Запад увек против Руса

112
Черчил у Воронцовском дворцу током конференције у Јалти (фебруар 1945). Извор: https://zen.yandex.ru/media/kino_and_more/uinston-cherchill-v-voroncovskom-dvorce-v-alupke-neoficialnye-podrobnosti-60c354bf123d127494a61a4a

Још су стари Римљани казали да је историја учитељица живота, остављајући генерацијама да се кроз векове увек изнова увере у то.                        

Бесомучна удружена пропагандна кампања против руске армије која управо слама неонацисте у Украјини само је наставак из времена хладног рата, који је дело пијаног Винстона, несрећног што није успео да гурне западне савезнике у ратни сукоб са чика Џоом (како је називао Јосифа Висарјоновича-Стаљина) који га је читао као буквар, уз чај!                                                                                        Још док су црвеноармејци сламали нацистичку армаду удружене нове Европе, посредовао је Ватикан у тајним разговорима између високог америчког обавештајца Алана Даласа и представника немачких нациста у наводно неутралној Швајцарској, уплашен од могућности да совјетски победници успоставе санитарни кордон од ослобођених источноевропских католичких земаља, када истакну барјак победе на зграду нацистичкох Рајхстага.

Баш ту где су акламацијом усвајани сви они закони који су погазили слободе и владавину права, што су у Друштву народа установили победници после Великог рата!                                                                             

Док су текле припреме за сусрет велике тројице у Техерану, где ће се каубојски председник ипак одлучити да напокон отвори Други фронт у Европи, иако му је приоритет био рат против Јапана, пијани Черчил је смишљао да одмах након победе крене на Исток, а његови су пропагандисти већ тада почели да воде кампању о „суровим совјетским победницима“ немачких војника, који су доказано починили зверства над цивилима, рањеницима и заробљеницима у Совјетском савезу, успут таманећи Жидове и антифашисте у окупираним земљама Европе, чији су наводно јаки покрети отпора слушали савете Ватикана да сачекају „прави тренутак“, који је дошао кад су совјетски војници стигли на своју границу и кренули на Берлин, не тражећи сагласност банкарског лобија као ствараоца доброг чика Адолфа који је мало претерао у окупираној Европи, али је напокон ударио пут Сибира, крварећи толико да неће моћи да прогута тај огромни залогај, па ће нови победници да омасте и прсте и брк на крају његовог похода!

Иако су каубоји били извођачи теренских разговора у Швајцарској, кад се договор о сусрету велике тројице примакао, позван је британски амбасадор у Москви и уручена му је нота због покварених намера, чика Џо је добро знао чија је идеја!             

Западни савезници су чак фингирали и потписивање наводне немачке капитулације 7.маја у Ремсу, само да црвеноармејци не буду стварни победници, пред којима ће немачки фелдмаршал Кајтел у предграђу Берлина потписати безусловну капитулацију!

Суђење у Нирнбергу се потом није могло избећи, али су англосаксонски савезници плански (уз помоћ ватиканских пацовских канала!) вешто склањали нацистичке делатнике, као тобож` „стручњаке за будућу борбу против комунистичког зла“ када падне гвоздена завеса, и створи се демократски NАТО!

После потписивања тајног пакта између Ватикана и председника Регана (Pax Amerikana), западњаци удружено крећу у рушење берлинског зида и уједињавање две дотадашње Немачке, притом обећавајући Горбачову да NАТО неће кренути даље од немачке границе, иако су већ увелико радили на тобожњој „демократизацији Совјетског савеза“, и успостави монополарног света по њиховој мери.                                                                           

Три деценије потом, провриштали су у својој немоћи, када је почела руска специјална операција чишћења неонацистичког смрада у Украјини, који су створили потомци оних нацистичких „стручњака“ извезених преко ватиканских пацовских канала, припремајући ту словенску земљу као будући плацдарм за обрачун са тврдоглавим Русима, који неће да мирно прихвате „своје место“ које им је поодавно одредио чика Бжежински (случајно Пољак!).

Када је у Кримском рату удружена Европа заједно са тадашњим Отоманским царством кренула против царске Русије, кнежевина Србија била је још отомански вазал, али су умни министри и тадашњи кнез Карађорђевић сачували своју неутралност, не декларативну, већ стварну!

Само, ти су министри били доказани српски патриоти, а не лобисти страних држава или мултинационалног капитала који не брани српске националне интересе!

У великим потресима, Балкан је увек био решаван на крају игре, па брзоплето сврставање може имати далекосежне последице по националне интересе српског народа, који је био прва жртва рушења берлинског зида, када су драги немачки пријатељи отворено почели процес рушења заједничке државе Југославије, у којој су скоро па сви Срби живели у једној држави, и то као државотворни народ, а не националне мањине сада створене насилно од драгог NАТО, и дате у (привремено) власништво доказаним непријатељима својим.

Такво  разарање Југославије било је видљива показна вежба тврдоглавим Русима, који споро прежу, али брзо возе – по речима немачког канцелара Бизмарка!                                                                                               

Мрак је најгушћи пред зору, каже српска пословица, а почиње да руди зора ………….                            

Догодине у ПриZрену!