Зорњача у језику или шта то опет ради Милоје Стевановић

146
слика: https://borbazaistinu.rs/istovremeno-objavljena-dva-recnika-dragaceva/

У Богу је ведро. У нас, све се сневесели

и, као што јесен не зна сваки свој свео лист,

умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели.

                                   Милош Црњански: Сербиа

ПОЕЗИЈА И ЗАВИЧАЈ

О, завичаји наши.          

Милутин Деврња, први биограф Момчила Настасијевића, о песниковом завичају:»Речено је да је Горњи Милановац место рођења Момчила Настасијевића. Милановац је смештен у ванредно живописном крају. Опкољен је Рудником и његовим обронцима чије су занимљиве силуете могле да буду повод за разнородне представе у дечјој машти. Мали брежуљци окићени су шумарцима из којих извирују насмејани ћувици. На њима местимично и усамљено дршћу белопутне јасике. Са тих ћувика Момчило ће сатима слушати пој фруле који ће у њему одјекивати „као жал за одбеглом тајном.” Кроз чобанску фрулу и двојницу њему ће бити откривена тајна за улазак у основе народне мелодије. Рудник и Вујан урасли су у прастару храстову и букову шуму. Сеновита шумска склоништа била су свакако разлог за испредање многих сабласних и језовитих предања. Зими су оголеле шуме завејане у снегу омогућавале уживање у неописиво лепим призорима. С пролећа је озеленела гора зазивала весело људе на покрет и нови живот.  Лети су из шумских хладишта до Горњег Милановца допирали чудни шумови који ће можда бити први музички доживљаји Момчилови. Јесен је свакако пружала диван призор шуме која се у мору разноликих боја, од злата до црвенила, причињала  као неугасиво разбуктали пожари. Две мале реке, Чемерница и Деспотовица, у небрижљивом скакутању по милановачком удољу и вечном протицању, први ће пут научити нашег писца животној истини о свеизмицању и малој важности личнога људског постојања. Из околних заселака и села ка Милановцу воде многе стазе и путеви. У пазарне дане, а и иначе, спуштају се туда сељаци гонећи у град на пазар за продају одвојен мал. Крај чесме на  друму застаће уморан пролазник или ће сеоска девојка над површином воде огледати своју расцвалу снагу. Жубор чесмене воде Момчило ће доживети. Чесма крај пута, сељанка над чесмом, уморан путник на друму у одмору – сви ти стицаји правиће утисак на живу уобразиљу детета и постаће материјал за његова каснија поетска надахнућа.»

            Тако из завичаја настаје поезија.

            И то велика, попут Настасијевићеве.

ЗАВИЧАЈ И МИСАО                                                                                                    

Мој професор, мудри и одмерени Новица Петковић, о разлозима због којих је ћутљиви страдалник на власти, везир Јусуф, направио мост на реци Жепи, у далеком завичају, писао је:»Лепота овога моста, која као чудо делује у „кршу и дивљини“, то су успостављени односи између њихових камених блокова, односи који подлежу сврховитом поретку. Сврховити поредак стоји насупрот нереду сваковрсних рушилачких сила, било да долазе из природе, из неконтролисаног људског нагона и разуздане страсти, било из неразумних односа у друштву. Мост се у мрачном пределу издваја као „необична мисао“, јер нигде смислени поредак није дат у тако чистом облику као у људској мисли. Другим речима, у складним односима између камених блокова моста материјализовала се неимарова мисао. Мисао и поредак – то је она светлост којом је везир Јусуф хтео „само делимично да обасја“ свој завичај.“           

Мисао и завичај су, дакле, нераскидиво повезани.           

ЗАВИЧАЈ И БОЛ

Али постоји и бол због завичаја, као у „Сербии“ Милоша Црњанског – тражиш га, и не налазиш; не можете да се узајамно разумете:

Па зар да копним, болујем мрем,

у смрти, куда си брдовита се расула?

Будућност, што ми обећа расцветани Срем,

узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.

Љубав мутна више на уснама ми не руди,

нит ми по несвести протичу преображења.

Згаснуо жар за Тобом сија ми још из груди,

али пун жалости и очајног раздражења.                                                

И сав је завичај у језику. И као песма, и као мисао, и као бол. То знаш што дуже живиш у безавичајности епохе у којој је тријумфовала техника. Зато ти је драго кад се језик и завичај сретну, као у неком добром речнику.

ДИМИТРИЈЕ ГОЛЕМОВИЋ СВЕДОЧИ

Дана петог априла ове, 2021. године, на фејсбук профилу нашег угледног композитора, етномузиколога и педагога, др Димитрија Големовића, појавио се овај коментар:»Љубазношћу филолога Владимира Димитријевића пре пар дана добих на поклон неколико књига, а међу њима “Речник Драгачева”, Милоја Стевановића. “Речник к’о речник”, неко ће помислити, будући да таквих речника има пуно (сетимо се само Речника пиротског говора, па оног који се бавим чакавским говором…), међутим, ово је далеко више од тога. Речник као да је направио сам Вук. Уз то, он је илустрован дивним илустрацијама, а оно што га посебно краси јесу уводни ауторски текст, и неколико текстова на крају, из пера пет аутора. Њих човек напросто мора да прочита јер они представљају “споменик” лепој речи и “исправном размишљању”. Будући да сам се озбиљније позабавио тек текстом В. Димитријевића, могу “одговорно” да тврдим да ми је занимљивији, па и забавнији од многих текстова који су написани с том намером. На тако мало страна пуно тога је речено да би бављење тиме, бојим се захтевало већи простор од самог текста, али издвојићу само једно, што ће фејсбуковцима бити занимљивије, а односи се на “лажне речи” које царују у нашем времену, а користе се да ублаже оно на шта се односе, а што би изворне речи у потпуности оголиле. Па тако Владимир, кад истиче реч транспарентан, која иначе значи прозиран или провидан, указује на њену употребу као нечег позитивног, а сви знамо за кога се и у којој прилици користи реч “провидан”. Реч реформа значи преобликовање и ништа више, па откуда то да се код нас схвата само у позитивном смислу? Јесте ли чули за израз признати реалност? Како је то благо у односу на капитулацију пред неким. А бренд је по Владимировим речима, робна марка која може да “прода” чак и оно што би наш народ назвао бофл робом. Чега ту све нема, сит сам се насмејао, али за “крај” да, што кажу Пироћаци – “заубавим” са речју перформанс. То је, истиче он, “матора лујка, повезана са светским вештичарским кухињама, (која) од српских пореских обвезника, и преко квислиншке србијанске власти, добије огромне паре за бесмислице које продаје као ‘уметност'”. Ето, не издржах да нешто поделим са вама, па коме се свиђа, свиђа, а оним другима… о њима нећу овом приликом. Идем да наставим са читањем… сад је најинтересантније!“          

И стоји смајли, на крају „поста“ на Фесбуку.           

Големовић је, дакле, писао о томе како „Речник Драгачева“ открива сву лажност данашњих речи, којима се служе лажљивци да би нас одвојили од искона завичајности, и потопили у мутне излучевине идеолошких хоботница канцер – глобализма.

ПОСАО СЕ НАСТАВЉА: РЕЧНИК ЗА ГЛЕДАЊЕ

Обрадовао сам се што је један од зналаца наше матерње мелодије, Димитрије Големовић, овако реаговао на „Речник Драгачева“ Милоја Стевановића, чувара матерње мелодије, који је године свог живота, уз све прозаичне послове за хлеб свагдашњи, посветио сабирању речи завичаја да би их предао будућим поколењима. Бавећи се (прозаичном) трговином, Стевановић је остао да песнички верује у зарно језгро нашег језика, који бдије у нутрини сваког што је овде рођен и живи ( макар се тровао заборавом и фантазирањем о „врлом новом свету“ са Запада).

            А шта сад ради Милоје Стевановић?

            Проширује свој речник, спрема му друго издање.

            И илуструје га живим причама о речима.          

Снимио је емисије за интернет телевизију „Данга“– обукао се у народно одело ( добро стоји држећем прадеди ), пустио двојицу старих велемајстора да одсвирају фрулу, да нас уведу у Милојеву причу ( као што нас у бајку уводи формула „Био једном један…“ ), ушао у брвнару из претпрошлог века, сео међу старинске предмете, и прича…Везе ли, везе…Шта год дохвати, претвори у причу. А уме, уме. Свака реч: жива прича. Свака прича – утва златокрила. То, да уме да лови и под облаке пушта утве златокриле крилатог српског језика, Милоје је већ показивао  у прозним записима. 

БАЈКА О ЕКСЕРУ СКРОЖЊАКУ                                                        

Ево једног, да читалац види како му иде, из Стевановићевог књиге „Спомени, дужи од живота“, о ексеру „скрожњаку“:           

Јанпут дошо човек који је бијо познат ко камени мајстор. И звали га Камени. Најљепше куће с подрумима зидане тесаним каменом у време његовог мајсторлука е он измајсторисо. Туј сам из његовијег уста први пут чуо за скрожњак. Питам ти ја њега: Шта ти је то скрожњак? И он поче да прича: Код добријег домаћина сам зидо пивнице с два лица. Оће он да му бидне тесани камен, с вугном, споља. Ал оће тако да бидне и с унутарње стране. Ти зидови су ти били близу метар дебљине. Некад и појаче. И ја сам ти тујнак, вели, барабар зидо два зида. Лице одонуд и башка лице одовуд. А између та два зида сам долмио ситним каменом и малтером. Е, ал с места на место обавезно турим скрожњак. То ти је рипа коју истешем д-има на кантовима лица. Она ти иде скроз на скроз с овог, касти, спољног лица на оно онамо унутарњо лице. Ако е зид, да речем, дебо метар, она е морала бити метарска. Ни мање ни више. Но толка. И кад она скрозира и повеже спољашњи с унутарњим зидом, то ти је вечна ствар. За вјеки вјеков. Е, то ти је скрожњак, благо мене. Тако се то, вели, радило. Није се пелверило к-ово сад. Е, ал ондак ти је за једну истесану и уграђену рипу ишла надница. Мајсторска. Објашеш рипу кад изгријава сунце и у залазак ако е узидаш, добар си. Јанпут ми се десио малер. Тешем ћошетњак. Испо ко истраксован. Ивица ко пушка. Готово. Зовем газду да дође с неколко људи да е подигнемо. Имала е три товара. И више. Скупљају се они, приносе палије. Надари ме ђаво д-ударим шпицом још јанпут, добијем један ћувик, неш ми веровати, није био већи од јајца. Како јајце, још мањи. Можда ко мисиреће. Цак! Пуче, она рипа, ко леденица. По сред средине. Повикаше: шта има везе. Кад уградиш то ће да бидне данга ко кончић. То нико неће ни да премети. Реко, каки то! Да се магањим?! Бож сачувај. Кажем домаћину: ову надницу ми преџврљај. Ништа те не кошта. Не би ти је уградијо ни за каке паре. Не правимо ми ово од данас до сјутра. Зато се, каже, грађевина зидала по неколке година. Знало се кад се гора за кров сјече. Ондак кад опане лишће. И јопет строго се пазило да није младина. Јер за младине сокови крену горенавише. Ако ондак одсјечеш шевар или мај кое дрво, ете ти жишка. И шта си урадио? Ништа. Појде га за дваес-тријес година. Изрешета га ко грудњачу. Ту грађевину унуци не дочекују. Мора да е претресаш. И, ондак, одњо ћар вајду. Зато радиш по пропису и знаш шта си урадио. Јок к-ово сад. Оће за љето да направи кућу. То ти, вели, није куће ни виђело. Ја кад ти кам. Ет, тако ти мене Камени оприча шта е скрожњак.          

О, лепоте у једној речи: скрожњак. Пролази скроз, трајно везује, не да грађевини да се сруши. О, мудрости у једној речи. То је реч – стублина нашег богатог језика, са дубине извире да нас напоји; многооока ( свашта кроз њу видиш ), многоуха ( свашта кроз њу чујеш ), многорека ( свашта ти каже )…Само та реч. А камо друге речи, речници завичаја наших!                                  

КРОЗ АВЛИЈУ НАШЕГ УМА

Милоје Стевановић у овим видео записима се одао старинској усмености, као што су деде некад поведале унуцима. Седи, и прича. Као да није камера пред њим. Не намешта се, не припрема се. Види се да црпе из памћења. Баци поглед на нешто, кад оно – прича. Узме да нам објасни шта је „ајдук“ којим се ракија извлачила из бурета. Па се дохвати старинске пегле. Па покаже како се носила обрамача. Па протумачи што су се онако правили прозори с решеткама. Па како се коси и како се откива коса. Па како се трлио лан. Како се прело и ткало. Како се играло коло око рогоџе, са лампом карбитушом… 

Поуке и поруке.

            Седи и гледај. Кратко је, јасно, пуно смисла.

            Али није само то.

            Него је и ово.           

Милоје Стевановић, као и свако од нас, у себи носи једно време. Рођен је у доба таљига, а вози се у џипу. Учио је да пише на таблици, а сад користи рачунар. Живео је у селу пуном кућа и певања, а сад гледа како Драгачево демографски нестаје. И сео је пред камере да нас обасја светлошћу оног завичаја који је увек тамо где јесте – у души човековој. Иако је, материјално, прошао. А није нестао док год има речи које нам га дарују. Са његовом причом о речима једна златна, вечна година српска, пролази кроз авлије нашег ума.           

НЕМА ИНСТИТУЦИЈА? ПА ШТА?                                                     

Незгодни су Драгачевци. Троћошкасти. Бунџије. Непокорници. Јунаци, али и тврдоврати. Душевни, али и подсмевачи. Породични, али и хајдуци ( због Драгачеваца је увођено ванредно стање у чачанском и ужичком срезу крајем 19. века, јер је драгачевска хајдучија ишла „преко јего“ ). И Стевановић је од таквих. Не мораш се сложити са сваком његовом речју. Али, ако си частан, мораш га видети како, за видела, и кад се спушта сутон, плужи земљу свог језика, хоће да пооре док не падне ноћ. Какав је орач, такав је и копач. Жури да обдела, баш жури. “Дуга лука, а мотика тупа, а уврати – не мо`ш догледати“, каже стара копачка песма. А Стевановић – као да је лука ( њива ) окућница, као да је мотика оштра попут косиног сечива, као да су уврати ( где се копање једне врсте завршава) ситни као линије длана. Ухватио, па не пушта. Што би требало да ради институт, ради Милоје. Што би требало да сними РТС, снима „Данга“. Па шта? Зар је Србима икад било другачије? Зар нам појединци нису обављали послове институција? Да није било тако, давно бисмо пропали. Не кукај што нема институција, него ради. Постани институција. Не мораш бити савршени лингвиста, али ако памтиш – причај, бележи, огласи се. Играј, као Милоје Стевановић, велико коло ( јер коло је опонашање кретања Сунца ) у језику.           

О НАШИМ ПОСТОЈАНОСТИМА           

А били смо постојани. Сва смо блага носили у језику, у песми, у памћењу.           

Враћа нас, дакле, Стевановић у постојаност Срба који су, вековима, знали где шта почиње, и како завршава.

У свакој области држали смо се искона.

О тој постојаности нашег народа у рачунању времена пише Драган Јацановић:          

Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означава дар, поклон и изведен је од глагола дати. Први део сложенице коле, означава коло, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означава Сунчано коло, јарко коло, односно само  Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и српски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у српском језику означава круг. Велики број речи у српском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло:

Коло – круг

Коло – точак

Коло – ритуална игра у круг

Кола – превозно средство па точковима

Колица – мала кола

Воденично коло

Вилино коло

Сунчано коло

Грнчарско коло

Јарко коло – Сунце

Колач – обредни хлеб кружног облика

Колиба – Колеба – стамбени објекат, првобитно кружног облика

Колут – круг, точак

Колутаст – кружан

Коласт – кружан

Колевка

Коленика – вретено са колутом

Колено – део ноге

Колено – генерација, поколење

Коловрат – место у реци где се вода окреће у круг

Колати – кружити

Колир – оковратник

Колебање – окретање

Колотечина – кружни ток

Коложег – народни назив за јануар

Коловоз – народни назив за август

Коледар – народни назив за децембар

Коледа – божићни обичаји

Коледар – учесник божићне обредне поворке

Колашин – место у Црној Гори

Околина                                                                                                                                         

Српски народни календар је био својина свих и имао је општенародни обједињујући карактер. Знало се када који посао треба започети, када га треба завршити, када нешто не треба радити, знали су се дани када треба споменути мртве и обићи гробове, када постити, када се окупити на славу и заветину, када носити литију и тако даље. Календарско знање је било толико раширено да се није сматрало неким посебним знањем. Српски народни календар није био просто набрајање дана, недеља, месеци и година, већ је свака целина представљала јединствену природну појаву, где је сваки дан имао нарочите одлике, свака недеља посебна својства, сваки месец специфичне карактеристике, а свака година јединствен и непоновљив систем. 

Српска народна година делила се на два полугођа: ђурђевско – од Ђурђевдана до Митровдана и митровско – од Митровдана до Ђурђевдана, свако са својим привредним и духовним активностима. Осим тога година се делила на четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Основна мерна јединица је дан, где је седам дана чинило седмицу односно недељу. Недеља као збир од седам дана је представљала специфичну и непоновљиву целину, где је свака имала свој посебан назив. Распоред недеља у години је тачно одређен, тако да је човек у сваком тренутку знао колико је недеља и дана протекло од претходног и колико има до наредног празника.           

Није то било мало знање. Напротив!           

ДА СРБИЈА НЕ ПОСТАНЕ НЕРАЗУМЉИВ ХИЈЕРОГЛИФ            

Кад гледамо видео – речник Милоја Стевановића, видимо како се наш живот вековима одржавао у постојаности сеоске породичне задруге, у моралу заснованом на хришћанској обичајности, у језику који је памтио дуже од сваког живог, у календару који нас је држао под Сунцем ( зато се Христос, Сунце правде, тако лако уклопио у српску божићну обичајност, јер су Га Срби јасно препознали као Свога када су чули Благу вест Еванђеља, и кад су хришћанске празнике разместили по свом памтилачком начелу ). А подухват чији је циљ да нас на ту постојаност подсети изведен је у последњи час – када са овог света оду људи попут Стевановића, наш сеоски живот биће само полуразумљива археологија. Као кад данас истражују стари Египат, и чини им се да све разумеју само зато што је Шамполион прочитао хијероглифе. Шта ми заиста знамо о старом Египту, то је друго питање.           

Да Србија не би била неразумљив хијероглиф, старају се људи попут Стевановића.

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ КОЗБАША

Да објасним своју тезу на једном примеру – у питању је реч „козбаша“; она означава човека који предводи косидбу. Стевановић нам, у својој емисији на ТВ „Данга“, објашњава да се такав не бира на почетку саборног посла косидбе, него козбаша постаје онај који престиже једног по једног косача, и, силом своје снаге и примера, поведе остале. А који су слабији косачи, склоне се и уступе му место. Какви су Драгачевци ( и други Срби ) били при косидби, били су и у рату за отаџбину: свако је знао ко је јунак без страха и мане, први у боју, и ко орден заслужује, попут једног бесмртног Драгачевца ( „на њему је рана седамдесет“, рекла би епска песма ). О том „козбаши“ српске отаџбинске борбе писао је Гвозден Оташевић:“У јесен 1918. земљорадник Будимир Давидовић вратио се у завичајно село са 70 рана, два највећа одликовања и венцем војничке славе. Повесничари су доцније забележили да је он, може бити, највећи јунак Великога рата, удевајући у приче о сељаку из Горачића једну ратну – „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке” и једну Његошеву – „Благо оном ко довека живи”.

Будимиров подвиг велича у свом дневнику болничарка Драгиња Драга Пурић: „Свуд се чуло какво је јунаштво учинио кад је пресекао жицу и ушао у бугарски положај, ухватио бугарског стражара и донео га живог у чету”, те додаје:„Данас донесоше са фронта Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци… Шестог дана, дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај, и регент Александар Карађорђевић. Они су пред нама одали захвалност Будимиру, и генерал скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида потом Карађорђеву звезду са својих прса и качи на Будимирова.”  

Како у ливади, тако и на Солунском фронту.    

Зато ваља гледати Стевановића кад прича о сеоском послу. Јер, са тог посла се ишло право под стег, под покров Бога правде о коме пева српска химна. Из њиве на фронт.

 РЕЧНИК КАО УЏБЕНИК ЗАВИЧАЈНЕ ЕТИКЕ

Реч „морал“ потиче од латинског „mores“, што значи „обичаји“. Познати српски мислилац, Жарко Видовић, сведочио је о томе да је морал – „завичајна обичајност“, и додавао:“Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм.“ Зато је у велеграду тешко бити моралан, а Шарл Бодлер је говорио да човек може месец дана да лута Паризом и да не сретне никог познатог. Зато кочијаш Јона из Чеховљеве приче „Туга“није могао да нађе никог коме би испричао о смрти свог сина. И зато, баш зато, је Платон сведочио да полис не сме бити већи од пет хиљада становника, који знају једни друге, и који једни другима могу да гледају у очи. 

О завичају као извору моралног кичмењаштва казује и наш песник Милован Данојлић, подсећајући да су нас завичаја лишавали да би нас коначно покорили, и да се нећемо ослободити док се на вратимо себи и своме, презревши лажи које о нама прича непријатељ:“Без завичаја, и без порекла, човек се претвара у олупину лишену памћења. Да, то је терет мог постојања: једном подстицајан, заносан, други пут мучан, па и болан. Тај терет је, у ствари, сама тежина постојања. Сретао сам, с оне стране Океана, људе ослобођене тог “терета”. Личили су ми на нижа, недовољно рођена створења./…/ Од свршетка Другог светског рата ми нисмо управљали својом судбином. После пропасти бившег идеолошког уређења нашли смо се у вакууму, на удару нових освајача планете, као сметња лаком и брзом продирању на Исток, сумњиви због наших неизлечивих симпатија према Русији. Лоша слика о нама је плод ратне пропаганде која је припремила бомбардовање и отмицу Косова. Не разумем, зашто ту слику узимамо озбиљно. Откуд та потреба да се свидимо целом свету? Као да су ти арбитри у Бриселу и Вашингтону поротници Страшног суда од чијег мишљења зависи хоћемо ли ићи у Рај, или у Пакао. Какав болан недостатак достојанства и самопоштовања. И вере у себе.“           

Стевановићев рад на речима нам помаже у повратку свом достојанству. Није то мала помоћ.           

Макар да нам над главом, као у Црњанског, стално стоји болно чувство да ћемо умрети због сањане Сербие, коју никако да сретнемо у окупираној Србији.

КА ДУБИНСКОЈ НЕЖНОСТИ                                                          

Истински морал почива не на једној разумској нужности, колико на једној дубинској нежности, казује нам дивовска борба која се води за сваку реч овога језика. То је борба за сањану Сербиу, знала нас она или не. Ми жудимо да, макар опадајући са гране Дрвета живота као јесење лишће, у предсмртном часу досегнемо  нежност коју је, у „Родној груди“, опевао Сима Пандуровић. Постоји та нежност:

Нежност према земљи и родноме крају
Чијим нам је дахом дух некада плењен,
Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Исти ветар дува плодан, неизмењен,
Исте шуме, цвеће и мириси трају.

Исте птице поју. Јер и земља свака
Има своје ветре, мирисе и боју,
Своје сунце, своје сенке од облака;
Јер свака, најзад, има душу своју,
И, к`о своја, биће и мртвима лака.                                                                                 

Звездано небо над завичајем учи нас моралном закону, по коме, како је говорио Кант (а много пре њега хришћанство), сваки човек треба да нам буде циљ, а не средство. Свако да нам буде брат, а не оруђе. Свако да нам буде радост, а не пакао. Јер, реч „срећа“ потиче од старосрпског „срешта“, што значи „сусрет“. Можемо бити срећни само ако, носећи завичајност у себи, срећемо људе као мала сунца која обасјају наше унутарње просторе.

И нека сунца сијају на нашем непцу пуном човечних речи и на звезданом небу кога се, као и лица ближњих, никада не можемо нагледати.