„Дара из Јасеновца“ – истина као јабука раздора

252
слика: https://www.imdb.com/title/tt10554232/mediaindex

Страхоте Јасеновачког логора, које су углавном намерно и плански прикриване, минимизиране и на разне начине релативизоване у земљи „братства и јединства“, након више од 70 година, добиле су своју екранизацију у српском филму „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“, по сценарију Наташе Дракулић и у режији Предрага Антонијевића. То је први српски играни филм који говори о најстрашнијем концентрационом логору у историји на балканским просторима, снимљен након 75 година од затварања тога логора смрти у коме су страдали мушкарци, жене и деца. Филм се налази у трци за 93. Оскара и награду Америчке академије за најбољи међународни филм. Радња филма је заснована на историјским чињеницама и аутентичним сведочанствима преживелих логораша. Јасеновачки логор смрти је једини логор у свету икада у коме су била заточена деца.

Снимање филма се са пажњом пратило у Хрватској. То није случајно. Писана историја и књиге о Јасеновцу које углавном скупљају прашину на разним полицама, нису тако упечатљиво сведочанство о том логору смрти, и људи данас, иначе мало читају, посебно „дебеле књиге“, у ери СМС порука, инстант информација и сл. Али велики број људи ће погледати филм, који у композицији слика много боље и за краће време дочарава историјске догађаје и све страхоте које су се збивале у Јасеновачком логору смрти, а не у „радном логору“, као је био његов званични назив. Пошто се зна да ће филм имати, или је већ имао не само домаћу премијеру и приказивање, него и међународну дистрибуцију, посебно као кандидат за 93. Оскара, као награду за најбољи међународни филм, расправе о филма постају још важније.

У време СФРЈ, у доба „социјалистичког процвата и наметнутог братства и јединства међу народима и народностима Југославије“ сурова истина о геноциду и о истребљењу српског народа у држави НДХ (Независна држава Хрватска, као фашистичкој творевини заснованој на расним законима и  чистоти хрватске нације), се ћутало или врло мало говорило, углавном на бази равнотеже злочина које су током рата међусобно чинили Срби и Хрвати. Нове комунистичке власти су знале да ће бити тешко изградити „братство и јединство“, као идеологију братимљења народа у новој држави, уколико у јавности буду у истинитој и целовитој слици и речи присутне дискусије и расправе о страдању српског народа, Јевреја, Рома и антифашиста у Јасеновачком логору смрти. Било је потребно  сачувати идиличну слику о непоколебљивој и свеопштој антифашистичкој орјентасцији свих народа и народности Југославије, а „колаборационисте са окупатором“ по „избору власти примерено казнити“. „Српска хегемонија“ је и овај пут дошла главе самим Србима. Краљевина Југославија је сматрана „тамницом народа“, и то оних који су своје ослобођење од Аустроугарске потлачености, нашли у ослободилачким победама српске војске у Првом светском рату, након кога је српски народ жртвовао властиту државу и утопио је у југословенску државну заједницу јужних Словена.

Циљ борбе хрватског народа за властиту државу, државу искључиво хрватског народа, државу без Срба, остварен је под усташким вођством (врховништвом) стварњем НДХ, која је била у служби нацистичке Немачке, а против свега што је било српско. Након Другог светског рата и пораза фашизма и нацизма, поражена је и уништена и НДХ. Да би НДХ избегла последице поражене стране у рату, комунисти су захваљујући партизанском покрету на тлу НДХ, који су углавном чинили Срби, обезбедили антифашистички статус новонасталој Хрватској, као будућој федералној јединици у Југославији.

Као што Хрватска, још као бановина у Краљевини Југославији, тако и као Социјалистичка република Хрватска (СРХ) у СФРЈ, није била задовољна својим политичким и државним статусом, и даље потенцирајући српску хегемонију и властиту угроженост од “србочетничке доминације у Југославији”, тражила је осамостаљење и стварање самосталне и независне државе. Још у предвечерје распада СФРЈ и настојања да се Хрватска отцепи од Југославије, главни идеолог хрватског национализма и будући председник Хрватске Фрањо Туђман, на оснивачком сабору ХДЗ, који је одржан 24. и 25.фебруара 1990. у Загребу између осталог је рекао: „…. НДХ није била  само пука квинслишка творба и фашистички злочин већ и израз политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом…“. (Говор Фрање Туђмана на I Опћем сабору ХДЗ-а 24.вељаче 1990. у Загребу, hr.m.wikisource.org).

Нова хрватска држава, као Република Хрватска (РХ), суочила се са истим проблемом као и НДХ 1941. са проблемом звани „Срби“. У СРХ Срби су били конститутиван народ, народ који је учествовао у стварању СРХ. Међутим у новој РХ, за њих није било места. Прво места није било у уставу РХ, а онда и на територији РХ. Требало је изнаћи методе решења тога проблема сличним методама, којима га је решавала НДХ. Истине ради, нова РХ је очишћена од Срба, додуше не да 1/3 буде побијена, 1/3 протертан и 1/3 покатоличена, него је највећи део Срба протеран (у операцији „Олуја“, протерано је око 250 000 Срба).

Притајена истина о Јасеновачком логору, као средству, путем кога је решавано српско питање у Хрватској, током постојања СФРЈ, у новој РХ доживела је потпуну негацију. Јасеновачки логор смрти, поново је добио статус „радног логора“, у коме су наводно највише страдали Хрвати – антифашисти, док је незнатан број Срба страдао у том логору. Укупан број жртава је минимизиран до апсурда. Осамостаљење, односно отцепљење Хрватске од СФРЈ вођено је под мотом ослобођења од српске хегемоније, унитаристичког великосрпког пројекта, који су „здушно помагали Срби у Хрватској“, као „унутрашњи реметилачки фактор“, који мора бити неутралисан. Да би се остварио пројекат независне Хрватске, као државе хрватског народа и да би се још једном решило српско питање у Хрватској, морао се преформулисати и историјски наратив о Јасеновачком логору смрти и створити нови дискурс, који ће ићи у прилог „домовинском рату“ и наметнути поновну кривицу Србима за рат и распад СФРЈ. Током рата у Хрватској „реусташизација“ друштва и државе је била знатно присутна. То се с времена на време јавља и после рата.

Сада када се појавио филм „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“, узбуркали су се духови и у Хрватској, БиХ, али и у неким западним земљама, које су већ поодавно помогле снимање ратних филмова чија су главна садржина била ратна дешавања деведесетих година прошлог века на простору РХ и БиХ, где су Срби добили улогу џелата, агресора, монструма итд.

Већина хрватских медија наводи да је филм „Дара из Јасеновца“ „српски државни пројекат, да је споран и да представља српске лажи и измишљотине“. Посве је јасно да се догађаји из Другог светског рата и  догађаји из рата деведесетих морају посматрати у међосубној повезаности, па чак и ратни догађаји из Првог свестког рата, када су злогласне хрватске постројбе „Вражије дивизије“ дивљале и масакрирале српски народ у Мачви. Министарка културе РХ, Обуљен Коржинек, изјавила је: “С обзиром на учестале  манипулације у српској јавности везано уз Јасеновац, манипулирање бројем жртава, али и негирање злочина почињених  према Хрватима у Домовинском рату и сталног покушаја повезивања демократске Хрватске са НДХ, изразила сам Посебном изасланику САД за Холокауст сумњу везано уз овај филмски пројекат. Пратећи протекле недеље медијске одјеке у Србији, али и у делу хрватских медија, јасно је да се  покушава злоуопотребити тема Јасеновца, што увек треба осудити“. (Јосиповић Ивана, Министрица Обуљен Коржинек о филму „Дара из Јасеновца“, narod hr, 10.11.2019.).

Још теже дисквалификације су доживели историја о Јасеновцу и сам предметни филм у рецензији америчког филмског критичара Џеја Вајсберга у часопису Варајети, под насловом „Филм о холокаусту с проблематичним намерама“. Вајсберг је филм назавао „српском националистичком пропагандом“. Даље је навео: „Филм представља нескривени антихрватски и антикатолички дискурс који служи  као запаљиви фитиљ за тренутне сукобе Србије и суседа“. Иначе успуст, да кажемо да је Вајсберг увек износио позитивне критике о хрватским и бошњачким филмовима на сличне теме. Ево видимо шта се дешава са истином и историјом када се прикаже да су Срби жртве. Критика коју је написао Вајсберг, као да је објављена у ауторству неког комунисте из СФРЈ у време „изградње и јачања братства и јединства међу југословенским народима“. 

Истина о страдању Срба не сме бити саопштена из више разлога. Један је тај што је та истина врло сурова, што се ремети устаљена шема одговорности за ратове на тлу Југославије и што се Срби могу приказати само као агресори и џелати, а не никако као жртве. Истина о Јасеновцу је болна посебно за Србе, али је болна и за Хрвате. Није пријатно ниједном народу када се зна да је неки државни режим под коме је тај народ живео, починио страшне злочине против човечности и злочин геницида, уз врло широко учешће самога народа. Истина је болна, али би требала бити отрежњујућа. Међутим истина нас данас много више раздваја и сукобљава, него што нас мири и приближава.

Однос према филму „Дара из Јасеновца“ је прилика да видимо како култура има геополитички значај. Историјски континуитет карактеризације српског народа, који долази од неких западних земаља још са почетка 20.века, као „народа опасних намера по своје суседе, хегемонистичког народа на Балкану, нецивилизованог, племски организованог, ратничког друштва итд“, увек је започињао пропагандним деловањем на ширем међународном плану, психолошким операцијама усмереним према самом српском народу, како би биле оправдане све политичке и војне  одлуке које су касније доношене на штету српског народа. (На пример садашњег председника САД Џо Бајдена, који је деведесетих за  Србе говорио између осталог и ово: “Рекли су ми и наши људи (Американци), али и Французи, Бог их благословио и Британци, да су ови људи (Срби) сви исти. Сви су лоши момци. Сви су такви“; „Срби су неписмени дегенерици, убице беба, касапини и силоватељи“; „Све Србе треба ставити у концентрационе логоре попут нацистичких“. Mondo.rs 3.11.2020.). После оваквих изјава Јасеновачки логор смрти представљао је „будућност прошлости“ и „пророчко“ испуњење Бајденових жеља.

Оправдање „племенитих одлука“ западних моћних држава, којима би се Срби неутралисали као такви, и показала наводна „фокусираност демократског запада на основне људске вредности и хуманизам“, долазило је и у сфери кутуре и филмске индустрије, пре свега. На тему рата у Хрватској, снимљено је више филмова у којима се велича „Домовински рат“, а у најцрњем светлу приказује „српски агресор“. У тим филмовима је мноштво фалсификовања историјских чињеница, писања нове историје итд.

Многе западне продукцијске куће, уз подршку својих влада, снимиле су више играних филмова на тему рата у БиХ, у којима су Срби такође приказани као агресори, нецивилизовани, терористи, главни виновници за сва злодела на Балкану. Поменућемо само неке филмове: Филм „Грбавица“ (Снимљен у копродукцији БиХ, Аустрије, Немачке и Хрватске уз помоћ ZDF и ТВ канала ARTE.  У филму се Срби карактеришу као силоватељи); Амерички филм „Иза непријатељских линија“, у коме разуларени Срби јуре обореног америчког пилота); Амерички филм  „Лов у Босни“, (Главног јунака глуми познати холивудски глумац Ричард Гир. Опет су у питању Срби као лоши момци, које треба казнити, укључујући и највише политичке вође.) Филм „Снијег“, (Бошњачки филм из 2008. Био кандидат за најбољи страни филм, али није ушао у ужу конкуренцију. У филму се говори о Србима који протерују Бошњаке и пале њихова села), Амерички филм „У земљи крви и меда“ (Филм режирала позната холивудска глумица Анџелина Џоли. Филм са елементима мелодраме, антисрпском пристрасношћу и свирепошћу јунака филма као Србина.) Амерички филм „Миротворац“ (у коме главне улоге играју холивудске звезде  Џорџ Клуни и Никол Кидман, у коме су Срби приказани као терористи, јер Србин жели да у зграду УН подметне атомску бомбу). итд.

У потрази за истином, обично се спотакнемо на идеолошким странпутицама, историјском ревизионизму, националној мржњи и шовинизму. Истина изчезне и у наметнутим психолошко-пропагандним флоскулама, „политичкој коректности“, националној ускогрудости и интересима великих и моћних, као и на геополитичким размирицама.

Истина се тешко прихвата. Ако прихватимо истину онда је крај надметањима у расправама о неким догађајима. Онда се морају сносити последице, предузимати мере. Лаж и пропаганду прихватимо јер тако лакше правдамо властите поступке, бирамо нови дискурс, надмећемо се у недоглед, производимо нове лажи и поступамо без икакве одговорности. Неко једном рече, истина прерано саопштена може нанети више штете него користи, тако и касно саопштена истина, као што је истина о Јасеновачком логору смрти, наноси велику штету, бол и трамуму страдалим и преживелим жертвама и њиховим потомцима, скоро несагледиве последице за један народ, у овом случају српски, као и последице по историјску науку.

Др Винко Пандуревић