Алија Изетбеговић, као историјска појава и непогода, припада цивилизацијском и политичком дискурсу радикалног исламизма који свој садржај темељи на усаглашавању геополитичких принципа вехабизма са једне стране и неоосманизма са друге. Истина, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осјећања код Бошњака. Много прије њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе „балилука“, у којима се лагодно живјело 400. година, у доба кад су хришћани били обесправљена раја и ништа друго. Још у вријеме Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565- 1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. до његовог убиства 11. 10. 1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен. „Ретардиран дервиш“ био је повезан са првим истанбулским, радикалним имамом Кадизаде Мехмед ефенди, (рођен 1582, у покрајини Баликесир – а умро 1635), хоџом, који је у Башескијиним љетописима, означен као творац „вехабијског радикализма“, два вијека прије Абдул Вехаба. У тако огромном Османском царству а убица Великог везира и Паше, дошао је из Босне, 450. година прије Алије Изетбеговића.
И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у Српском народу; па злочини у другом свјетском рату; Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ; па Палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно слиједили. Алија је израз народног лудила. Иако није створио то лудило, он му је свакако, дао крила. Дан након његове смрти, портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман, у службеној изјави у име Трибунала, истиче, да је Алија Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал сумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.
“Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена”, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу. Том приликом није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен и рекла је, да не може открити појединости из истраге. Овако важна информација и активност Хашког трибунала, пословично наклоњеног муслиманској страни у Сарајеву, није објављена ни протумачена у сарајевским медијима. И улога Алије у разбијању Југославије, довођењу муџахедина, терориста и убица из Авганистана, Сирије, Саудијске Арабије, Египта, Јордана, Турске… систематском убијању Срба и Хрвата на Озрену и Средњој Босни те терористичке акције у земљи и жртвовање Сребренице и цијелог Подриња само да би се обезбједила интервенција НАТО снага и ваздушни удари на Војску Републике Српске; као и многе важне чињенице, које могу користити у тумачењу његове личности и политичког наслијеђа, на западу, ће бити прешућивано. Чак и његов Исламизам и план формирања Исламске државе из Исламске декларације није озбиљније анализиран нити су о његовој суштини довољно обавјештени, вањски а ни унутрашњи, актери политичке сцене у БиХ. Посљедице по живот у БиХ које је изазвала политика Алије Изетбеговића, његово политичко наслијеђе и СДА те константна афирмација његове политике у политичком Сарајеву, однос према њему као важној историјској личности су главни разлог због кога је ова тема изабрана али и увијек актуелна.
У суштини „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића је исламистички докуменат; и изјава и програм, у основи урађен у предратној БиХ, прије више од тридесет година. Аутор тих основних поставки је Алија Изетбеговић, али је у њу уграђено и мноштво филозофских и политичких ставова познатих исламских мислилаца (прије свега Мухамеда Qутба и мисли изложених дјелу „Дилеме око Ислама“) уз оцјене и мишљења, тадашње политичке емиграције босанских муслимана (Теуфик Велагић, Смаил Балић и др.). Докуменат, са којим је јавност упозната 1990.године, путем Мале муслиманске библиотеке, није дакле првобитна ауторска верзија, него коначни, финални програмски облик.
Истина, ни филозофски, ни политички домети ове плагиране Декларације нису велики и нису значајни – она добија на значају као уџбеник новог морала или приручник и путоказ једне касте, несвјесне властите цивилизацијске и националне припадности. Један конфузан папир, (Н)И ПРОГРАМ – (Н)И ДЕКЛАРАЦИЈА, (н)и вјерска (н)и политичка литература, ванвременска и ванпросторна наглабања без Европске боје, окуса и мириса, била су основ судског прогона и кажњавања групе окупљене око Алије Изетбеговића…
У самој оптужници, Изетбеговићевој групи, због јединственог програма исламизације друштва и сарадње са страним обавјештајним службама, се наводи:
-да су опсједнути идејом исламског препорода и пан-исламизма,
– тражили исламизацију дјеце и омладине преко имама и мајки,
-да мјешовите бракове третирају као идеолошки атак на традиционалну муслиманску породицу,
-захтијевао да се дјеца и војници не силе да једу свињско месо,
-тражио (аутор или неки од њих) да се муслиманима дају исламска имена и да се одјевају по исламским прописима,
-тврдио да је Ислам: религија, економија, политика, наука, морал, култура и вјерска револуција,
-истицао да је Ислам, најузвишенија вјера…
Наравно, идеолошке перјанице „босанског комунизма“ уопште нису покушали схватити циљеве и идеју „Исламске декларације“, али су схватали, да све оно што није у духу комунизма и што не долази од њих (као аутентичних тумача народног става) директно је уперено против њих и њихове власти. Наравно, док год је „Исламска декларација“ остајала на нивоу слободног мишљења и личног става, а њени аутори били прогоњени и злостављани због тога, нити је било упутно, нити поштено расправљати о њој, или њеној идејној суштини. Данас су се околности промјениле и „Исламска декларација“ представља државни програм нове духовне обнове Бошњака, критериј правовјерности и извор вјерске и политичке искључивости и бескрупулозности. Програм активне исламизације и тероризма, који се из политичке сјенке покушава спровести у дјело, тачније програм вјерске мржње који је са позиције личног става, давно прешао на терен политичке реализације.
Што јој уосталом и јесте била намјена: да дефинише тренутак у коме су муслиманске политичке снаге довољно јаке да силом, сруше неисламски и успоставе исламски поредак. То је онај тренутак, у коме муслимани представљају надполовичну већину становништва у државној заједници и у коме су, (уз обавезну помоћ саудијских вехабија, муслиманске браће чак и традиционалног непријатеља „ехли сунета“ – шиитског Ирана, као персонификација исламске републике и друштва) спремни да ријечи замијене силом.
Иако у самој Исламској декларацији (у даљем тексту ИД.) не постоји прецизно лоцирање мјеста на коме ће се успоставити исламска власт (или постоји али сувише неозбиљно одређено – више од пола земаљске кугле) јасно је да се у том контексту налази, и да тамо припада Босна и Херцеговина, са својим муслиманима и свим другим народима.
ИД је, дакле, једна аутентична, екстремна и ригидна интерпретација политичке мисли и воље, исламског свијета. Она је израз политичке свијести која алиби за своју безобзирност тражи копајући по маргини цивилизацијских тековина вјере – свијести, која не тражи мир у вјери и спас у Богу, него позивом на Божји ауторитет ствара простор властитом месијансту.
Сви који знају и схватају суштину Ислама, уочиће и чињеницу да ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА, аутора Алије Изетбеговића, није ни ИСЛАМСКА ни ДЕКЛАРАЦИЈА, него ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, која нема истинских, додирних тачака са исламом. У њој се дискутабилне и противрјечне политичке оцјене и визије покушавају аргументовати пуким позивањем на Кур’ан и то у 33 случаја.
То скривање политичких намјера иза ауторитета Кур’ана, Алија Изетбеговић ради доста површно, чинећи мноштво грешака у цитирању појединих ајета. Има ту, вјероватно, и штампарских грешака почињених у журби коју диктира и актуелни политички тренутак. Тако се нпр. цитирају ајети Кур’ана: 2/266 (страна 32 – ИД) а треба 2/256; затим 278/279 (страна 29 – ИД) а треба 2/278/279; па 26/34-35 (страна 37 – ИД) а треба 41/34-35; те 39/7 (страна 12 – ИД) а треба 59/7, итд.
Има ту и грешака друге природе, па се цитира један ајет, 34. у 49.поглављу (сури) /49/34/ (страна 28 – ИД), премда цитирано поглавље има свега 18 ајета.
На страни 29 у ИД, истиче аутор да „признавање апсолутне власти Аллаха, значи апсолутно непризнавање сваке друге власти“, па се цитира Кур’анска одредба 7/3 мада је предмет цитирања одредба 7/2, други ајет седмог поглавља.
Када говори о односима са другим вјерским заједницама, као један од принципа тог односа (поштивање преузетих обавеза) потврђује се позивањем на одредбе 9/4 и 9/6.
Међутим, цитиране одредбе не говоре о поштовању преузетих обавеза, већ о немилосрдном, ратничком односу према иновјерцима:
„Када прођу свети мјесеци, убијајте идолопоклонике гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте их и постављајте им сваковрсне засједе! Ако се покају па буду клањали намаз и дијелили зекат, пустите их на миру. Заиста Бог опашта и милостив је“. (Кур’ан 9/6 стр.247 – превод Панџа – Чаушевић)
На темељу оваквих конструкција и прљаве политизације Божјег духа у Објави, друге вјерске заједнице граде представу о Исламу као религији насиља:
„У ВЈЕРИ НЕМА ПРИСИЉАВАЊА“(Кур’ан 2/256 стр.61–превод Панџа–Чаушевић)
и не само то, него и: „…ПРАВИ ПУТ СЕ РАСПОЗНАЈЕ ОД СТРАНПУТИЦЕ“. (Кур’ан 2/256 стр. 61 – превод Панџа – Чаушевић).
Када говори о односима мушкарца и жене (страна 36 – ИД), Алија Изетбеговић се позива на Кур’ански ајет 33/55, мада овај ајет уопште нема тај смисао, јер положај жене у заједници углавном регулише четврта Сура, Ан-Ниса (Жене) али и неки други ајети: 2/223 стр. 52; 2/228 стр. 53; 4/34 стр. 109 – (превод Панџа – Чаушевић).
Сврха, разлог и задати циљ Исламске декларације је стварање јединственог исламског поретка. Поред указивања на тренутак у коме је то једино могуће учинити ИД указује и на средства и начин на који се то може остварити – као и на снаге које су то дужне учинити. Упориште и легитимитет овој тежњи аутор ИД види у ајету 10 у поглављу 49-ом:
„МУСЛИМАНИ СУ БРАЋА“ – (Куран 49/10 стр. 684)
Цјелокупна политичка конструкција Исламске декларације полази од овог ајета, видјевши у њему и основу и обавезу свих муслимана да живе у једној политичкој заједници. Није Кур’ан само један ајет и хвала Богу да је то тако – да је аутор декларације прочитао још само три ајета, он би схватио да је „муслиманско братство“ само дио и посљедица свеопштег људског братства. Зато Кур’ан истиче: „СВИ СУ ЉУДИ БРАЋА“ и тај позив, није упућен само муслиманима:
„О људи! Заиста смо вас ми створили од мушка и женска (оца и матере) и учинили смо вас народима и племенима да бисте се међусобно познавали…“ (Кур’ан 49/13 стр. 685 – превод Панџа – Чаушевић)
Сви су људи један народ. Дјељење људи на племена и народе није никаква сметња њиховом братству – јер се братство свих људи не заснива на племенским и народним темељима него на свјести о Божјој правди и једнакости свих људи пред Богом. Ни у једном зарезу – поготово ајету,
„И расправљајте с припадницима књиге (Теврата и Инџила) само на најљепши начин, осим с њиховим насилницима. И реците: “Ми вјерујемо оно што је објављено нама и што је објављено вама. И наш Бог и ваш Бог је један, и ми смо му покорни“. (Кур’ан 29/46 стр. 533 – превод Панџа – Чаушевић).
Јасно је да полазиште о „нужности муслиманског братства“ као саможивог, изолованог братства, нема ослонца у Кур’ану тако да и исходиште ИД о потреби да се то братство институционализира и потврди као држава као и формална, техничка организација тог пројекта – немају никакве везе са Исламом.
За Алију Изетбеговића у ИД: „онај чија слика свијета не само допушта, него и тражи да једна поред друге стоје и богомоља и творница, ко сматра да треба, не само одгајати људе него и олакшавати и унапређивати њихов живот на земљи, и да не постоје никакви разлози да се ова два циља жртвују – тај припада Исламу!“
Али, припада и комунизму и свакој другој реалној идеологији која много више обећава него што даје док узима оно најскупље – душу човјека. Све су то излизане флоскуле и фразе којекаквих идеолошких месија, које не значе ништа – али за аутора декларације: “УЗ ВЈЕРУ У БОГА, У ОВОМЕ ЈЕ САДРЖАНА ГЛАВНА ПОРУКА КУР’АНА И У ЊОЈ ЈЕ ЧИТАВ ИСЛАМ“ (ИД, страна 22, пасус други).
Како је то површно и произвољно тумачење поруке Кур’ана и како је то погрешно схватање Ислама. То није главна порука Кур’ана – и то није Ислам! То није ни један мали дио Ислама а поготово није САВ ИСЛАМ! Све заблуде на које наилазимо – све криве интерпретације са којима се суочавамо читајући Исламску декларацију, полазе од овог кривог схватања суштине Ислама.
Наставља се…
