Након двадесет година од ратног уласка САД и њихвих савезника у Авганистан, скоро да су сви, осим скрупулозних анлитичара, заборавили тај рат у коме су се америчке снаге биле „заглибиле до гуше“. Тај рат који је вођен под називом „ТРАЈНА СЛОБОДА“, који је велика већина американаца подржавала на самом његовом почетку, био је присутан у светској јавности, онолико колико су о њему медији извештавали. У авганистанској реалности је то био врло перманентан и суров рат који је обиловао разноврсним, до тада невиђеним облицима непријатељстава и оружаних дејства, са таквим жртвама и зверствима које су чинили и снаге коалиције (снаге НАТО савеза) предвођене САД, талибанске снаге и разне домаће фракције укључене у грађански рат. Такође били су заборављени и разлози због којих су САД војно интервенисале, односно извршиле агресију на Авганистан у октобру 2001. након терористичких напада 11.септембра 2001. на САД, које су извеле снаге Ал Каиде, отевши 4 путничка авиона, усмеривши два на Светски трговински центар у Њујорку а један на Пентагон у Вашингтону, убивши тако скоро три хиљаде људи.
Сада када се снаге САД и снаге њихових савезника повукле из Авганистана, под налетом Талибана, поново постајемо свесни узрока и повода за тај рат, као и страшних последица изазваних америчком немоћи да успостави стабилан мир у Авганистану.
Авганистан, земља са врло бурном историјом, и народ Авганистана са болним ратним искуствима стеченим војевањем на својој територији против различитих светских имеприја, као и са искуствима страхота грађанског рата, више времена су проводили у ратовима и различитим сукобима него што су живели у слободи. То је земља са специфичном културом, специфичним цивилизацијским вредностима које народ гаји и подржава. Земља у којој религија игра врло важну, може се рећи и пресудну улогу, изњедрила је на крају двадесетог века и један необичан режим под управом Талибана, као врло ригидан облика примене шеријатских закона и правила живота. Талибански режим у Авганистану подржан од стране неких суседних земаља, као што је Пакистан, постао је и уточиште различитим терористичким организацијама, које су се бориле против западних вредности, а пре свега против САД. Однос САД и исламског света није једнозначан и партнерске везе и непријатељства између САД и различитих исламских земаља представљају неку врсту константе у различитости тих односа. Као заклети непријатељ САД, Ал Каида под вођством Осаме Бин Ладена, перманентно је изводила разноврсне терористичке акције против САД, њихових савезника и њихових интереса широм света. САД су користећи ратну психозу након добро познатих терористичких акција 11. септебра 2001. које су по тврдњама САД извели припадници Ал Каиде, отпочеле завршни обрачун са том терористичком организацијом. На мети се нашао Авганистан, иако ниједан од деветнаест отмичара авиона није потицао из Авганистана и није био држављанин Авганистана, напротив 15 њих је било из Саудијске Арабије, највећег савезника САД. Пошто талибански режим није испунио захтев САД да изручи тражене лидере Ал Каиде, уследила је операција „Трајна слобода“. Војска САД уз подршку Велике Британије започела је октобра 2001. масовна бомбардовања Авганистана и упоришта Талибана и Ал Каиде, некадашњих својих савезника. САД и Великој Британији придружиле су се: Канада, Аустралија, Немачка и Француска. Врло брзо, за само 12 дана у Авганистан су стигле коалиционе трупе. Талибански режим је брзо пао. У „рату против тероризма“ лако је прпоглашена победа, која је врло брзо почела да даје горке плодове, који су посве очигледни у данима повлачења снага САД и њихових савезника из Авганистана и уласка Талибана у Кабул и поновне успоставе талибанског режима.
Након победе коалиционих снага над Талибанима, настали су нерешиви проблеми. Из дана у дан су се увећавали губици међу коалиционим снагама, међу талибанским борцима и њиховим присталицима, али највше међу цивилима. Број америчких војника у Авганистану се стално увећавао. По брзом поступку стварана је нова војска Авганистана по америчком и натовском моделу, уз пресудну улогу америчких официра – инструктора. Главну команду над том Авганистанском војско имали су амерички генерали. Утрошене су милијарде долара на техничко опремање авганистанске војске, као и на обуку војника. Након олако обећане и олако извојеване „победе“ следили су све већи проблеми. Коалиционе снаге и новоустановљена авганистанска војска под својом пуном контролом држе главне комуникације и веће градове, „зелене зоне“, аеродроме и војне базе, али не контролишу велики део тешко приступачног територија Авганистана. Талибанске снаге се прегрупишу. Прелазе на партизански начин ратовања. Добијају подршку из Пакистана и са других страна и све успешније наносе губитке коалиционим снагама, а посебно авганистанској војсци. Временом губици коалиционих снага постају тешко прихватљиви. Поједине чланице коалиције (Француска и др.) се колебају, траже повлачење својих снага. САД постају изоловане у рату са Талибанима. У помоћ им прискачу мање снажне земље чланице НАТО савеза или чланице Партнерства за мир, углавном помажући симбилично и морално (ту су биле снаге БиХ, РХ, Словеније и др.). Почињу да се шире коментари међу америчким војницима, који кажу обраћајући се својим надређеним: „Сер, неки момци овде мисле да губимо, сер“. Од средине 2011. америчка администрација, након убиства Осама Бин Ладена, најваљује повлачење 30 000 својих војника из Авганистана. Тај план врло брзо постаје нереалан. То је било још једно узалудно проглашење победе.
Војна победа је била лако извојевана, бар се тако чинило, али „стратешки план о интеграцији војних и цивилних ресурса ради јачања локалне владе и освајања срца и душа локалног становништва“ није се примио, као што се није примио ни у Вијетнамском рату. Покушај преумљивања авганистанског народа, његовог „рецивилизовања“, изградње новог вредносног система, нових културолошких и цивилизацијских вредности, у потпуности је пропао. Вестернизација Авганистана је пропала. Изградња авганистанских оружаних снага на натовским принципима уз руководећу улогу америчких генерала, такође није дала тражене резултате. Војска је снабдевена модерним борбеним системима и за ваздухопловне снаге и за копнену компоненту, али је ефикасност јединица била врло слаба, иако су биле добро плаћене. Нова авганситанска војска се понашала више као плаћеничка војска, него аутентична народна војска, која је очекивала да ратује као помоћна снага, снагама САД у рату против Талибана. Чак је и некадашњи авганистански председник Карзаји, који је био на власти у време велике љубави са САД и у време великих обећања, минстре из свога технократског кабинета и шефове разних агениција, називао „америчким шпијунима и лакејима“.
Како је време одмицало, стање у Авганистану је постајало све хаотичније, посебно током 2018. када се говорило да је реч о „Рату без краја“. Новоуспостављене државне институције у Авганистану, на које су потрошене милијарде долара показале су се као слабе, бруталне према народу и непоуздане. Већина изграђене инфраструктуре је напуштена, девастирана, опљачкана. Огромне количине оружја из војске Авганистана су нестале и великим делом завршиле у рукама Талибана. Талибани су свој буџет поуњавали производњом и прометом опијума, упркос америчким настојањима да се авионима униште опијумске лабораторије. Рат у Авганистану је у одређеној фази био и приватизован увођењем приватних компанија за ратовање као што је „Blackwater“, која је нудила рационализацију и реструктуирање ратних напора, односно приватизацију рата у Авганистану.
Оно што је посебно било болно за САД и њихове савезнике у рату у Авганистану, су губици (погинули и рањени војници). На пример, према писању листа „Military times“, да је до 2018. погинуло или рањено 58 000 Американаца (многи од њих су припадници армије). Неки извори тврде да је у Авганистану погинуло 2 400 војника, а да је рањено преко 20 000. За три године од 2015. до 2018. по речима бившег авганситанског председника Ашрафа Ганија, погинуло је 30 000 авганистанских војника – 20 погинулих дневно. Када се овим подацима додају и подаци о погибији цивила током рата, који су највећи, онда, према подацима института „Wotson“ у Авганистану, Ираку и Пакистану од 2001. животе је изгубило преко 480 000, а рањено преко 507 000 цивила, наоружаних бораца, полицајаца и припадника америчких и савезничких трупа.
Током окупације Авганистана, врло чести, а незвани гости на разним слављима (свадбе и сл.) били су амерички војници и то посредно, као оператори на различитим беспилотним летилицама и даљинским ситемима, када су дејствујући по сватовским колонама и цивилним објектима, које су „заменили“ за војне циљеве, убијали велики број цивила. Због посве новог карактера рата у Авганистану, огроман број становника Авганистана је напустио своју земљу и тражећи спас избегао у околне земље, у Пакистан, а велики број и у Турску.
Различити су разлози повлачења американаца из Авганистана. Делимично је то учињено због нерасположења јавног мњења у САД (али оно није било пресудно), које је већ раније почело да сумња у успех мисије, не верује се више у флоскуле о чистом рату, делимично је револтирано због америчких жртава, донекле и због колатералних жртава које изазивају и други актери рата. Основни разлог изласка из рата је цена рата, односно цена пораза. Поред већ остварених трошкова и плаћене цене за рат у Авганистану, САД имају огромне издатке у постратној фази, за издвајање средстава за ветеране којих ће до 2040. по америчким изворима бити око 4,3 милиона, за чију здравствену заштиту и инвалидитет треба издвојити огромна средства.
Амерички генерали су схватили да нема ефикасног начина вођења рата против Талибана, да нема начина да то функционише. Физичко-географске карактеристике Авганистана као земље, онемогућавају успешно наметање техничких решења, као последице огромне техничке супериорности током рата, која се захтевају због тактичке (не)ефикасности трупа на терену. Етничка разједињеност Авганистанског друштва, племенска организација, пресудна улога религије, историјско наслеђе, постојање архинепријатељства према Американцима и Британцима и анимозитета према западним вредностима код велике већине становништва, тежња народа ка слободи и презир према завојевачима, одлучност у покренутој борби без разлике на жртве су чиниоци који су пресудно одређивали ток рата.
Упркос постигнутом одређеном напретку друштва у Авганистану, упркос донесеним новим слободама и људским правима, постигнутим резултатима у обнови земље, коалиционе снаге нису успеле изградити чврсте нове темеље за авганистанско друштво који ће представљати минимум јединства и минимум разлога за окупљање ка новој будућности.
Повлачење САД из Авганистана је била неминовност. Чекао се повољан тренутак, који се показао катастрофалним. У предвечерје годишњице терористичких напада на Светски трговински центар у Њујорку, уследило је коначно повлаћчење САД на челу коалиционих снага из Авганистана. Као што то империје чине, и САД су овога пута нагласиле да је остварена победа и да се тријумфално повлаче из Авганистана. Међутим тај тријумфализам је засенило незаустављиво и неочекивано надирање Талибана из свих праваца, који су се сручили за свега неколико дана на веће градове у Авганистану укључујући и Кабул. Председник САД Бајден и његове службе наводно нису очекивали тако брзо надирање Талибана. Њихове процене су биле да би се то могло десити можда за шест месеци. Али ипак су очекивали да се то може десити. Очито да су у тајности вођени преговори између Талибана и Владе у Кабулу уз посредовање и аминовање од стране САД, како би се остварило какво тако јединство и стабилност у Авганистану, где би у власти били сви кључни фактори авганистанског друштва.
Да ли су Талибани били толико јаки и војно надмоћни или се авганистанска војска распала пре озбиљних изазова пред које су их ставили Талибани? Очито је да су Талибани били присустни све време и на целом простору Авганистана. Њихово присутво је било у форми која није представљала јасну војну организацију, али у таквој форми која се врло брзо и лако показала као војна организација. Одласком америчких трупа, авганистанска војска је изгубила једини и основни темељ свога постојања. Сигурно је и у редовима авганистанске војске било доста симпатизера Талибана, којима су Американци били већи непријатељи него сами Талибани. Поражена авганистанска влада коју су инсталирале САД била је само декор у главним градским центрима, на главним чвориштима у земљи и представник државе на међународном плану, без стварне власти на целом простору земље. Све институције које су створене у „ослобођеном Авганистану“ током окупације од стране САД, уствари су преко ноћи постале институције за нови Талибански режим. Војска Авгаганистана добро наоружана и опремљена постаје Талибанска војска у чијим рукама ће оружје и техника бити много ефикаснији.
Ствар је свршена Авганистан је поново након 20 година у рукама Талибана. Једини победници у двадесетогодишњем рату су Талибани. Поражене су САД. Поражен је НАТО. Поражене су демократске институције у авганистанском друштву, које су истини за вољу биле у рудиментираном облику и наметнуте споља, без довољно утемељења у аутентичним вредностима авганистанског друштва. Поражена је америчка доктрина наметања мира, стварања нових нација и нових друштва по западном моделу. САД нису оствариле своје циљеве. Све што је у Авганстану направљено као копија западних модела (бирократске организације и институције државе, војска, образовне институције и др.) се брзо распало.
Покушаји америчког председника Џоа Бајдена да оправда пораз САД у рату у Авганистану су безуспешни. Није довољно рећи морао се рат окончати. Није победа, рећи да су САД у том рату одагнале све безбедносне опасности, претње и ризике који су долазили из Авганистана и од талибанског режима, што је наводно био основни циљ САД у рату у Авганистану, а не успостава „новог посве демократског друштвеног поретка“. САД нису оставиле само авганистанске власти на цедилу, оставили су и своје савезнике. У временској стисци у којој су се нашли Американци, њихово војно и цивилно особље, као и особље других амбасада западних држава, те Авганистанци који су радили за Американце, требали су више авиона у кратком времену него што је било потребно авиона за бацање разорних бомби током 2001. на Тора Бору по положајима Талибана.
Када су САД ређале борбене успехе, када су у живом преносу пратили убиство вође Ал Каиде Осаме Бин Ладена, онда су све успехе и добробит који су доносиле Авганистану приписивале само себи, неистичући допринос савезника. Данас када такорећи безглаво последњи делови америчких трупа и особља напустају Кабул, амерички председник Бајден жели тај очигледан пораз, који назива победом, да подели са осталим земљама света, а посебно са чланицама ЕУ, тражећи да сви стану иза јединственог става и захтева да Талибани морају обезбедити сигуран и миран живот у Авганистану уз поштовање политичких достигнућа у области људских права. САД то сада траже од Талибана, којима су на главу бацали бомбе скоро двадесет година и нису то могле силом да обезбеде. САД нису координисале своје активности са другим партнерима и нису их укључивали у процес одлучивања, а сада све државе морају да сносе драматичне последице једностране одлуке о повлачењу. Комесар ЕУ за спољну и безбедносну политику Борел се пита, „какав смисао је имао покушај успостављања државе у Авганистану, ако су после свега авганистанска армија и влада, имале тако ограничене способности да пруже отпор“. Борел даље додаје, „Талибани су добили рат, према томе, морамо разговарати са њима“. На овакав начин се није размишљало 2001. ЕУ прихвата реалност, иако је врло брутална. Разговараће и са Талибанима, што је некада било незамисливо. Поред тога што и ЕУ и НАТО, а САД по најмање, признају своје грешеке и пропусте, као главни кривац предстваља се авганистанска влада. Генерални секретар НАТО Столтенберг је изјавио, „да НАТО није без одговорности“, неусуђујући се да јавно критикује највећег члана НАТО савеза САД.
Сада када је једино остала нада и апел Талибанима да поштују права грађана Авганистана, што су они и обећали у складу са шеријатским законима, остаје питање да ли је могло боље и другачије?
Иако су све присутније анализе да су САД поражене, да је то понижење за њих, њихова пуна дискредитација и да ће њихова моћ и углед у свету значајно опасти, и да се могу очекивати повлачења америчких трупа из неких других делова у свету, где ће можда опет оставити на цедилу своје партнере. Да ли је баш тако? Мало је вероватно да САД нису знале да надолазећи сценарио догађаја у Авганистану. Сигурно је постојао одређени споразум са Талибанима на штету предходне владе у Авганистану коју су подржавале САД. САД су процениле да је мања опасност оставити на цедилу владу Авганистана, него је бранити и наставити рат са Талибанима, него омогућити привидну транзицију валсти са предходног режима на режим Талибана. Можда су САД направиле неке „своје Талибане“, попут оних које су некада подржавали у рату против Совјетског савеза. Нови – стари Талибани могу постати и нека врста прећутних савезника САД. Сада када су добро наоружани и опремљени, Талибани су значајна снага у региону и као такви у некој фази могу бити искориштени за интересе САД у том региону. Американци су предислоцирали део својих трупа из Авганистана у суседне земље из којих могу утицати на процесе у Авганистану уз истовремено преношење тензија и ширење тероризма на границама Русије и Кине. Масивно задржавање америчких трупа у Авганистану Америци није било потребно. САД желе више утицаја на Пацифику и далеком истоку, где их очекује главна утакмица, надметање са Кином.
