Десант на Смедерево или први пут с Вучићем на митингу

95
слика: https://www.blic.rs/

Упркос релативно великом броју становника и чињеници да је регионални привредни центар Смедерево је средина у којој нема превише непознаница. У принципу сви се међусобно познају, по виђењу или по чувењу, зна се где је „шта“ и ко је „ко“. Свуда, па и у политици. Усуд српских подела овде се већ деценијама очитује као подела на „смедеревце“ и „косоваре“ како ови погрдно називају досељенике са Косова и Метохије. Кажу да је та подела започела још у Титовој Југославији, да је имала економске мотиве (средина није могла да на прави начин апсорбује велики број избеглица са Косова после дивљања албанског национализма 70-тих година прошлог века, па су се и једни и други груписали у „кланове“), али делује потпуно апсурдно и сулудо да, после свега што се Србима дешавало и дешава, та подела постоји и данас. А постоји. И негује се.

И садашња градоначелница Смедерева, др Јасна Аврамовић, свој први долазак на власт има да захвали „анти-косоварском“ популизму који је ширила кроз свој „Покрет за Смедерево“, а који је наишао на толико одобравање да је на изборима просто почистила Демократску странку у тренутку када је Тадић био најјачи. На локал-популизму почистила је, касније, и СНС у Николићевом походу ка врху, али је након Вучићевог преузимања полуга моћи у странци и држави показала довољно политичког прагматизма да свој „покрет“ колективно утопи у СНС и себи обезбеди останак на власти, а Смедерево поштеди ванредних локалних избора и тајанствених батинаша у црним џиповима, док Косово не помиње ни у каквом контексту… Они који то не умеју да цене или о политици не знају ништа, или ствари гледају сувише лично. Ја ценим, јер волим овај град, иако сам „Косовар“.

Наравно, знам да овим мојим речима неће бити задовољни многи „Косовари“, али ни „старо-Смедеревци“, који сматрају да  Смедерево заслужује бољег градоначелника, али мој аргумент за обе стране је питање – а који град у Србији не заслужује бољег у овој најезди СНС скакаваца? Наша градоначелница нормалнија је од Јутке, пуно лепша од Палме, шармантнија од Зоране Михајловић, а Вучића воли таман колико треба и њој и нама. Мало ли је то, драги Смедеревци?

То „таман колико треба“ и чињеница да пећи смедеревске железаре раде, макар и без филтера, препоручили су Смедерево за централни митинг Вучићеве кампање „Будућност Србије“ (чини се без Косова) у Подунавском округу.  Будући да ову кампању прати ореол тајанствености у погледу стварних циљева и манипулативних домета решио сам да се из прве руке уверим како све то изгледа у пракси. Дакле, први пут са Вучићем на митингу…

СМЕДЕРЕВО – ДВА САТА ПРЕ ПОЧЕТКА

Формални почетак скупа био је заказан за „тачно у подне“ на централном градском тргу. Сковао сам план да сиђем раније, ухватим место у некој од оближњих башти и читав догађај испратим уз кафицу, па сам се, сходно томе, појавио на Тргу нешто пре 10 сати. Али, дочекало ме изненађење. Вучић очигледно не воли оне који би да се шверцују, па су све баште нетрагом нестале, а уместо столова и столица дочекале су ме монтажне металне ограде. Власници кафића упозорени су да баште могу бити постављене тек када ограде буду уклоњене.

Није ми се то допало, али брзо сам се помирио с тим да ћу Вучића морати сварити без кафе. Нешто друго привукло је моју пажњу. Иако је било више од два сата од предвиђеног почетка простор око бине био је добрано попуњен људима са заставицама у једној, а кесама са сендвичом и водом у другој руци (комада – од свега по један). Из правца тврђаве пристизало их је још. Нису то били Смедеревци (ни „домаћи“ ни „косовари“). Прошетао сам се до масе, а затим продужио према тврђави. Увек волим тај поглед кад дођете до краја улице и пред вама просто пукне чистина на чијем крају је Она, сведок векова. Оронула, али још увек моћна. Смедеревска тврђава. Спомен српског херојства и проклетства. Живим овде већ двадесет година и увек јој се радујем. Овога пута призор није био леп. На десетине аутобуса паркираних испред и иза тврђаве, из неколико тек пристиглих излазили су људи. Заставице су имали сви, кесе са водом и сендвичима по неки. Тврђаву нису ни погледали. Као да не постоји. Водичи су их усмеравали ка месту митинга, а пут их је водио поред мене.  Лица им нису била задовољна, нигде осмеха ни пошалице, ходали су попут неке зомбиране војске. Партијске војске. Нема сумње, био је то партијски десант на Смедерево. 

Почео сам да бројим. Аутобусе, не људе, наравно. Избројао сам до 47, али видео сам да пристижу још по неки из правца Панчево-Ковин. Све у свему сматрам да их је било између 50 и 60, тако да су информације о преко 150 аутобуса које су се појавиле на друштвеним мрежама вероватно претеране. Бар их код тврђаве није било толико. Но, да их је било и 5, превише је…

Вратио сам се на трг а тамо је већ прорадио разглас. Укусно одабрани инструментали са народним мотивима као да су шетали Србијом. Укусно и професионално, нема шта. А онда се на бину попео неки лик и најавио да ћемо за 45 минута бити у директном преносу, да испред бине има празног простора и позвао окупљене да се групишу прем средини како би се тај простор попунио и сви ушли у кадар. Гомила је почела да се помера у складу са упутствима. Тај лик обратио се још два пута (сваких 15 минута) и сваки пут је имао неку инструкцију. Последњи пут (обраћање у 11,45) најавио је да је председник стигао у Смедерево и затражио да се група испред Цркве помери према напред, а како изгледа није био задовољан динамиком отворено је припретио: „Ко не буде у кадру као да није ни долазио“. Звучало је толико Орвеловски да сам се најежио. Зар је могуће да ће неко прегледати те снимке, како би…?!

Но, све је могуће у Вучићевој Србији.

А у међувремену, почели су масовније пристизати и Смедеревци („домаћи“ и „косоварски“) у организованим групама. За запослене у локалној самоуправи и јавним предузећима ово је несумњиво био радни дан. Међу обично светином и доста познатих лица, начелници општинских служби, угледни доктори, наставници у школама, моћници у јавним предузећима… Сви понизно једнаки пред Вучићем, како је и ред, здраве се и шапућу једни другима зашто су у ово време баш на овом месту, поврмено се осврћући да их не чује неко ко не треба. Ђавоља су времена.

Ено и угледног смедеревског предузимача, који своју грађевинску фирму води са женом, како поносно корача испред својих двадесетак упарађених радника. Жели да буде виђен, јер тендер је тендер, а власт је власт. Но, нису сви радници тако упарађени и углађени. Група покупљена из треће смене отворено помиње „племе и семе“ ономе ко их је натерао да „чуче овде, уместо да иду на спавање“, али ни они нису прегласни.

Све у свему тешко да има више од 5-6 хиљада људи на тргу, упркос намери организатора да их прегруписавањем  у преносу прикаже бројнијим него што јесу. Податак о 20.000 присутних који су објавиле „Смедеревске новине“(1), а неки медији пренели обична је глупост.

ВУЧИЋЕВЕ ПОРУКЕ

Митинг започиње без кашњења. На дати знак подижу се руке које машу заставицама, уз последње померање према средини, ближе бини и млако клицање масе. Види се да нису сви појели сендвич. Два видео-бима приказују долазак председника са којим поносно корача и најпознатији српски тата, Ана Брнабић. Она прва добија реч. Хрватица на челу српске владе, тата из будућности (по Закону који тек треба да буде усвојен), штићеница Соње Лихт и први српски Билделберговац, отворено нам поручује да је НАС (Србе) прихватила као пројекат, да НАС је удостојила, само зато што верује у Вучића. И као да је светосавском народу благодет а не казна, као да не знамо ко је ОНА и шта је ИСТ-ВЕСТ-БРИЏ (East-West-Bridge), почиње своје хвалоспеве Вођи, који достојанствено стоји иза ње загледан у даљину. У једном тренутку, ваљда надахнута заносом захвалности Вођи и својом мисијом у његовој промоцији, тата нам изнебуха 2014. годину проглашава за почетак нове српске историје јер је, ваљда, Вучић тада нешто одлучио. Господе! А камере раде, апарати шкљоцају…

Гледано технички, тата Ана одрађује улогу предгрупе на неком рок концерту, али мало се занела па је наступ нешто дужи него што је требало, а степен увлачења већи него што је неопходно, па то све скупа пре ствара осећај мучнине неги ишчекивања звезде поднева. Елегантна госпођа испред мене нагиње се ка својој пријатељици: „Зар је могуће да је довео ОВО да нам најављује бољу будућност“  и та реченица отприлике одражава став окупљених према обраћању жене у мушкој одећи. Наравно, госпођа мало греши у перцепцији, ОВО није доведено да најављује будућност, већ да најави Вођу.

А ОН је, када је премијерка напокон завршила неукусни омаж у његову част, деловао сигурно и расположено. И кренуо је у свом стилу:

„Бескрајно хвала људи који држите тај транспарент: „Железара је уз тебе“, јер смо много снаге и енергије дали да железара ради и поносан сам на то и поносан сам на све раднике железаре и све који су се заједно са нама борили да железара има будућност. И у тренутку када је изгледало да железара више неће да ради, нас неколико је веровало да може и да хоће…“ (2)

In medias res. Или, по српски, „тако се збори сас јунаци“ – што би рекао један лик из „Црног Грује“. Свестан привредног и социјалног значаја железаре Вођа није пропустио прилику да поентира тиме што је подсетио на своју улогу у њеном активирању и поново је потегао старе приче о себи и Си Ђи Пингу, затурајући негде уз пут Томислава Николића.

Дабоме, потегао је он и друге приче из свог богатог манипулативног арсенала, али овде ћемо се држати суштине његових порука. А суштина је да ми нисмо свесни колико нам је добро под његовом влашћу. Очигледно желећи да се брачуна са тезом опозиције „да се у Србији никад није живело горе“ концепт Вучићевог наступа био је базиран на доказивању „да нам никад није било боље“. И да ће нам бити још боље. И боље… И боље…

У ту сврху, ред подсећања на пустош који су нам оставили некакви „они“ смењивао је ред онога што је урадио ОН, па ред обећања шта ће урадити, опет ОН. И тако у круг. „Они“, ОН, ОН… И његови, наравно. Понешто у тој папазјанији била је истина, понешто лаж, а највише је било прећутаних чињеница. Много тога је председник „заборавио“ да нам каже. На пример, да су ти страшни „они“, за које тврди да су пустошили Србију, сада код њега у странци, или под његовом директном заштитом. Од оног Јутке до Весића и Малог. Од Златибора Лончара до Зоране Михајловић. Од „Отпораша“ Марка Ђурића до Ивице Дачића, проститутке свих пост-петооктобарских режима у Србији. О хашком прокуратору Расиму Љајићу и муфтији мржње Муамеру Зукорлићу да и не говорим. Божидар Ђелић и Млађан Динкић и даље су, кроз стране фирме, главни финансијски консултанти Владе Србије а Александар Влаховић, творац тог пљачкашког  Закона о приватизацији на који се Вучић тако често позива, као председник „Савеза економиста Србије“ сваке године гости Вучића на копаоничком „Бизнис форуму“, локалном Давосу. Да иронија буде већа, управо тај Влаховић био је директни креатор приватизације „Сартида“ која је омогућила његову продају „за долар“ и коју Вучић, с правом, назива „пустошењем“.

И да не набрајам више. Само кретен може раздвојити Драгана Ђиласа од Горана Весића и Синише Малог, а Вучић није кретен. Значи, мисли да смо ми кретени. Руга нам се. Бар четри петине тих страшних „оних“  сада делују у оквиру његове машинерије. Тачније, сви који су хтели да му се прикључе. И зато та будућност коју нам нуди ЗАУДАРА, јер њу заправо чине баш ти „они“, које за све криви, али у његовим страначким бојама, плус Ана Брнабић и све што она симболизује светосавском народу. 

Наравно, није могао да не слаже директно. У месијанском надахнућу изрекао је број фабрика које је до сада отворио и поносно додао „а ни једну нисам затворио“.  И то баш на месту где је пре нешто више од три месеца затворена помпезно отворена немачка фабрика за прераду морске рибе „Серфуд-Смедерево“, а радници Вибером обавештени да су остали без посла. Ту фабрику отворио је лично он, као тадашњи премијер, фебруара 2016.

“Ово је велика и добра вест, најмање 300 породица од тог посла ће имати сигурну будућност и бољи стандард”(3), рекао је тада он приликом предаје кључева новоизграђене хале челницима немачке компаније ПТЦ „Џермани“, за коју нам је тада предочио да је један од водећих прерађивача рибе у Немачкој.

А можда нас и није слагао. Фабрику није затворио он, већ је ту непријатност оставио госпођи градоначелници, баш као и рупу у градском буџету јер град Смедерево уложило је у ову фабрику око 300.000 милиона динара.(4) Плус гаранцију за један кредит који се свалио на општинска плећа. Но, уосталом, чему служе сарадници.

Косово је оставио за крај. Након обећања о значајном повећања плата и пензија до краја године, улагања државе од 1,5 милиона у смедеревску гимназију и 5-6 милиона евра у смедеревску болницу, изградње регионалног пута Смедерево-Смедеревска Паланка преко Раље, сређивање школе у селу Бадљевица (ону у Сараоцима већ је завршио), закуп туристичких бродова који ће возити од Новог Сада до Ђердапа (што је Тито имао пре 60 година) и још неких капиталних ствари, Вучић се дотакао Косова. Није рекао да је Косово наше, није поменуо Резолуцију 1244, није се бавио „Војском Косова“. Само је рекао да га усвајање њихових „платформи“ не интересује и да је Србија спремна да настави разговоре чим буду укинуте таксе. Истина, досетио се да Шиптари нису испунили једину обавезу из Бриселског споразума, формирање ЗСО, али то је била само констатација, не захтев који износи Србија. И толико о Косову.

На крају се председник опет вратио на „оне“.

„…знам да су многи данас овде, зато што сте се уплашили да ће да се врате на власт они који су опљачкали Србију, они који представљају прошлост. Не брините, Србија неће у прошлост, Србије неће у лоповлук и криминал, Србија иде напред, Србија иде у будућност, хвала Вам на томе и на огромној подршци. Борићу се заједно са вама, за боље, богатије Смедерево…“(5) Уз неизбежно „Живела Србија“, наравно.

И то је било ТО. Окренуо се и отишао. Заставице су се спустиле, неке руке са сендвичима подигле ка устима. Трг се испразнио за пар минута, а највећа колона упутила се ка тврђави. Десант на Смедерево био је завршен.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Вучићева одлука да крене у кампању „Будућност Србије“ дошла је ненајављено, многе је изненадила и отворила дилеме шта су јој прави циљеви? Након што сам то погледао „tet-a-tet“ чини ми се јасним да је она део ширег, раније планираног, сценарија. Иако у овом тренутку она има мултифункционалну намену – са једне стране релативизује све масовније анти-режимске протесте у Србији, са друге одвлачи пажњу од потпуно парализе и хаоса државног система који се предао партијским моћницима, са треће практично води предизборну кампању пре него су избори расписани итд. – ипак је њен приоритет да покаже да Косово данас није наш приоритет.

Чињеница да, у тренутку док Шиптари максимално дижу улог, Вучић изградњу  регионалних путева, обнову сеоских школа или повећање пензија ставља у први план, довољно је јасна порука свима да је време издаје врло брзо и да су он и његова корумпирана свита на њу спремни. То је кључна порука ове кампање, то је будућност Вучићеве Србије…

Ми смо на потезу. Са сендвичима или без.

_________________________________

  1. http://smederevskenovine.rs/2019/03/09/vucica-docekalo-20-000-smederevaca/
  2. http://smederevskenovine.rs/2019/03/09/predsednik-vucic-boricu-se-zajedno-savama-za-bolje-i-bogatije-smederevo/
  3. https://insajder.net/sr/sajt/tema/12596/
  4. Исто
  5. http://smederevskenovine.rs/2019/03/09/predsednik-vucic-boricu-se-zajedno-savama-za-bolje-i-bogatije-smederevo/
Драган МИЛАШИНОВИЋ
Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.