На стражи у најмрачнијој ноћи. Духовно – политички увиди Петра Павловића 1990-1992. године. Део 4. СРБИЈАНЦИ И СРБИ: ИНТЕРЕСИ ИМПЕРИЈЕ

61
слика: https://vstanzaveru.ru/taynaya-voyna-vatikana-protiv-rusi-i-russkoy-pravoslavnoy-tserkvi/

Павловић је уочио да Запад користи Србијанце као таоце да би управљао Србима са оне стране Дрине и Саве. Маргарет Тачер, која је слала британску војску да ратује против Аргентине, на десет хиљада километара од сопствене земље, глуматала је, на Балкану, новог Черчила, гнушајући се (ах, како моралистички!) српске борбе за слободу на исконским српским територијама. То је, вели Павловић, знак да Срби морају да науче још једу лекцију у овом суровом рату: партикуларизам и обесни локал – патриотизам морају заувек бити напуштени:“Ако сви Шумадинци, Црногорци, Босанци, Крајишници, Славонци, Херцеговци, Далматинци и Војвођани нису свесни да су Срби, чињеница да сви они то јесу непријатељу је кристално јасна“.

Такође, каже Павловић, Срби свима могу бити добре комшије, али:“Нема брата док не роди мајка“.

Уз то, прави је тренутак да Срби најзад схвате коме цивилизацијском кругу припадају:“Гнусна хајка на српски народ, која бесни Западом, а чији су корени много дубљи од непосредних политичких повода/…/ служи као најбољи одговор на питање да ли се српски народ у ту цивилизацију уклапа или не.“ Морамо се одрећи самоубилачког англофилства, и вратити византијским коренима свог постојања. То, између осталог, значи да „у Србији може бити хиљаду странака, али све оне морају бити српске“.

КАКО ПОПРАВИТИ ИМИЏ

У тексту „На раскршћу“, Павловић се бавио покушајем да се имиџ Србије поправи. Комунисти су узнастојали да се пред Западом оперу доводећи на место председника Владе морално инфериорног (у најмању руку) Милана Панића, који се, од самог почетка свог „председниковања“, ругао појму Небеске Србије. Панић је настојао да имиџ земље свог порекла поправи низом уступака Империји, али су ствари ипак ишле лоше. Приликом своје посете САД, дао је интервју Ларију Кингу, чувеном ТВ новинару, у коме је тврдио да се Срби, Хрвати и босански Муслимани воле, при чему их завађају „рђави људи“. Рекао је, сведочи Павловић, да је једна од његових кћерки удата за муслимана и да је прешла на мухамеданство, док се унучићи које има од друге кћерке васпитавају као римокатолици. Међутим, главни задатак због кога је отишао у САД Панић није обавио – крња Југославија, састављена од Србије и Црне Горе, није призната у Уједињеним нацијама. Напротив…

НИЈЕ КРИВ САМО МИЛОШЕВИЋ

Иако Павловић не пориче кривицу Милошевићевих криптокомуниста за многе неуспехе Србије и Срба (напротив, истиче је), он ипак указује на још једну важну чињеницу:“На ширем плану, у основи сучељавања налази се неуклопивост народа који носи духовни печат светог Саве у оквире антихристовске светске диктатуре која је у припреми.“

Ако се овоме дода одбијање прекодринских и прекосавских Срба да пристану на нова клања, јасно је да је сукоб неминован. Лажи и лицемерју Империје мора се супротставити одлучност, без обзира на уцене, притиске и санкције. У беневолентност и хуманизам „међународне заједнице“ више се не може веровати:“У Уједињеним нацијама, где се српска борба за национално ослобођење криминализује, седео је скоро 15 година, као признати и легитимни представник, дипломата геноцидног комунистичког режима из Камбоџе, и то са пуном подршком америчке и осталих западних делегација“.

И – ником ништа.

НЕ ТРЕБА СЕ БОЈАТИ

Не треба да се плашимо – јављају се нови играчи на светском хоризонту. Русија има шансе да се усправи, Кина јача, а и Немачка може бити непредвидљива:“Пророчка визија Достојевског и Шпенглера је у основи исправна: будућност не припада нашим противницима него припада нама и онима који су од нашега духа“. Али, каже Павловић, „све док асортиман домаћег шљама и страних агентура српску политику, и јавни живот уопште, буде држао у смртном стиску, ни најповољније перпективе никада неће уродити плодом.“

Позивајући се на речи патријарха Павла да ми, осим Јеванђеља Христовог, другог програма немамо, Павловић сматра да ово мора постати морални став читавог нашег народа.

„ЧЕТНИЧКИ ЗЛОЧИНИ“ И ПУНОТА ИСТИНЕ

У тексту „Ка Небеској Србији“, Павловић се и даље бави овом темом, обраћајући пажњу на наводне „четничке“ злочине на простору бивше СФРЈ. Он прецизно уочава о чему је реч (како смо ми, млади Срби православне вере, осећали да је то истина):“Познато је да се неке од тих, формално „четничких“, јединица налазе под контролом југословенске тајне службе, и да она, са своје стране, у оквиру маневрисања ражима да по сваку цену себи обезбеди опстанак, према потреби сарађује и са обавештајним службама западних земаља на многим подухватима. Вршење „четничких“ злочина над недужним муслиманским и хрватским становништвом поклопило се већ толико пута са тренутним политичким офанзивама разних међународних фактора против српског народа и његових основних интереса (гласања за санкције, претња судом за ратне злочине, забрана летења у ваздушном простору БиХ, итд.) да те поражавајуће хронолошке подударности већ почињу да увелико падају у очи. Сувишно је напомињати да је овде реч о оним истим снагама у структурама режима које су својвремено, у оквиру своје „југословенске политике“, онемогућиле да се установи и свету пренесе истина о језивим злочинима чије су жртве биле Срби.“

Па ипак, етика српског народа је захтевнија од етике наших непријатеља; зато смо дужни да се строго обрачунамо са злом и злочинцима у својим редовима. Ко има појам чојства, вели Павловић, мора да се у складу с њим и понаша, а то не може да ослаби, него само ојачава нашу моралну, па и политичку, позицију у рату:“Пошто су непријатељи српском народу прикачили небројене измишљене злочине, право је и поштено да се Срби позабаве онима који су се заиста догодили. Не ради иностраних критичара, а још мање ради њихових локалних пропагандиста и бедних подрепаша, него ради нас самих“.

Покајање и самоограничење су основне категорије националног живота, говорио је Солжењицин.

СЛАВОФОБИЈА И МИ

У свом програмском тексту, „Славофобија“, објављеном у „Погледима“ 16. октобра 1992, Павловић се подробно бави битијном основом рата Запада против Срба. Указујући на чињеницу да је русофобија, којој се, у својој књизи истог назива, темељно посветио академик Игор Шафаревич само рукавац мутне реке зла која би да прогута све словенске народе, Павловић даје дефиницију славофобије:“То је систематско подозревање, ниподаштавање, покушај претапања и, у многим историјским тренуцима, масовно физичко тамањење словенских народа. Делимично као систематски разрађен политички став, а делимично као подсвесна реакција изазвана низом стимулуса, ова појава – назовимо је Славофобијом – својствена је народима хришћанског Запада.“

Запад је Словене увек доживљавао као метафизичке супарнике, с којима је обрачун неминован. Германи су их, од Карла Великог, „етнички чистили“ са „свога“ простора, а Ватикан је настојао да их, у сваком смислу, однароди и вестернизује (инфериорне у односу на Романогермане – израз кнеза Николаја Трубецкоја – али ипак позападњаченог ума, срца и душе).

Словени су, каже Павловић, Западу непријатељи религиозни (ако су православне вере), али и расни, ако се посматра словенски ирационализам и неспремност да се уклопе у велику машинерију „фаустовске цивилизације“  (израз Освалда Шпенглера):“Из угла једне прецветале цивилизације, бујност и унутрашња динамичност словенског темперамента, све оно што га чини изузетно креативним и спонтаним, управо су те одлике које изазивају стрепњу. Једна од интуитивних реакција Запада на ову појаву зато је одувек било покушај да се пронађе средство помоћу којег би се словенским масама наметнуо чврст спољашњи обруч као најбољи начин да се физички обуздају и затим духовно сломе. Римокатолицизам у својим најзатуцанијим облицима, здружен са кметским режимом, у ранијим епохама био је преферирано оруђе укалупљавања словенског духа; комунистичка региментација вршила је такву улогу у нашој. (Један од најподлијих гестова Запада, пошто је измислио и лансирао комунизам, било је да затим од њега опере руке, прогласивши га природним одразом деспотских склоности заосталог руског духа.)“

Запад је за Словене предвидео делимично истребљење, а делимично асимилацију, што је, рецимо, био и програм Павелићеве НДХ.

Наставља се…