Коме треба оваква Босна и Херцеговина (2)

308
https://www.kurir.rs/

Све што је из Сарајева дошло као манифестациа правне и политичке воље или свијести више припада политичкој и правној филозофији Саудијске Арабије, Ирана или Републике Турске. Свакако, држава која то прихвата или подржава није држава него феуд чија егзистентност је својствена осамнаестом вијеку а не времену „евро-атлантских интеграција“ и то је практично, прва тачка дјеловања Додика у Сарајеву: повратак и успостављање уставне државности БиХ, удаљавање протектора из Уставног Суда, изгон ОХР-а и многих других организација и структура које вољом изван БиХ гуше и Републику Српску и БиХ…

Чак и осамнаести вијек – вијек просвјетитељства, је разликовао два облика глупости: први, изједначен с предрасудом, то јест са свиме што је наслијеђено без провјере а други облик још мрачније бедастоће, онај који прати идолатрију историје, науке и технике а све мјери степеном вјерске свијести. Такво „просвјетитељство“ и „буђење“ крутог, конзервативног Ислама, упустило се паралелно и под плаштем величања природнога стања, у хвалисање блажених незналица, који својом заглупљеношћу бивају задржани у чистој вјери, која их опет учи, да сиротињи и сељацима уопште није потребно образовање јер је оно „ипак“, намијењено само богатим сталежима. Па зато у рат: Сирију, Ирак, Либију..

Много од те апологије сировог, у новом се вијеку задржало у лику „СДА-овог идиота“.

У посткомунистичком СДА раздобљу, привидно оданом политичкој слободи, знању и напредку, важан је само муслимански вјерник који је пуно више од заосталог човјека. У принципу: он је неко коме је затајио ум и само такав је потребан и са сврхом. Њему не треба окретан дух ни ученост; он у својој затупљености говори „изворнијим“ језиком од језика народног разума; измишљеним језиком „босанског срца и душе“ који му је усадила и „даровала“ његова и Алијина СДА.

Само у таквом, хаотичном друштву, Бакир Изетбеговић некажњено може отварати све фронтове према Хрватима и Србима, ширити мржњу и подузимати политичке акције које неповратно руше стабилност земље и доводе у питање опстанак државе у Дејтонском формату. Изетбеговићеве акције су биле највећа подршка екстремним групама и идеологијама, које су на дијелу настањеном искључиво Бошњацима, могли радити шта хоће, организовати се како хоће, бити дио свјетске терористичке интернационале и некажњено учествовати у ратовима за „браћу“ хиљадама километара далеко од БиХ и Балкана. А управо су радикални исламисти, насиље и тероризам, који користе за остварење циљева, прави разлог зашто се цјели исламски свијет у оквиру савремених политичких процеса, приказује као униформан, монолитан покрет, несклон миру и пријетећи, док се у њему, „вјерски институт џихада“ јавља искључиво као функционални израз тероризма”.

Све те чињенице морају бити узете у обзир жели ли се разумијети позиција Ислама у БиХ у односу на глобални тероризам ИСИЛ-а, Ал Каиде, Боко Харама, Ал Шабаба и Нусра фронта: Посебно, ако се жели правити концепт сарадње у БиХ, са дезоријентисаним, конфликтним муслиманским друштвом и радикалним вођама чије су позиције значајно ослабљене због изостанка резултата њихове политике и нереалних амбиција, које су код свог народа, стално будили и подстицали кроз радикалне планове Странке демократске акције овај пут, коначно поражене на Изборима, од самих Бошњака…

Радикални исламизам… терористичка прјетња цјелој Европи… мали халифати, вехабијска насеља и параџемати… неколико стотина џихадиста у Сирији и мрежа помагача у самој институционалној структури државе. Свјежа историја пуна екстремне мржње, лажи и подметања те немоћ да се рециклиране лажи наставе узгајати на геополитичкој каљужи као права истина о нашој прошлости и садашњости.

И више од тога: БиХ коју је три деценије „обликовала“ СДА је слика поражених модерних исламиста али и сарајевских комуниста, бивших удбаша и пијаница из „Слободне Босне“ који заједно, у политичком и идентитетском савезништву са ратнохушкачким гласилима Ал каидине „Активне исламске омладине“, попут часописа и портала САФФ, креирају медијску слику о самој земљи. Свакако и откривају стање духа које влада у мржњом отрованој сарајевској касаби кроз писаније медијских касаБалија.

Заједно комунизам и исламизам су само изненеђење за неуке и необавијештене – дуалистичко тоталитарно мишљење присутно је у проклетој авлији и њеној симболичкој трансцеденцији сарајевске касабе, кроз изневјеравање културе особености, одувијек. Чак се посебно манифестовало након привидно, са запада наметнутог, секуларног поретка. Управо је у постратном, привидно секуларном животу ове огавне политичке махале, дошло до узајамне искључивости између иманенције и трансценденције, нарави и наднарави, вјере и невјере, вјерског и секуларног фундаментализма, те између религије и науке – вјере и разума. Та међусобна и теоријска искључивост, између ексклузивнога хуманизма и ексклузивнога Ислама, представља функционалну обману и највећу несрећу у својим практичним политичким манифестацијама, у којима се Алијин син, дојучерашњи калиф из Предсједништва БиХ, нимало, не разликује од сељака из Прњавора и комунистичке битанге из Зулфикарпашићевом Бошњачког института; док заједно сарађују и мрсе политику са наводним Хрватом из Демократског фронта. Сви заједно наличе на идеолошке бојовнике из исте касабе који су три стотине бошњачке дјеце, за ситну пару и са товаром идеолошке мржње послали да убијају народ тј. сиротињу Сирије.

Трагове те политике Додик треба протјерати из свих тзв. заједничких институција а посебно из криминалног насљедника АИД-а, који под кишобраном заједничке Обавјештајно безбједносне агенције, проводи специјалне, антиуставне операције којима се руши могућност договора Срба и Бошњака по било ком питању, на било ком мјесту и послу. Протјерати заувијек СДА, Бакира и Осмицу са јавне сцене и мјеста на коме се одлучује о будућности државе, заједно са њиховим менторима – трећеразредним дипломатам, који су БиХ, довели до понора, најважнији је услов опстанка и постојања те државе. Сваку опцију која у пракси доприноси оваквом циљу, просто, треба подржати.

Ако се жели радити и градити земља те реализовати идеја и политика новог али и првог Предсједника Предсједништва БиХ Милорада Додика, сарајевско политичко подземље оличено у тзв. „чаршијској халки“ мора се окренути послу који јесте у заједничком интересу.

Ако тај план пропадне… па Додик неће ништа изгубити: сва његова енергија, политичка визија и патриотизам су усмјерени и даровани Републици Српској и она ће се развијати, напредовати и бранити без обзира на то, који ће пут изабрати поражени паразити СДА.

У том случају, то ће бити тек привремени посао за најважнијег и најоданијег функционера Републике Српске – најважнијег стратега њене државности
Република Српска ће свакако напредовати а шта ће бити са Босном и Херцеговином зависи и од других а то у „Европи отворених врата за БиХ“, свакако одлично разумију.

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.