Муџахедини у Босни и Херцеговини. Део 4. Ветерани са Блиског Истока

271
слика: https://inosmi.ru/world/20121002/200243622.html

Еван Кохлманн који је истраживао долазак ветерана афганистанског рата и добровољаца из исламских али и западноевропских земаља у Босну, и данас вјерује како их се већина самостално одлучила поћи у рат за обрану ислама у тој земљи:

“Уопштено, може се рећи да су на почетку долазили на своју руку и да нису били регрутирани, у сваком случају не од стране некога из Босне. Били су то Арапи који су се борили у Афганистану, поријеклом углавном из Египта, Саудијске Арабије, Алжира и Јемена. Видјели су у медијским извјештајима шта се догађало у Босни и вјеровали су да се ради о геноциду над тамошњим муслиманима и да је то повод за нови џихад. Почели су пристизати преко Хрватске у љето 1992. године – испрва само мале групе прекаљених ветерана борби у Афганистану. Након свега неколико дана проведених на ратиштима у Босни већ су стекли репутацију, не добрих бораца него људи који су склони чињењу ратних злочина. Током 1992. босански Срби су ушли у траг једној скупини муџахедина из Саудијске Арабије, убили их и заплијенили њихове особне ствари.

Међу њима су нашли фотографије тих истих муџахедина на којима држе одрубљене главе Срба убијених или заробљених у ранијим борбама. Одрубљивали су главе и држали их у кутијама како би их понијели натраг са собом, као сувенире. У почетку је то за њих био људски сафари прије него ли џихад. Како је рат одмицао и како се расположење у свијету окретало у корист босанских муслимана, а против Срба, у Босну је почело пристизати пуно људи с Блиског истока. Регрутирали су их исламски центри и вјерски челници, и истина је да нису сви дошли уз претходно знање босанскохерцеговачке владе.”

Наравно да то није све:

„Да није било Дејтонског мировног споразума, напад 11. септембра би највероватније био испланиран из Босне, а не из Авганистана”, казао је Ричард Холбрук.

А све то, подразумева се, одвија се по сасвим предвидљивом и одавно устаљеном обрасцу свега оног што уследи кад милитантан исламистички покрет преузме контролу над неком територијом или институцијом, када их властити идеолошки афинитети нужно погурају у савезништво са неким од најекстремнијих елемената из широког спектра милитантног ислама. Без обзира да ли се посматра Авганистан под талибанима, Иран под ајатолахом Хомеинијем или Махмудом Ахмадинеџадом, Либан под Хезболахом, појас Газе под Хамасом, Судан под Хасаном ал-Турабијем и његовим Националним исламистичким фронтом, или Босна под Изетбеговићевим режимом, сви такви покрети ће, сви до једног, створити повољно тло, сигурно окружење и безбедно уточиште какво је исламистичким терористима потребно за успостављање организације и инфраструктуре неопходне за планирање будућих операција, те за регрутовање и обуку њихових нових следбеника.

У обавјештајним и политичким структурама Босне и Херцеговине још врло рано током рата вјеровало се да је дио муџахедина убачен у земљу мимо воље владе у Сарајеву, са знањем и уз помоћ западних сигурносних служби. Претпостављало се да их је дио обављао обавјештајне задатке, док су преостали својим присуством и идеологијом требали ојачати муслимански карактер дијела земље који је тајним споразумима босанских сусједа и уз наклоност дијела међународне дипломације у предстојећој етничкој подјели Босне и Херцеговине требао припасти Бошњацима.

Одмах по доласку у Босну и Херцеговину, током 1992. године, ветерани муџахединског покрета из рата у Афганистану и добровољци из исламских земаља који су дошли помоћи обрану босанских муслимана успоставили су своје прве базе у средњој Босни. Испрва, далеко од очију знатижељника, каже новинар у сарајевском магазину “Дани” Есад Хећимовић који је пратио овај процес:

“Практично, своје прве базе су успоставили у планинским селима у околици Травника, Зенице, Бугојна, Тешња и других мјеста у средњој Босни. Тек поступно, како су јачали у току рата у БиХ, они су се спуштали у градове, тако да су тек негдје у априлу 1993. године, након што су оружано протјерали јединице Хрватског вијећа обране, преузели један објекат у Зеници и у њему поставили своју главну команду.”

Једно од најконтроверзнијих и никада до краја одговорених питања о добровољцима и исламским мисионарима који су се током три и пол године рата борили на страни Армије БиХ тиче се њиховога броја. И док се стране процјене разлику од извора до извора, домаће сугерирају да их је било око 3.000. Тачан број је тешко утврдити из више разлога, но главни је врло једноставан, каже Есад Хећимовић:

“Нема ниједног чистог извора из којег бисмо могли изводити такве закључке. Не постоји никаква централна евиденција. Оно до чега сам ја дошао је бројка од неких 400 особа које су различитим каналима комуницирале са локалним властима тражећи, напримјер, овјеру својих пасоша и других личних докумената. Дакле, то би био један од могућих критерија. Други од могућих критерија јесте списак војне јединице Ел Муџахид. Међутим, и та врста евиденције је непоуздана јер већина тих особа није ни војним ни цивилним властима откривала свој прави идентитет, тако да не знамо ни колико их је било, ни ко је био.”

Акције скупина наоружаних ветерана афганистанског рата, исламских добровољаца и мисионара на ратиштима у средњој Босни отварају и питање обима њихове интеграције и подређивања формацијској структури Армије БиХ.

У овом случају нема много дилема, каже Еван Кохлманн:

“Постоји обимна изворна грађа о односу између босанскохерцеговачке владе и страних муџахедина. У првој фази, када су тек пристизали у земљу, странци нису били укључени у Армију БиХ. Формирали су своје јединице и борили се самостално или уз формације Армије БиХ, али тешко да се може рећи да су у првој години рата примали наређења од некога из војног врха. Након серије инцидената и навода о ратним злочинима што су их страни муџахедини починили против босанских Срба или Хрвата, Армија БиХ је одлучила ријешити проблем. Умјесто да им се и даље допушта да дјелују неовисно и самостално, стране се муџахедине настојало тјешње интегрирати у војну структуру. Они су до јесени 1993. постали јединица под називом Ел Муџахид, која је дјеловала у саставу и под изравним заповједништвом Трећег корпуса Армије БиХ, односно генерала Расима Делића. Судећи по видео-материјалу који су снимали и дијелили сами муџахедини, видљиво је да су се чланови најужег заповједништва Трећег корпуса састајали и координирали акције с вођама добровољаца из исламских земаља, међу којима је било особа за којима су биле издане међународне потјернице због умијешаности у тероризам.”

Низоземска обавјештајна служба БВД ( Binnenlandse Veiligheidienst ), која је за своје потребе истраживала ову тему, оцијенила је да муџахедини нису били под потпуном политичком и војном контролом бошњачких власти, него да су њиховим акцијама управљале земље из којих су дошли, те терористичке и криминалне скупине.

Питање интеграције муџахединских формација у Армију БиХ и њихове субординације врло је важно и због утврђивања одговорности за почињене ратне злочине. Управо то питање у средишту је процеса који се тренутно у Хагу води против бившег начелника Генералштаба Армије БиХ, Расима Делића. Но, у глобалној поставци, која је наступила након терористичких напада на New York i Washington 11. септембра 2001., присуство преосталих муџахедина и сљедбеника покрета међународног џихада у БиХ, те подршка коју уживају од стране дијела бошњачке политичке елите негативно се одражавају на међународну перцепцију и положај те земље.

Неспремност или неспособност да се проблем “муџахединског фактора” ријеши на вријеме и његово упорно порицање довели су данас до тога да се Босна и Херцеговина, готово по аутоматизму, сматра пријетњом по међународни сигурносни систем, а да за злочине страних муџахедина над босанским Србима и Хрватима пред Хашким трибуналом одговарају Бошњаци, официри Армије БиХ.

У октобру 1992. године сви водећи исламистички ауторитети из Саудијске Арабије, заједно са вођама Ал каиде, су се одазвали позиву тадашњег загребачког муфтије Мустафе еф. Церића и Суданца Фатиха ел Хасанеина (оснивач и директор ТWРА) на Међународну исламску конференцију. Укључивање вјерског концепта и многих вјерских ауторитета пратила су велика финансијска средства преко Високог саудијског комитета и других, привидно хуманитарних, организација које су све биле повезане са терористичким нападом на WТЦ из 2001. године.

Огромној финансијска моћ, снажна вјерска инфраструктура, многе невладине организације и мрежа терористичких организација, омогућили су Саудијској Арабији да успостави пуну контролу над исламистичким формацијама и одредом Ел муџахедин.

Служба безбједности 3. корпуса Армије БиХ направила је правовремено вјеродостојну “Информацију о телефонским комуникацијама и лицима која оперативно управљају војним и терористичким операцијама муџахедина у БиХ” и упутила је Управи безбједности Главног штаба Армије БиХ. У том извјештају су евидентирани сви најважнији терористи Ал каиде (данас су неки у Исламској држави – ИСИЛ/ДАЕШ) међу њима и: Осама бин Ладен, Ебу Мусаб Зарqави, Фатих Камел, Ебу Ејсар …

О комуникацијама и разговорима између муџахедина и њихових вођа направљени су транскрипти и спискови. Муџахедини у БиХ дјеловали су у оквиру неколико војних формација: “Зубејрова група” (са око 150 муџахедина), “Алжирска група” (са око 40 муџахедина), “Група из Рубеа” (85 муџахедина западног поријекла), “Египатска група” (са око 50 муџахедина) а њих 1.774 су постали дио највеће војне формације арапских ратника, одред Ел муџахедин. Уз помоћ Саудијске Арабије формиране су и тзв. муслиманске бригаде (Седма и Четврта) које су заједно имале више од 5.000 муџахедина поријеклом из Босне и Херцеговине.  У фебруару 1996. године направљена је цјеловита евиденција о њима. Међу овим борцима били су и припадници муслиманске Службе државне безбједности БиХ, који су по налогу Алије Изетбеговића распоређени у одред Ел муџахедин.

Наставља се…

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.