломио кичму немачког нацизма, који је упрегао све европске следбенике те злочиначке идеологије да се ставе под команду бечког молера, поново крећући да испуне онај освајачки сан толиких генерација пре њих, да икако допру до Сибира ко будући господари те тајновите али обећане земље свих богастава!

Само, од почетка руске границе пружају се ланци козачких станица, где су генерацијама стасавали браниоци своје Слободе, који су увек изнова учили агресоре колика је цена коју мора да плати освалач, пре него ли подвијена репа и разбијене главе евентуално побегне из Русије!

Они руски владари, који су далековидо знали да је прелазак и пролазак победничке руске војске страшна цена коју агресор мора  потом да плати, постајали су историјска „страшила“ у тумачењима католичких историчара који су увек лепили епитет православни уз руску војску, која је почесто мољена да интервенише када би се заљуљао трон неком од европских царева!

Најчешће су британски острвски покварењаци хуцкали разне европске мегаломане, да се брзоплето залете пут Москве као недостижног сна победника, али ће само малом Французу бити омогућено да касно спозна да улазак у Москву истовремено и није улазак у Русију, јер повратак има страшну цену, а земља где сунце никада не залази има браниоце који умеју да наплате ту путарину и на мосту и на ћуприји, пре или касније!

Не чуди стога, да је данас видљиво вођена кампања ревизије значаја совјетске победе над немачким нацизмом која није упитна, иако се разни труде да је омаловаже, али је војничина као Жуков тако трасирао победнички пут, да се на свакој тачки јасно уочава сам значај баш те победничке битке и значај тог места где је вођена, на оном незадрживом путу до Берлина као срца зла, где ће се совјетска победничка застава завијорити на згради нацистичког парламента, баш на месту где су озакоњене све злочиначке одлуке  које су цео свет гурнуле у најстрашнију ратну клаоницу до сада!

Разни ревизори то ни данас не могу да порекну, те је стога потпуно разумљиво да је Совјетско руководство разумело онај покварени маневар пијаног Винстона, који је прихватио немачки предлог да се пред англо-американцима обави наводни чин њихове капитулације тог 7.маја, и то без присуства стварних победника, совјетских војника!

Зато ће маршал Жуков и натерати савезнике да начелник немачког генералштаба лично потпише безусловну капитулацију пред њим, којој савезнички представници присуствују ко сведоци, те то својим потписима и потврђују, али нит` услове диктирају, нит` одређују, јер зна се ко је стварни победник над немачким нацизмом!

Амерички каубоји потом ће бацити две атомске бомбе на цивилне градове царског Јапана, али ће јапанска војска прихватити капитулацију тек када су совјетске победничке трупе почеле копнену инвазију на ту острвску земљу!

Стога је садашња пандемија корона- вируса баш добро дошла представницима земаља НАТО да одгоде онај за њих мучни моменат гостовања на Црвеном тргу, на Паради победе, где Mutti Ангела  свакако неће бити званица, малтене домаћица каубојским скаутима као на прослави обележавања Другог фронта, који су дваред у прошлом веку скокнули преко баре до Европе, притом оба пута само  ријући носом у песак и блато Фландрије, док су Срби и Руси  побеђивали немачке „ibermenše“, чији потомци  вечно памте и место и време где су поражени претци подизали руке пред православним Словенима!

_____________________________________________________________

„Ibermenš“ – жаргонски  израз  за  припадника немачких  војних  формација