Именовање нове Комисије за Сребреницу – тресла се гора, родио се миш

110
слика: https://banjaluka.net/

Са поприличним закашњењем, које се мери месецима, Влада Републике Српске најзад је објавила састав нових комисија које ће се бавити утврђивањем чињеница о Сребреници и Сарајеву током рата 1992 – 1995. и – могло би се понадати – исправком накарадног, одбаченог извештаја о Сребреници Чавићеве комисије из 2004. године. Именовањем комисије за Сребреницу, по речима министра правде РС Антуна Касиповића, „реализује се закључак Народне Скупштине, а у вези са страдањем свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992 – 1995.“

Отпочињање са радом ових комисија, посебно оне која се односи на Сребреницу, у принципу је добра ствар, макар и да је уследило после готово шестомесечних натезања и бројних помпезних медијских најава после којих се по правилу није догађало ништа. Али то ипак не значи да преко чињенице да се најзад кренуло са мртве тачке треба прећи без постављања критичких питања. Колико ће од рада ових комисија бити користи зависи у првом реду од природе задатака који ће им бити постављени.

И већ одмах ту настаје први проблем. Најава да ће се комисија за Сребреницу бавити „страдањем свих народа у сребреничкој регији,“ од једног искусног политичара као министар Касиповић, делује одвише наивно. Пре свега, ко су ти „сви народи“? На подручју Сребренице једва да је било Хрвата. Забележено је да је током сукоба један Хрват страдао у српским, а један у бошњачким  редовима. Тиме се целокупно страдање практично своди на православне и муслимане.

Ипак, лако је прећи преко министровог килавог покушаја да делује политички коректно. Битно је нешто друго. Сребреница је одавно прерасла оквире пуког „страдања“ ове или оне заједнице. Данас се то питање разматра на једној неупоредиво вишој и по интересе народа Републике Српске значајнијој равни. Сребреница слови не за место страдања него геноцида, и то наводно првог и до сада јединог у Европи после завршетка Другог светског рата. По том основу, на српски народ (и то не само у Републици Српској) гледа се слично као на немачки, а то ће рећи склон геноциду. Републици Српској се оспорава право на постојање, као геноцидној творевини, без обзира на њене уредне међународноправне исправе. Српском народу у целини, а млађим нараштајима посебно, покушава се утиснути комплекс кривице и моралне инфериорности који би га могао трајно деморалисати и лишити равноправног места међу осталим народима, за дуги низ година.

До сада једнострано приказано страдање на подручју Сребренице је изузетно важна тема која мора ући у оквире сваког добронамерно писаног извештаја о ратним збивањима. Али као што је дводеценијско заобилажење и умањивање страдања српског становништва на том подручју било инспирисано искључиво политиком, тако исто и сада бомбастично стављање теме страдања у први план, уз упадљиво занемаривање других тема, служи искључиво политичким обзирима. Конкретно, ради се о опредељењу за линију најмањег отпора, у функцији незамерања моћницима овога света тамо где су у дрској производњи лажне стварности били најбезобразнији, а то је у фабриковању и импутирању Србима мита о сребреничком геноциду.

Зашто званичници Републике Српске систематски беже од сучељавања са овим, политички и морално најважнијим питањем које се везује за догађаје у Сребреници, кад су се већ ангажовали на томе да формирају комисију да се тим догађајима бави? Да ли је то зато што се плаше да је оптужба против њихове државе и народа за геноцид –  суштински утемељена, па се устежу да по том деликатном питању таласају? Или мисле да Хашки трибунал, без чијих би исконструисаних пресуда тврдње ратне пропаганде о геноциду одавно биле одложене ад акта, заиста представља меродавну међународноправну установу, чије пресуде и закључци заиста носе озбиљност и тежину?

Довољно је бацити поглед на састав нове комисије за Сребреницу да би се поставило оправдано питање зашто је било потребно скоро шест месеци да би се формирало тело треће лиге које се углавном састоји од анонимуса, за које није познато да имају икаквих претходних сазнања о сложеној сребреничкој проблематици, или да су се њоме икада, на било какав веродостојан начин, бавили? Да ли је довољно то да су, по речима министра Касиповића, чланови комисије осведочени „хуманисти,“ или су за одговоран рад овакве врсте и од тако огромног значаја за Републику Српску поред те неопходне и неке друге квалификације?

Именовањем проф. Гидеона Грајфа на чело комисије за Сребреницу несумњиво долази до изражаја не само неупитни хуманистички профил већ и стручност високог калибра. Међутим, за преостале чланове комисије, без додатних информација о њима, то би се тешко могло рећи.

Ко је Аденреле Шинаба из Нигерије, и да ли је ико за њега чуо? Ради ли се о команданту нигеријских полицијских снага, бившем или садашњем, небитно је (овде)? Његова претпостављена хуманистичка оријентација на страну, шта би још г. Шинабу могло квалификовати на међународном плану да се бави Сребреницом?

На списку се такође налази и Јуки Оса из Јапана. У Јапану постоји једна професорка сличног имена (Јукио) која се огласила у вези са Сребреницом. Да ли се ради о њој, или Јуки Оси класичном гитаристи (овде), архитекти (овде), или активисти против нагазних мина (овде)?

Сличне недоумице могле би се навести и у односу на кинеског  члана комисије за Сребреницу, Зенг Јиа. Да ли је у питању певач Зенг Ји (овде), сликар (овде), или професор на медицинском факултету универзитета Дјук у Северној Каролајни, и узгред истакнути стручњак из области геријатрије (овде)?

Чланица комисије Марија Ђурић је још једна изразита непознаница. Под тим именом и презименом постоји новинарка (овде), сликарка (овде), и професорка на Медицинском факултету у Београду. Учешће ове последње у раду државног тима експерата који је трагао за посмртним остацима генерала Михаиловића изгледа да није било награђено највишим оценама.

Да се ту зауставимо, без коментара на неке друге проблематичне ликове сумњиве лојалности који су се такође нашли у комисији за Сребреницу, а о којима би јавност с правом могла очекивати да сазна понешто више, као Ђузепе Закарија и Лоренс Френч.

У светлу најсвежијих информација о статусу овог важног питања, наш текст на ову тему објављен још у новембру 2018. делује такорећи пророчки. Стручна анализа и аргументовано побијање оптужбе за геноцид, а истовремено и систематско раскринкавање Хашког трибунала, који је својом непрофесионалношћу и квазиправним ауторитетом тој малициозној оптужби дао привид утемељености, тешко да ће доћи до изражаја у новом извештају комисије за Сребреницу. А та питања су кључна и баш око њих се цео предмет Сребренице заправо и окреће.

Влада Републике Српске је имала непоновљиву прилику да пажљивим одабиром квалификованих особа формира истраживачко тело првога реда које би могло разбити у парампарчад сребреничку клевету против српског народа и сопствене државе. Сада, уместо пресуде Раселовог суда, добиће политички калибриран осредњи текст. А „чувари капија“ (gatekeepers), инсталирани у саставу обе комисије, преусмериће га токовима који су углавном безопасни по глобалне структуре, чијем утицају и дугују своје постављење.

Пре него што је нова комисија за Сребреницу одржала иједно заседање, и пре него што је срочила једну реченицу свога будућег извештаја, одговорни званичници Републике Српске су се унапред обавезали да ће комисијине закључке безрезервно усвојити, ма какви они били. У том погледу, парадигматична је изјава председника Додика: „Ми желимо истину о томе, могло би се то постићи кроз нову међународну комисију која, какве год податке да дâ – ми смо спремни да их прихватимо.“

Сви ће се сложити да оваква изјава, из уста искусног политичара, обилује необичностима. Жеља за истином о Сребреници је похвална, али шта су за задњих деценију и по установе Републике Српске самостално урадиле на прикупљању елемената истине у вези са Сребреницом? Да ли ће се „нова комисија“ у свом раду наслањати на већ постојеће податке у „набреклом“ сребреничком архиву Републике Српске, или ће ту тему обрађивати од почетка? Како је могуће унапред јавно прихватати неформулисане и необразложене закључке још увек неконституисаног тела, са неутврђеном методологијом рада? Шта ако та нова комисија на крају објави закључке који се битно не би разликовали од закључака Чавићеве комисије од 2004. године? Да ли би званична Република Српска и тада била „спремна да их прихвати“?

Сврха ових реторичких питања није ловљење представника Републике Српске у специфичним грешкама, него нешто неупоредиво озбиљније од тога: указивање на општи дилетантизам њиховог приступа, у целини. Сребреница је знатно шира и дубља од простог формирања комисије да се њоме у једном периоду позабави и затим разиђе на разне стране света. Овде се ради о питању које је, у моралном и политичком погледу, за Републику Српску од највишег егзистенцијалног значаја. Или се у јулу 1995. у Сребреници догодио геноцид, смакнућем 8,000 бошњачких ратних заробљеника, или није. Или су политичке и војне установе Републике Српске саучествовале у извршењу државног злочина најтеже врсте, или нису. Или је Република Српска саздана на најгнуснијем злочину који познаје међународно кривично право, или није. Трећег нема.

То су супротстављене тезе које одређују суштину сребреничког питања и које би уједно требало да одреде и основне задатке сваке кредибилне комисије за Сребреницу. Све остало из овог домена периферно је у односу на то. За сада, изјаве надлежних и трећелигашки састав комисије коју су именовали не улива поверење да ће ова критички важна материја најзад бити адекватно размотрена и коначно расправљена.