Зна ли Србија чија је Барања

Предисловије. Чак је и површним зналцима неких земљопис­них појмова из Панонске низије лако рећи да је Барања онај тро­у­гао између Дунава, Драве и Маџарске, али се при томе не сме сме­т­нути с ума да је прота Стеван Михалџић (1861-1941), историчар Барање, док је припремао материјал за Мировну конференцију у Паризу (по­сле Великог рата, 1914­-1918) записао да “није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ништа, док се славо­до­итна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Ба­рање! Кад је требало на мировној конфе­рен­цији доказива­ти, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше на­ши исто­ричари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и ос­тали нау­чењаци наши, да стање Барање никако не познају”.

Што ће рећи: ако је до тада неко нешто и писао о Барањи, све се то могло свести на нагађања или произвољна тумачења.

Тако пре сто година, а у међувремену, да се та и таква ама­тер­ска домишљања не би сврстала у “на­ционално навијање”, затра­же­на је помоћ званичне историјске науке. Од ње је, најпре, ваљало сазнати и како је и зашто недуго после Другог светског рата (19. јуна 1945), фор­ми­ра­на Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрват­ске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Мил­ован Ђилас (1911-1995), као пред­седник, и као чланови: Вицко Кр­стуловић (1905-1988), Милен­тије Поповић (1913-1971), Јован Веселинов (1906-1982) и Јерко Злата­рић. И требало је научно вредновати Ђиласове забеле­шке из којих проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена (без Буње­ваца и Шока­ца, у међувремену “унапређених” у Хрвате), 495.000 Ма­џа­ра и 359.000 Нема­ца. На основу тих пода­та­ка, “Чика Туна”, Антун Ба­бић, председник Јединственог народ­но­ос­ло­бо­ди­лачког фрон­та Славони­је из Осека, могао је предло­жи­ти да се граница између Војводине и Хрватске успостави линијом Су­ботица-Илок-Сремска Рача, али је коначан комисијски предлог формулисан тако да су срезо­ви Запад­ног Срема (Вуковар, Вин­ковци и Жупања), припали Хрватској, илочки срез, у већини на­стањен србским живљем, подељен је из­међу Хрватске и Вој­во­ди­не, а Хрватској је, први пут у историји, припала и Ба­ра­ња, изузе­та из састава Војводине скоро два месеца раније.

И требало је проверити како то да у збирци докумената о об­ликовању Србије, чији су аутори Бранко Петрановић (1927­-1994) и Мом­чи­ло Зечевић (1935-2017), обојица историчари, у којој се налазе документи о де­оби “Санџака” (помињу се тамо и Косово и Метохија), нема ни речи о “пре­мештању” Барање у Хрватску. Ако ништа друго, могло се очекива­ти да се у збирци нађе барем за­кљу­чак Покрајинског комитета Кому­ни­стич­ке партије за Војво­дину с по­четка априла 1945. године (та­да још није постојала Кому­ни­стичка партија Србије јер су се, у складу с упутством друга Броза – 1892-1980 -, познатијег као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, “ослобо­ди­оци” у њој понашали као окупатори, за њу није смело би­ти мило­сти!), којим се Комитет једнодушно изјашњава за ук­љу­чење ауто­номне Војво­ди­не у Федералну Србију, што је “најви­ше одго­ва­рало инте­ресима на­рода и читаве наше Титове Југосла­ви­је”. Једном приса­једињена Војводи­на требало је, дакле, да се по­но­во присаје­ини Србији, у рани­јем обиму, са Банатом, Бачком и Ба­рањом, и Сре­мом, наравно. Петрановић, истина, не назначује ни у напоме­ни да је одлука о деоби Санџака (Рашке, Бранко, Рашке!) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом.

А шта се заиста дешавало (не само са Барањом, већ и са Сремом), можда је знало и тридесетак Срба из Запад­ног Срема који су пошли у Београд да се “распи­тају” о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.

Био је то озбиљан наук свима да више не помињу Барању као део Војводине Србске, све док, почетком лета 1990. године, пот­пис­ник ових редака није предложио уредништву новосадске Самоуправе да се у јед­ном од наредних бројева отвори расправа о вра­ћа­њу Барање Војводини.

Синиша Николић (1928-2002), глав­ни уредник, ову је замисао оду­шевљено прихватио и од Предлагача за­тра­жио да нађе зналца који би написао иници­јални текст. Предла­гач је разговарао с ака­демицима Славком Гавриловићем (1924-2008), Василијем Крести­ћем (1932), Чедом Поповим (1936-2012), а кон­сул­товао је и још неке историчаре не би ли се нашао “пра­ви”. Гавриловић је одбио да се у ту тему упушта јер се ви­ше бавио Сла­вонијом и Сремом, а и питање је “врло осетљиво”. Крестић се такође захвалио на пону­ди исти­чући да, и иначе вр­ло анга­жо­ван у трагању за истином о србском народу, не би желео да свој “на­учни дигнитет” крњи пу­блицистичким иступима за “дневно-политичке потребе”. Попов је из­бе­гао да помогне, пошто се том темом не бави, али је зато пред­ло­жио да се разговара с његовом женом Је­леном (1938), та­ко­ђе исто­ри­ча­ром. Јелена је, рече, пре извесног времена разгова­ра­ла са Ми­ло­ваном Ђиласом о разним темама, а нарочито о раз­грани­че­њу Хр­ватске и Србије, уистину: Војводине. Коначно, Је­ле­на је при­хватила молбу да не­што о томе напише, мада није могла рећи колико ће јој времена бити за то потребно.

Неизвесност око свега потрајала је до краја августа, пошто се Јелена тек тада “сетила” да је раније обећала да ће, заједно са Че­дом, о истој ства­ри писати за београдски НИН. (Појавио се касније тај текст, а Предлагачу се учинио недостојан угледа његових ау­тора; не са­мо да је био несадржајан, био је празан). Синиша се тада са собом “договорио” да Предлагача “произведе” у госта-уредника за октобар­ски број, а пошто се Предлагач томе није успроти­вио, у осмом бро­ју Самоуправе, у врху друге стра­не, објављено је да ће “Илија Петровић, један од власника ‘Самоуправе’ и пот­председник Од­бо­ра Српске демократске странке у Новом Саду, бити гост уред­ник октобарског броја ‘Самоуправе’. Редакција је прихватила његов предлог да ‘Самоуправа’ отвори странице за расправу о враћању Барање Војводини”.

И поред тога што су га тројица академика одбила, Предлагач је своју потрагу за писцем наставио. Своје ондашње страначке знанце из Барање, Милована Вакањ­ца и Ђорђа Латаса (да ли на­ставнике историје, или професоре?), молио је, али безуспешно, да нађу некога ко нешто памти о збивањима из 1945. године, да и са­ми нешто на­пишу о томе, макар и своја имена прикрили (ако се плаше нече­га, можда с разлогом). После свега, макар колико то изгледало претенциозно од једног аматера, Предлагачу је само преостало да текст о Барањи напише сам, а да га Самоуправа, Го­дина СХ, октобар 1990. број 9( 1164), објави на странама 3-4, под насловом “Барања припада Војводини”, како следи:

“За време Првог светског рата политички живот у Војво­ди­ни готово да је био замро. Тихомир Ос­тојић (1865-1921), књи­жев­ник и историчар, први је одлучније иступио са ‘захтевима за нацио­нал­но ослобођење и отцеп­ље­ње од Угарске’. Он је био ини­цијатор Суботичке резолуције од 2. октобра 1918. године, којом ‘Срби и Хрвати Јужне Угарске једногласно изјављују да сматра­ју једино Мировну конферен­цију за меродавну у погледу решења југословенског питања, а у вези с Бачком, Банатом и Барањом као будућим саставним де­ловима слободне заједнич­ке државе свију Југословена’. Крајем октобра исте године, ова резолуција до­пуњена је закључком којим се Народном Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба (СХС) у Загребу признају компетенције за вође­ње свих послова у вези с уједињењем.

Супротно оваквим ставовима, војвођански радикали окуп­ље­ни око Јаше Томића (1856-1922) нису подржали сарадњу са Народним вијећем СХС, већ су истицали неопходност да се Вој­водина сједини са Србијом непосредно. Представник Срема у На­родном вијећу Жарко Миладиновић (1862-1926), адвокат из Руме, почео је крајем октобра све јаче заступати идеју о непосредном прикључењу и Срема и це­ле Војводине Србији. Чини се да је ова гру­па војвођанских по­литичара (противника уједињења преко На­родног вијећа, а по­бор­ника непосредног присаједињења Војводине Србији) ра­ди­ла уз подршку владе Николе Пашића (1845-1926) и уз сагласност Све­тозара Прибићевића (1875-1936) који је, незадово­љан акцијом вођеном у Загребу у вези с уједињењем, а нарочито ставовима Стјепана Радића (1871-1928) и његовим државно­прав­ним теоријама усмереним на за­устав­љање ‘туђе војске’ (србске) на хрватској граници, пору­чио Васи Стајићу (1878-1947) у Нови Сад: ‘Кидајте са Загребом!’

Новембра 1918. године почињу се по Војводини формирати народни одбори и народна већа. Када је 13. новембра са Маџар­ском потписано примирје, положај Војводине постаје нешто од­ређенији. Према том уговору, на северу Војводине повучена је демаркациона линија која се углавном поклапала са данашњом државном границом. На тај начин, иако државно-правно још увек део Угарске, Војводина се фактички одвојила. Већ форми­рана народна већа постају нека врста провизорне власти.

Барања у Војводини. Присуство србских војних одреда у Вој­водини уливало је словенском становништву наду да ће до­ћи до формирања нове националне државе. Јаша Томић био је све ак­тивнији, а по Новом Саду причало се да и Пашић подр­жава при­саједињење Војводине Србији, што је опет оцењивано и као “јача­ње позиције Србије у натезању са Загребом”. Тих да­на формиран је у Београду један одбор од људи рођених у Ба­нату, Бачкој и Ба­рањи, са намером да потпомаже покрет за Бачку, Банат и Бара­њу. Зарад сваке евентуалности, овај одбор одмах је изјавио да ‘у случају племенске поделе Бачка, Банат и Барања већ сад траже спојење са Србијом’. Истовремено, за­тра­жено је да се Од­бор Ју­го­словена из Угарске одмах из За­греба пресели у Нови Сад и та­мо стави на располагање нешто раније створеном Србском народ­ном одбору.

Овај Одбор (новосадски) сазвао је Велику народну скупшти­ну за 25. новембар 1918. године, са циљем ‘да Срби, Буњев­ци и остали Словени у Бачкој, Банату и Барањи одлуче слобо­д­но, по својој вољи, којој држави желе да припадну’. Скупштина је одр­жана у Новом Саду и присуствовало јој је 757 делегата из 211 вој­вођанских општина. Према писању хрватског историча­ра Ферда Чулиновића (1897-1971), по националносги било је 578 Срба, 89 Хрвата, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца и један Мађар. (Бавећи се касније овом темом, Предлагач је ‘открио’ да су на Великој на­родној скупштини у Новом Саду учествовала само двојица Хрва­та, а да је Чулиновић оних ‘својих’ осамдесет девет Хрва­та – 89 – ‘пронашао’ тако што је у Хрвате ‘унапредио’ 84 Бу­њевца и 3 Шок­ца). Том приликом донета је и Резолуција у којој се, између оста­лог. каже:

“1. Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира засту­па наше интересе.

2 Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досада­шњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, на­предак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који с нама заједно живе.

3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југос­ловена, јер је и наша искрена жеља, да српска влада, удружена с Народним већем у Загребу, учини све да дође до остварења је­динствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством кра­ља Петра и његове династије”.

Истом приликом, на предлог Петра Коњовића (1883-1970), пр­вака Демократске странке у Војводини (која је желела да Вој­водини обезбеди извесну аутономију у новој држави), донесена је још једна Резолуција из које посебно истичемо следеће:

‘Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антанти­на балканска војска, проглашује се дана 12/25. новембра 1918. на Ве­ликој народној скупштини, на основу узвишеног начела народног самоодређења, оцепљеним како у државноправном, тако и у по­ли­тичком и привредном погледу од Угарске… Наро­дни савет… поставља Народну управу и врши надзор над њом. Народна упра­ва управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе…’

Почетком децембра 1918. године, Народна управа преузела је сву власт на запоседнутој територији Баната, Бачке и Бара­ње. Њен положај није био сасвим одређен, будући да га ни срб­ска вла­да није формално признала. Формирањем прве владе у Краљев­ству СХС затражено је повлачење Народне управе која је посте­пено своја овлашћења уступала србској краљевској влади и 11. марта 1919. године престала да постоји.

У свему овоме несумњиве су бар две чињенице:

1. Војводина, састављена од Баната, Бачке и Барање отцепи­ла се од Угарске и прогласила своју самосталност; и

2. Војводина, односно њене области: Банат, Бачка и Ба­ра­ња, присаједињена је Краљевини Србији. Одлуку о присаједи­њењу од­мах је прихватила влада Краљевине Србије, чиме је тај акт постао пуноважан и у чију конститутивност није могло бити сумње.

Овде ваља истаћи да су одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду усвојене највише заслугом Радикалне странке окуп­љене око Јаше Томића. Радикали, дугогодишњи борци за ауто­номију Срба у Угарској, били су одлучно против ауто­но­мије у но­вој јужнословенској држави. Како је Јаша говорио, нова држава била је толико разнородна у свим областима жи­вота, да би ауто­но­мија и федерализам на националној основи угрожава­ли њен суверенитет и интегритет. На основу историј­ског иску­ства с ау­тономијом у Хабзбуршкој монархији, сма­трао је да се треба ‘ока­нути аустријских старудија’. Јер, ваља разбијати оно што у изме­њеним условима мора бити целовито. ‘Припазите, браћо, на нас које је одљуљала колевка Аустро-Угарске: Ауст­ро-Угарску рас­це­п­каност могли су створити само разни народи. А они који траже данас и расцепкану Србију, нека не говоре о једном народу са три имена, јер њихов захтев открива оно шго они неће да признају, а то је да ми нисмо један народ’. С ким ћемо и куда ћемо, питао се Јаша Томић и при томе се залагао за ‘заједницу са нај­бли­жом браћом’ Хрватима и Словенцима, ‘али нас (војвођанске Србе) пустите на груди душевне, јуначке и демократске Србије: хоћемо да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа а по­сле тога заогрнућемо се огртачем Југословена’.

Одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљеви­ни Србији различито је тумачена у разним временима, а ми ћемо овде поме­нути само два става двојице историчара. Фердо Чулино­вић, го­дине 1961, приговара начину на који је група радикала око Јаше Томића утицала на одлуку Велике народне скупштине јер су ‘ин­штрукције’ добијане из Београда, од Николе Пашића, а њима није про­ти­в­речио ни Светозар Прибићевић. А Бранко Петра­но­вић у својој књизи Ства­рање Југо­славије не може да одоли нашој послератној идеологији: ‘У завршној фази борбе за јужносло­вен­ско уједињење положај српске буржоазије према буржоа­зији оста­лих југословенских народа знатно су учвршћивале одлуке пред­став­ника народа Војводине и Црне Горе… Никакво друго реше­ње, сем присаједињења Србији, није било могуће у датим околностима, пре свега због националног, социјалног и политич­ког састава доносилаца одлуке’.

Барања из Војводине. С пролећа 1845. године, зачетник Вели­ке Идеје која је требало да усрећи човечанство, а стварно је гур­нула словенски свет бар двеста година уназад, записао је у Тезама о Фојербахуда су ‘филозофи само различито свет тумачили, ради­ло би се о томе да се он измени’. Тачно сто година касније, Пред­седништво Авноја испуњавајућн завет Великог Идеолога, почело је да ‘мења свет’. Деветнаестог јуна 1945. године именована је Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, у саставу: Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, Милентије Попо­вић, Јован Веселинов и Јерко Златарић. Председник комисије био је Ђилас. На основу њиховог предло­га, срезови Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) при­пали су федералној Хр­ватској. Хрватској је припала и Барања, изузета из састава Вој­во­дине још маја исте године.

Подсећамо да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функцио­нисање нове државне власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању. Ова војна управа била је подељена на војну об­ласт за Банат и војну област за Бачку и Барању. Почетком апри­ла 1945. године, Покрајинска конференција КПЈ за Војводину једнодушно се изјаснила за укључење аутономне Вој­водине у федералну Србију, што је најбоље одговарало интересима народа и ‘читаве наше нове Титове Југославије’. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново при­саједини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом. Комитет није знао шта ће смислити Комисија.

Поново се враћамо Бранку Петрановићу (и М. Зечевићу) и ње­говој збирци докумената о обликовању Србије као сложене фе­дералне јединице. У Збирци се налазе и документи о деоби ‘Сан­џака’, помињу се и Косово и Метохија, али о ‘премештању’ Ба­рање нема ни речи. Петрановић, истина, назначује у фусноти да је одлука о деоби ‘Санџака’ донета без консултације народа, а ми бисмо са сигурношћу могли додати да је на исти начин посту­п­љено и са Барањом. Можда су о том ‘премештању’ знали нешто и они које су касније нестали без трага.

Барања никада није припадала Хрватској. Њено послерат­но додељивање Хрватској, први пут у историји, зачетак је пак­ле­ног плана за разбијање Србије и однарођавање србског наро­да. Ђи­лас је био пион у рукама ОногаОногаКојиНасЈеДовдеДовео”.

Михалџићева Барања, Београд 1991. Нешто више од годину касније, потписнику ових редака било је дато да на београдском Сај­му књига, уз академика Радована Самарџића (1922-1994), ис­то­ричара, и Динка Давидова (1930-2019), историчара уметности (члана Академије наука од 2006) говори о Михалџићевој књизи Барања од најстаријих времена до данас коју је, фототипски (пре­ма првом издању из 1937), објавила Библиотека Града Београда.

А тамо, на Сајму, уз бројне појединости већ унесене у текст објављен у Самоуправи, изговорено је и ово:

‘Прота Ми­халџић, радознао по природи а родољубив по осе­ћањима, ишчи­тавајући већ објављену угарску дипломатику и мно­ге изворе из турског и претурског времена, рано је започео са сакупљањем грађе за свој намеравани спис о Барањи. Михал­џи­ћев већ обиман рукопис препоручио га је србској влади да на Ми­ровној конфе­рен­цији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско­-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском. За ову Конференцију Прота је припремио скраћену верзију књиге о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под нази­вом La Baranya (Еtudes economowues et historiques), односно: Бара­ња, еконо­м­ске и историјске студије. Историјско-етнографска и топографска документација садржана у Протиној књизи о Бара­њи нагнала је Мировну конференцију у Паризу да јуна 1920. године призна чиње­нично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувре­ме­ну ство­реном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.

Књига о Барањи проте Михалџића постала је тако мост који­м је србска Барања опкорачила Дунав и привила се на груди своје ‘душевне, јуначке и демократске’ мајке Србије. А онај бетонски лук између Батине и Бездана, настао пола века доцније као фи­зич­ка спона између Барање и Бачке и назван по војној формацији која је многобројне младе Србе увела у изгибију, посветио би се, уверени смо, када би на његовим улазима заблистале табле са ди­вотним натписом:

МОСТ ПРОТЕ СТЕВАНА МИХАЛЏИЋА.

Барем толико дугује Србство своме заслужнику”.

Са падом Републике Србске Крајине, све то остало је на за­мисли.