Нова америчка администрација и перспектива Републике Српске

273
слика: https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-55446705

Председничка трка за 46. председника САД која се у новембру 2020. водила између Доналда Трампа (актуелног председника) и Џоа Бајдена (кандиадата Демократске странке), била је много више од уобичјаних избора за председника САД, какви су нам били познати до сада. Финале председничких избора окончало се јединственом, до сада невиђеном церомонијом инаугурације новог председника.

Као што је познато сваки председнички избори у САД и промена на месту председника САД су планетарни догађаји, који на директан или индиректан начин утичу на глобалну светску политику, а мање на унутрашње стање друштвених и политичких процеса у САД. Овај пут, председнички избори су показали и једно друго лице САД, које у светској јавности није било јасно уочљиво. Сумња у регуларност избора, које је добио Џо Бајден, а које је оспорио и које и даље оспорава Доналд Трамп, бацила је посве ново светло на стање америчког друштва. Одбијање Д. Трампа да призна резултате избора, ставило га је на стуб срама у свим америчким медијима, као и оним европским блиским либералним струјама у САД. Оспоравање Трампа као председника САД, који је деловао под паролом „Америка на првом месту“, уследило је пошто је позиционирао САД у светским оквирима на посве нов начин: заоштрио је односе са ЕУ; претумбао је односе у оквиру НАТО; покренуо трговински рат са Кином; извео САД из Светске здравствене организације; повукао САД из Париског споразума о промени климе; односи са Русијом су били увек на клацкалици; није повео ниједан рат; САД су иступиле из споразума о нуклераном програму са Ираном; САД у његовом мандату нису испољиле посебан интерес према БиХ и решавању питања КиМ, без великих политичких иницијатива уз покретање  одређених економских програма и иницијатива итд.; на унутрашњем плану је ојачао економски снагу САД, повећао запосленост и унапредио америчку економију, све до избијања пандемије Covid 19.

Због специфичног начина комуникације и неуобичајног и нестандардног политичког речника, не пристајања на утицај крајње либералних слојева у САД, финасијских кругова и војноиндустријског комплекса, те дајући већу шансу средњим слојевима америчког друштва, ограничавајући миграције из исламских земаља и земаља Латинске Америке, задобио је подршку широког слоја друштва, због чега је оптужен за популизам и ширење недемократских метода владања.

Потпуно супротном Трамповим манирима владања и опхођења, те унутрашњим и спољнополитичким приоритетима САД наступио је нови амерички председник Џо Бајден, као предстваник крајње либералне струје у САД. Бајденову победу на председничким изборима, осим Трампа није нико смео да оспори или доведе у питање. Преиспитивање резултата избора била је јерес. Трампово оспоравање резултата избора и незадовољство његових присталица (добио је око 74 милиона гласова, што је други најбољи резултат у историји САД) објављеним и потврђеним резултатима довело је и до упада америчких грађана у Конгрес на Капитол Хилу. Сцене које смо видели личиле су на сцене које се могу видети у земљама са диктаторским режимима или у земљама у којима су управо САД диктирале резултате избора, доводећи на власт предствнике народа по свом, америчком избору.

Медијска хајка која је поведена против Трампа, почела је забраном јавног оглашављња и говора на друштвеним мрежама, забринула је многе, како у САД, а још више у свету. Међутим, захваљујући општој унисоности америчких медија, медијском диктату и централизованој уредничкој политици скоро у свим медијима, пружена је безрезервна подршка уведеним мерама на друштвеним мрежама, као и свим будућим потезима новог председника САД. Инаугурација Џоа Бајдена одржана је под опсадним стањем, испред зграде Конгреса, која је била претворена у војну базу, уз општу мобилизацију кључних чинилаца америчког друштва за подршку новом председнику. Први потези новог председника (доношење наредби и потписивање указа) тицали су се поништавања одређених Трампових одлука.

На нашим просторима, на западном Балкану, посебан интерес је исказан за будуће поступке новог америчког председника у вези са политиком према БиХ, односно РС, те питањима дијалога између Београда и Приштине, када је реч о решавању питања КиМ. У вези са наведеним у жижи интересовања је и политика САД у вези са „малигним утицајем“ Русије и Кине на западном Балкану, пре свега у Србији и РС. Многи аналитичари су износили различите процене политике Џ. Бајдена коју ће водити према западном Балкану. Те процене се крећу од радикалних решења – неупитно признање Косова од стране Србије, централизација (унитаризација) БиХ и укидање РС, па до умерених оцена да ће задржати сличан приступ западном Балкану, какав је имала администрација Д. Трампа, јер ће се Бајденова администрација посветити пре свега унутрашњим питањима у САД, те односима са главним такмацима, Кином и Русијом.

У сваком случају у Бајденовој администрацији има доста људи, његових сарадника и истомишљеника из периода када је он био сенатор и потпредедник САД, као човека који добро познаје прилике на Балкану. Сви они су појединачно или заједно креирали многа политичка и војна решења на Балкану, почев од рата током 90-тих када се распадала Југославија, па до агресије на СРЈ 1999. Велики је њихов допринос у креирању Дејтонског споразума и уређења БиХ, те у сецесији КиМ и борби за успоставу Косова као независне и међународно признате државе. И поред свих унутрашњих проблема са којима се срећу или ће се сретати САД, САД ће под вођством Бајдена исказати значајно интересовање за питања БиХ и КиМ, јер неће занемарати раније остварене резултате на том плану, иако ће главну реч препустити ЕУ. Када је реч о изградњи БиХ као „функционалне државе“, како то западњаци и сарајевски политичари кажу, онда је реч о слабљењу српског фактора у БиХ преко кога се испољава и руски утицај на том простору. Када је реч о КиМ, ту ће бити интензивиран и синхронизован притисак на Србију са захтевом да Србија безусловно призна Косово као суверену државу и да омогући његов улазак у ОУН.

О „малигном утицају“ Русије у Србији и РС пуно је речено и написано. Амерички анлитичари, као и људи који улазе у нову америчку администрацију су просто толико оптерећени тим „малигним утицајем“, да он представља основни кредо њиховог политичког ангажмана у Србији и БиХ. Неки од америчких аналитичара, блиских новој администрацији, кажу да треба Србију принудити да призна Косово, јер после тога Србија више нема разлога да се ослања на Русију, која јој је у овој фази главни савезник у очувању интегритета и одржавања у животу Резолуције 1244 УН. Преовлађујући став да је руски утицај у Србији порастао од доласка на власт А. Вучића, и да је он омогућио чврсто усидрење Русије у Србији, а посредно и у БиХ (РС). Неке анализе присуства и утицаја Русије на Балкану (у Србији), говоре о томе да је Русија главни ослонац Србији, до тога да је Русија више заинтерсована за поштовање Резоуције 1244 УН и интегритета Србије, од самих српских политичара, јер је то последњи адут Москве на Балкану, и да Русија због тога агресивно појачава „челични загрљај“ Србије.

Чињеница је да је Русија на западном Балкану, једино чврсто  присутна у Србији и БиХ (РС). Своје присуство Русија гради на три стуба: политичком, економском и културноисторијском. Русија доста успешно у РС остварује концепт од „енергије до синергије“, кроз инвестиције и приватизацију у нафтној индустрији, индустрији угља, воде и струје, те кроз снадбевање БиХ гасом. САД, ЕУ и њихове савезнике брине то што Русија ветоизира свој утицај у РС и У Србији, као стална чланица СБ УН и као чланица у Управном одбору Савета за имплементацију мира (PIC) у БиХ. Питања западног Балкан су снажније у фокусу ЕУ, него САД. Зато ће ЕУ настојати са новом администрацијом у Вашингтону, да оствари такве односе да се потпуно усагласе о овим питањима, али да ипак доминатну улогу има ЕУ, са чијим решењима ће морати бити задовoљeне и САД. ЕУ брине русизација Балкана, у коме Русија настоји да оствари јаче политичко и економско присуство, али не жели да спречи европске интеграције земаља западног Балкана. Русији је важно да у ЕУ има „интерног играча“, који би спроводио проруску политику. Зато се земље западног Балкана, за које је заинтересована Русија, сматрају „тројанским коњем“, унутар ЕУ, када се у њу интегришу.

Дакле, ангажман нове америчке администрације спрам БиХ, који призива и Високи представник у БиХ, а који реализује политику водећих запасних земаља, треба посматрати у вези са захтевима Странке демократске акције (СДА), ради радикалних промена Дејтонског уређења БиХ, која БиХ види једино као у унитарну, централизовану, без ентитета, јер наводно јединао тако може постати функционална држава. Америчка амбасда у Сарајеву је и до сада будно пратила развој догађаја у БиХ, подржавала је рад Високог представника у БиХ, критиковала је потезе власти РС и српског члана председништва БиХ, који су били усмерени на очување позиције РС у оквирима БиХ, и складу са Дејтонским уставом. Приближавање РС Русији, присутво руских инвестиција у БиХ једино на територији РС, добра сарадња са Руском амбасадом у Сарајеву, чести контакти Милорада Додика са Сергејом Лавровим, министром спољних послова Русије, предстваљају аларм за америчку амбасаду, као и за бошњачко политичко руководство у Сарајеву. Зато евентуалне иницијативе за промену Дејтонског споразума треба посматрати и у наведеном контексту.

Творци Дејтонског мировног споразума, а то су САД и администрација Била Клинтона (којој је био близак и Џо Бајден), оличена у Ричарду Холбруку, креирали су ново државно и политичко уређење БиХ, којим су суштински променили уређење БиХ, каково је било у моменту избијањa рата, као и тадашњу територијалну и политичку организацију БиХ, која је у моменту потписивања Дејтонског споразума подразумевала постојање Републике Српске (настале 09.јануара 1992.), de facto као државе и Федерације БиХ (формирана 01.марта 1994. Вашингтонским споразумом). 

Чињеница, коју српски народ у БиХ никада не сме изгубити из вида, јесте, да је РС створена слободном политичком вољом народа, која је демократски изражена у складу са највећим демократским стандардима, без угрожавања других народа и грађана, и да је то учињено пре избијања рата, и да је као таква, РС била изложена агресији војних снага које је организовало муслиманско-бошњачко руководство у Сарајеву, оспоравајући право српском народу на своје државно и политичко организовање. Агресија је била подржана од стране међународних чинилаца и оружаних формација Хрвата у БиХ, као ОС Републике Хрватске. РС су одбранили њена Војска (ВРС) и њен народ. Српски народ РС није добио на поклон. Она је проглашена на демократским основама и крвљу одбрањена. РС је као таква верификована Дејтонским споразумом и добила међународно признање као ентитет у БиХ, са својим већ постојећим уставом (који је истини за вољу касније усклађен са уставом БиХ). Ово су основна полазишта која се морају уважавати када је реч о могућим изменама постојећег уређења БиХ.

Геополитичке околности које су доминирале светом у време потписивања Дејтонског споразума (14.децембар 1995.) биле су врло неповољне за РС, Србију и српски народ у целини. Био је то униполарни поредак, са доминантном и неприкосновеном улогом САД, врло ослабљеном Русијом, политички нестабилном и економски исцрпљеном, са више симболичном улогом у светским односима, него стварном, али са правом вета у СБ УН, ЕУ неспособна да реши оружани конфликт на европском тлу, поред свих посредовања и организованих мировних конференција. Поред неповољних геополитичких околности, у другој половини 1995. стање на ратишту у БиХ било је неповољно по РС, јер се ВРС налазила и стратегијској дефанзиви. Била је то накнадна фаза рата, која је наступила пошто су знатно истрошени и исцрпљени ресурси потребни за вођење оружане борбе (жива сила, војна техника, муниција, гориво и сл.). Унутрашње прилике у РС нису биле повољне. Владала је политичка нестабилност. Између државног и војног руководства владало је неповерење. Агресија РХ на РСК и пад Крајине довели су до преливања оружаног конфликта и на БиХ, где су ОС РХ подржане ваздухопловима НАТО, узеле активно учешће у борбама против ВРС. У септембру ВРС губи западне територије на подручју више општина међу којима је и Дрвар, Јајце, Шипово, уз предходно изгубљене општине Грахово, Гламоч, акасније и Сански Мост, Кључ, Мркоњић град. Као што су САД узеле активно учешће у офанзиви на западне територије РС, као и у ваздушним ударима како на западном делу тако и око Сарајева, узимају и активну улогу у заустављању офанзиве здружених снага АБиХ, ХВО и ХВ према Бања Луци. И поред дејства наведених здружених снага, ВРС је крајњим напорима, ангажовањем последњих ратних ресурса успела зауставити главне снаге непријатеља и уз повремене и одвојене против ударе стабилизовати фронт на оним границама које су значиле поделу територије БиХ на 49% у корист РС и 51% у корист Федерације БиХ. Стање међу зараћеним странама на терену, дипломатске активости и међународни притисци довели су до потписивања споразума о прекиду ватре и то 14. септембра и 5. октобра, што је и забележно у преамбули Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

Имајући све ово у виду, а посебно чињеницу да су САД и њихови савезници приступили фази окончања рата у БиХ, и то у фази рата која је била најнеповољнија по РС, а повољна по непријатеље РС, као и чињеницу да ранији предлози мировних решења, када је ВРС држала под својом контролом и до 70% територије БиХ, нису прихваћени, можемо рећи да су САД прихватиле РС као чињеницу и принудили А. Изетбеговића и Ф. Туђмана да дођу за преговарачки сто. Конципирање БиХ на новим уставним темељима, које су прихватиле до тада зараћене стране, углавном невољно, у нади да ће се створити прилике да се то уређене промени, ни данас не престаје бити камен спотицања у функционисању БиХ.

Креатори Дејтонске БиХ и њихово прихватање РС као чињенице, и за њих је била једна прелазна фаза, током које ће настојати прихваћени концепт променити, кроз деловање високог представника, чије одлуке треба да воде и које су водиле унитаризацији БиХ, где би ентитети били празне љуштуре или би били замењени неким другим територијалним јединицама. Бошњачко политичко руководство се надало да ће уз подршку САД и неких земаља ЕУ доћи до централизације БиХ и одузимања надлежности ентитета. Руководство РС је видало политичке ране настале прихватањем Дејтонског споразума, и гибутком елемената државности и суверености, разрађујући садржај Споразума о специјалним паралелним везама са Србијом, и чекајући неке нове геополитичке околности које би погодовале свесрпском уједињењу.

Управо потезе нове америчке администрације када је реч о БиХ и судбини РС треба посматрати кроз призму наведених чињеница и кроз призму нових геополитичких околности у свету.

Унутарполитичке прилике у САД, њихов однос са Русијом и Кином у значајној мери ће лимитирати ангажман и капцитете САД у погледу ревизије Дејтонског споразума. САД неће нити могу тражити укидање РС. Те исте САД су признале РС кроз Дејтонски споразум. У контексту решавања питања КиМ РС добија нову димензију. Иако САД рекле да је Косово посебан случај и да не може послужити као пример за сецесију других држава, САД настоје РС довести у такву позицију да њено руководство не може и не сме захтевати отцепљењењ РС од БиХ. У случају да САД принуде Србију и њено руководство да призна Косово (што је мало вероватно да то учини садашња Влада Србије), онда би питање РС било релаксирано. С обзиром да проблем Косова не ће бити тако брзо решен по вољи Приштине и њихових ментора, очекивати је да се предходно решавају проблеми у БиХ, који се вештачки стварају кроз квазитеорије о нефункционалности БиХ по досадашњем уставу, те да би требало мењати Дејтонско уређење.

Свакако да ће се слична криза садашњој кризи у БиХ наставити. Бакир Изетбеговић и његови следбеници неће мировати. Захтеваће подршку САД и запада, притискати Високог представника да иницира измене Дејтонског споразума, оптуживаће РС, јер мисле да су се стекле међународне околности да се то може урадити. Међутим актуелно стање међународних односа, јачање мултиполаризма у свету, промена стања у државама на Балкану и односа међу њима, неће дозволити радикалну прекомпозицију БиХ без сагласности оба ентитета и сва три народа.

РС је у рукама њених грађана и њеног руководства, а не у рукама страних сила. Околности које су могле довести до нестанка РС су биле много повољније 1995. него што су данас.

Јануар 2021.                

 Генерал-потпуковник у пензији

Др Винко Пандуревић

Винко ПАНДУРЕВИЋ
Генерал-мајор Војске Југославије у пензији. Генерал-потпуковник ВРС у пензији. Доктор социолошких наука (магистрирао на Универзитету у Љубљани 1989, докторирао на Универзитету у Српском Сарајеву 1998.) Обављао све основне и високе командне дужности у Војсци. Начелник Центра за војно-стратешке студије и истраживање у ГШ ВРС. Заменик Начелника ГШ ВРС. Доцент на Технолошком факултету у Зворнику, Универзитета у Источном Сарајеву 1998-2002.