ДЕЈТОНСКИ НЕВОЉНИЦИ

335
слика: https://echo.msk.ru/blog/bom_m/2397051-echo/

Писати и говорити кратко, а казати много, увек је велики изазов. Знамо да људи не воле да читају дуге текстове. Чак не воле да читају ни дуге СМС поруке. Зато ћу покушати врло кратко да објасним актуелну ситуацију у БиХ.

Представници сукобљених – ратујућих  страна у БиХ, невољно су прихватили да дођу у Дејтон на преговоре ради окончања рата и оружаних сукоба на тлу БиХ. Притиснути главним протагонистима и креаторима рата и распада СФРЈ, а тиме и распада БиХ, исцрпљени дуготрајним ратовањем, свесни да могу да изгубе стечене позиције, са малим изгледима да ситуацију радикално прекокрену у своју корист, српске, муслиманске и хрватске вође у БиХ прихватили су да завршним преговорима и мирним путем окончају рат у БиХ (рат се другачије не може ни окончати). Многобројни преговори и мировне иницијативе током рата су пропали, све због наде сукобљених страна да могу изборити победу, направити своју државу или стећи превласт у БиХ. Рат троши мноштво ратног материјала. Највише боли „трошак живе силе“, која је основни и одлучујући ресурс рата, зато је дошло до коначног споразума, односно до прихватања „Оквирног споразума за мир у БиХ“, познатог као „Дејтонски споразум“.

Пропуштене шансе током рата, преговарачке стране су се надале да ће надоканадити током преговора и своје неостварене планове и политичке амбиције уградити у Дејтонски споразум. Та жеља је постала преокупација свих преговарача. Остварени резултати рата су били минорна основа за повољно моровно решење. Мировно решење је морало да се прихвати због интереса и притиска великих сила које су ратујуће стране довеле за прегварачки сто. Ниједна страна у рату није дошла са бриљантним ратним победама за „зелени сто“, те да би тако диктирала услове преговотра. Сви преговарачи су то добро знали. То сазнања, та спознаја, је противречила ратним циљевима и неоствареним ратним амбицијама, па је утицала да стране у преговорима креирају паралелну стварност и да сами себи наметну слику резултата рата који би били „потврђени“ у понуђеном мировном решењу.

Муслиманска – Бошњачка страна на челу са А. Изетбеговићем, која се борила за „целовиту“, унитарну БиХ, „грађанске провенијенције“, читај доминатно муслиманске државе, очекује да то у Дејтону буде потврђено и у мировном решењу. Хрвати на челу са Ф. Туђманом који су стидљиво признавали да су за своју државу – ентитет у БиХ, која би се прикључила Хрватској, а  јавно су прокламовали неку „демократску целовиту БиХ“, која би у неком временском тренутку  нестала. Срби из БиХ, који су пре рата прогласили Републику Српску и исту током рата одбранили, свој преговарачки ауторитет и капацитет су предали у руке С. Милошевића, председника СРЈ, који је заступао „јединствен српски став“, очекивали су да мировни споразум РС потврди и призна као државу. Шта су велике силе очекивале и желеле? Запад је хтео да покаже да ситуацију на Балкану могу да уреде по својој мери без уважавања интереса тада немоћне Русије. Шта се све збило током преговора у Дејтону?

БиХ остаје као међународно призната држава на географском простору који је покривала ка Социјалистичка Република БиХ, али са сасвим новим уставно-правним поретком и уређењем, без пресудне доминације било ког народа.

Бошњаци то доживљавају као шок, губитак БиХ за коју су се у рату борили, као губитак Алијине БиХ, замишљене у „Исламској декларацији“. Хрвати губе сваку илузију да ће се искобељати из БиХ, а посебно да ће се отарасити Бошњака и са Хрватском направити неки полудржавни савез, а Срби, остају без своје државе у пуном капацитету, онакве каква је било до Дејтона. Све стране новонастало стање после Дејтона доживљавају као привремено стање и прихватају илузију да ће се то временом променити, у корист сваке стране по наособ.

Временом долази до болног отрежњења. Бошњаци схватају да БиХ није по њиховој мери, али то не прихватају, желе да она буде њихова матична бошњачка држава, са њиховом доминантном улогом и доминацијом, па због тога њихово политичко и друштвено ткиво разједају сталне фрустрације које их доводе до безумља. Хрвати схватају да не могу сами одлучивати о својој судбини, нити самостално бирати своје политичке представнике, нити се извући из загрљаја Муслиманско-хрватске федерације, у коју их је сместио вођа свих Хрвата Ф. Туђман. Срби схватају да нису више у онаквој РС каква је била, али схватају да је РС ипак међународно призната, иако не у пуном државотворном капацитету, него као ентитет, или део БиХ, са могућношћу блиских веза и односа са Србијом. Срби у свом међусобном политичком надгорњавању и борби за власт у РС, прихватају нову уставну позицију у оквирима БиХ, надајући се некој геополитичкој „катаклизми“ у властиту корист, када би се РС припојила Србији, или постала самостална. У сваком случају спремни су да живе у новој БиХ и да задрже своје нове уставне надлежности, у оквирима Уства БиХ.

Муке „дејтонских невољника“ који су неискрено прихватили Дејтонски споразум, трају скоро тридесет година. Бошњаци живе у илузији да имају своју државу сами за себе, коју принудно деле са друга два народа, чији статус би био „статус националне мањине“ и да принцип један човек – један глас буде преовлађујући. С временом на време се отрезне да то није тако и онда закукају на сва глас, тражећи помоћ своји ментора са запада и својих покровитеља, а пре свих Високог представника (ВП) у БиХ, САД и ЕУ. Желе да РС не постоји. Постојање РС „угрожава национални интерес Бошњака у БиХ“. На све могуће начине уз помоћ ВП, Уставног суда и својих покровитеља Бошњаци настоје развластити РС, свести је на географски појам, регионализовати у оквирима БиХ, унитаризовати БиХ, а Србима доделити статус националне мањине.

Све док се на политичкој сцени БиХ и РС не појави неко да каже РС постоји, и да се она бори за своју Уставну позицију, Бошњаци су спокојни, мислећи да се процеси унитаризације БиХ и укидања РС одвијају у тишини.

Обележавање Дана РС, 9.јануара био је повод за општу хистерију међу Бошњацима. Парада – дефиле цивилног сектора и снага МУП РС на улицама Бања Луке, отрезнила је Бошњаке и вратила их у стварност, показавши да су Срби ту, да РС постоји. Хистерија бошњачких политичара је била толико снажна да су РС и њено руководство поредили са нацистима и фашистима. Бошњачки лидери присилно трпе да РС постоји, али тајно, да се јавно не показује, да се невиди њена уставна позиција, да се незна за њене инситуције, у нади да ће тако лакше у тишини докинути саму РС. На Дан РС 9.јануара није ништа ново урађено није ништа ново показано у Бања Луци, само су РС и њене институције постали видљиви и ван својих канцеларија, а то је снажно боло очи њеним противницима.

Чак су се и неки српски политички кадрови поколебали у својој борби за РС, због претњи које долазе од бошњачких лидера и међународних фактора предтављених у Високом представнику у БиХ, па су почели да критикују сами себе, јер наводно провоцирамо оне који не желе овакву РС.

Прелазак из „невољене – дејтонске фазе“ у фазу реалности неопходно је отржњење свих страна потписница Дејтонског споразума. БиХ је могућа као држава три народа и два ентитета, као минимум њеног постојања. БиХ има бурну историју. Аустријанци ће рећи да је најбоље функционисала у време Аустроугарске монархије. Турци ће рећи да је у време Отоманске империје у БиХ било „благостање – просветитељство“, у време социјалистичке Југиславије да је била оаза братства јединстава, суживота и хармоније, а западне силе мисле да само БиХ може да функционише по њиховој мери, само данас и оваква, ако би била по мери свих њених народа, не може да функционише. Зато треба рећи народи у БиХ упамет се и договорите се међусобно. Покажите да радите у интересу БиХ, а не оних који из вана управљају БиХ. Иначе БиХ остаје колонија и под окупацијом.

Нека нам буду на памети познате речи великог Гандија“ „Најопаснији непријатељ није колонизатор и окупатор, већ наш сународник кога храни окупатор“.

Генерал-мајор Војске Југославије у пензији. Генерал-потпуковник ВРС у пензији. Доктор социолошких наука (магистрирао на Универзитету у Љубљани 1989, докторирао на Универзитету у Српском Сарајеву 1998.) Обављао све основне и високе командне дужности у Војсци. Начелник Центра за војно-стратешке студије и истраживање у ГШ ВРС. Заменик Начелника ГШ ВРС. Доцент на Технолошком факултету у Зворнику, Универзитета у Источном Сарајеву 1998-2002.