На стражи у најмрачнијој ноћи. Духовно – политички увиди Петра Павловића 1990-1992. године. Део 3. ЈУГОСЛОВЕНСКА КОНФУЗИЈА

171
слика: https://www.dw.com/bs/tuđman-i-milošević-dogovoreni-rat/a-15809972

Милошевић се узда у војно решење питања – што се више територије заузме, то ће преговори о будућности рата за југословенско наслеђе бити лакши; што је заузето, остаје ономе ко је заузео, мислио је он. Наравно, кратковидост која се граничи са слепилом заборавља да је црногорска, уз помоћ србијанске, војска 1913. године заузела Скадар, који је, каћже Павловић, ипак, припао Албанији.

Још једна заблуда: уместо да се Српско питање постави са свом оштрином и у својој пуноти, Србија покушава да се прогласи наследницом Југославије, да не би била проглашена за агресора. Међутим, и то је узалудан посао јер, по Павловићу, „ако је пре неки дан секретар Бејкер, упркос немоћним протестима Михаила Горбачова, и формално – правног постојања централних установа СССР-а могао хладно да изјави да „Совјетски Савез“ више не постоји, шта ће га спречити, када му се то буде прохтело, да изјави то исто и за Милошевићеву „крњу Југославију“? Или, можда, неко у Топчидеру сматра да ће нешто што Горбачов својим средствима није успео да спречи ипак спречити Слободан Милошевић, генерал Кадијевић и њихова Армија која је четири месеца заузимала Вуковар?“

Неко се надао. Узалуд.

ДА ЛИ ЈЕ БИЛО ИЗЛАЗА?

Шта је Павловић видео као излаз? Пре свега и изнад свега, окретање државотворно – политичким, а не војним, решењима, које би Западу на Балкану обезбедило минимум империјалних интереса, а Србији омогућило независност, етнички прихватљиве границе, прилику за предах и опоравак.

Не треба заборавити претеће речи Хелмута Кола, објављене у „Њујорк Тајмсу“, који је већ тражио да САД повуку признање Београда као престонице земље у нестајању:“Државе – чланице Европске заједнице сад су повезане на такав начин да је немогуће да би се могле растурити и да би могле да се врате на концепт нација – држава, са свим његовим последицама. То значи да смо постигли један од кључних циљева немачке политике у односу на Европу“.

У то доба, Милошевић се надао обнови „социјализма са људским лицем“, а Мирјана Марковић је себе замишљала као постмодерног Лењина. Са цветом у коси, наравно.

БУДУЋНОСТ ДИЈАЛОГА

У свом чланку „Када почиње прави разговор?“, Петар Павловић се осврће на чињеницу да Словеније и Хрватска нису добиле рат поводом сецесије, али да га је Србија сигурно изгубила. Словенци ће, каже Павловић, опет потонути у своју безначајност, из које их је извукла Југославија, а Хрвати ће, безобзирно, у оквиру Новог потретка наставити са србофобним „хрватовањем“, кога нема без духа Анте Старчевића,“оца домовине“.

Ратни дебакл Србије коју воде комунисти и југонеуротичари ће, каже Павловић, значи да ће „читави делови српскога народа бити остављени на цедилу, док се стотине хиљада налазе прогнани са својих прадедовских огњишта, а хиљаде младих људи су мртви, осакаћени или психички обогаљени једним бесциљним и свирепим ратом, који је привреду оставио у рушевинама, а српски народ ни мало ближе окупљању у својој, српској, кући него што је то био 1912. године“; из тога, сматра Павловић, проистиче само један закључак: једино се Срби могу бави српском политиком.

Питање – да ли је Милошевић Србин или комуниста није никаква реторика, него практичан проблем, који се своди на питање да ли би Срби добили Кумановску битку да им је командовао Турчин:“Зато је продужетак комунистичке владавине у ма каквом руху или облику и посредством било какве формуле апсолутно искључено ако мислимо да Србија опстане. Ако се људи из одређеног калупа одмах и потпуно, из свих сфера јавног живота не уклоне, и ако калуп из којег су изливени једном за свагда не буде у парампарчад разбијен, неизбежно ће се репродуковати иста наказна каста, исти менталитет, исти односи, исти начин живота и исти начин управљања. Тај кобни циклус мора да се заустави. Од великих пораза можда бољих прилика нема да се стари циклуси прекину и да се забразди новим путевима. Шта чека Србија?“

Србија није успела да се обрачуна са комунистичком удбократијом, и данас је у понору, мада је медији под контролом Врховног Кловна убеђују да лети.

ОЧУВАТИ САМОИСТОВЕТНОСТ

Србија ће опстати само ако, у неопходном компромису са Западом, очува свој идентитет, каже Павловић:“Зато очигледна неопходност да се грађанске слободе јасно одреде, и обавеза да се самосталност појединца у највећој мери заштити, што су потребе које нарочито проистичу из кошмарног искуства последњих педесет година, не искључују опште присуство уравнотежујућег начела благонаклоне подршке свим оним традицијама, везама и спонама што нас чине народом и што нас обележавају као моралну заједницу. Само захваљујући њима разликујемо се од случајне гомиле или од обичног крда“.

Највећа опасност за Србију је позив да бирамо страну у сукобу између комуниста и квазикосмополита. Јер, по Павловићу, „између наших комунистичких и прозападних фракција не може бити правог дијалога, који би користио Србији, зато што је суштинских супротности између њих мало. Истина је да обе елите припадају истом духовном кругу.“

Павловићево упозорење важи и данас:“Мали народи не смеју да воде туђу политику нити смеју да их предводе представници туђих интереса и идеја; за њих је неопходно да воде искључиво своју политику и да буду предвођени својим људима“.

Своја политика, своји људи. Јасно или није јасно?

Ако је јасно, морамо почети, поново, од самог почетка: од Бога и себе.

МЕДИЈСКИ ТРИКОВИ ЊИХОВИ И „НАШИ“

У тексту „Пропагандни тријумф агит – пропа“, обајвљеном 31. јануара 1992, Павловић се бави медијским триковима Запада у рату између Кувајта и Ирака, када је кћи кувајтског амбасадора у САД, Сауд Насир ал Сабаха, Најира, пред одбором америчког Конгреса сведочила како су ирачки војници у болници искључили инкубаторе да би децу отели и однели у Багдад, када је страдало преко три стотине беба. Наравно, ово је била лаж, али лаж која је наоружала америчко јавно мнење за борбу против Садама Хусеина, првог међу „новим Хитлерима“ краја 20. и почетка 21. века.

Што се Србије тиче, тврди Павловић, њен режим ништа не чини да би поправио нашу слику у свету. Њихов једини циљ је да преваре саме Србе. И то им полази за руком – Срби са запада бивше СФРЈ ће бити препуштени самима себи.

У тексту „На трагу мотива“, објављеном 28. фебруара 1992, Павловић се бавио филмом Оливера Стоуна о убиству Кенедија, указујући на хаос (хаотизацију) мотива везаних за убиство харизматичног председника САД. И то је, сматра он, саставни део слуђујућег деловања медија у нашој епохи.

Ако се тако поступало са успоменом на америчког председника, какво медијско представљање могу да, на Западу, очекују Срби?

ИЛУЗИЈА ЗВАНА МИЛОШЕВИЋ

У анализи „Под покровитељством конспиративне клике“, Павловић се бавио узроцима наших пораза у рату за југословенско наслеђе. Он је био немилосрдан према илузији званој Милошевић:“Политика Слободана Милошевића, коме је свеједно да ли ће бити вожд Југославије, председник Србије или гувернер Београдског пашалука под условом да и он и његова клика и даље остану на власти, оптерећена је заблудама и грешкама које за своју последицу имају српску војну, политичку и моралну парализу“.

Комунисти су, наравно, криви за то:“Комунисти не само да ником нису објаснили за шта се боре, него и против кога. Ту је њихов крајњи презир према интелигенцији топовског меса, које су слали на фронт, дошао да пуног изражаја“.

Срби су, сматра Павловић, у великој опасности:“У међународном окружењу које одликује оштра конкуренција, где се непрестано сукобљавају многи и разни интереси, народ који вођење својих послова поверава једној конспиративној клики чији политички дневни ред је дијаметрално супротан од његовог, не може никаквом добру да се нада, неће моћи да рачуна ни на чије разумевање, а његов голи опстанак налази се под великим питањем“.

Уместо да падну, Милошевић и клика ће се учврстити на власти, предвиђа Павловић те, 1992:“Ма колико то парадоксално звучало, комунистичка власт у преосталој Србији ће на кратак рок бити учвршћена захваљујући појмовној пометњи по свим питањима, комбинацији физичке и емоционалне исцрпљености и економског очаја, као и непостојању поверења достојне политичке алтернативе“.

Као да је писано данас: појмовна пометња, физичка и емоционална истрошеност, економски очај, непостојање алтернативе достојне поверења.

МЕДИЈСКА САТАНИЗАЦИЈА: НАШ ДОПРИНОС

У тексту „Пред издајом“ Петар Павловић описује низ догађаја који Србе медијски сатанизују: из заседе неко пуца на аутобус пун муслиманске сирочади, и двоје деце гине – криви су Срби; на сахрани наводно гранатирају окупљене Муслимане – опет Срби (генерал УНПРОФОР-а Мекензи то пориче, али га уклањају). Павловић бележи:“Затим врхунац: у наступу поверења, без икакве претходне припреме политичког терена, др Караџић нашим старим и објективним британским пријатељима допушта да са филмском опремом посете један сабирни центар под српском контролом. Камера полако, мераклијски, шета по муслиманским затвореницима заточеним иза бодљикаве жице; многи су, очигледно, у жалосном физичком стању. Један од њих, који је кост и кожа, привлачи посебну пажњу. Снимак изблиза његовог измршављеног тела за светску јавност претвара се у имиџ, он тренутно постаје визуелни емблем сукоба у Босни и он трајно у свест урезује сасвим поразан и непоправиви утисак о српској агресији“.

Наравно, у америчким затворима, познатим по нечовечним условима, стално избијају побуне мршавих и злостављаних, али свет то не види и неће да зна, каже Павловић. За то време, Милан Панић изјављује да су Срби из Босне склони тероризму. Спремају се, полако, ваздушни удари на Србе. А ЈНА их, наводно, штити.

Павловић је дубински сумњичав:“Писмо Добрице Ћосића Бутросу Галију да је муслиманско – хрватској страни у БиХ ЈНА оставила силно наоружање говори да комунистима никад на памет није падало да српске непријатеље туку и поразе, како би се опет вратили у безопасна авнојска корита која одговарају и комунистима и Западу“.

Погрешни кораци у правом смеру – за Запад, додуше.

Наставља се…