Нови „Дејтон“ није довољан

1267
Слика: https://tsargrad.tv/

Ћорсокак у који су постјугословенски простори гурнути својом незрелошћу и асистенцијом западних центара посебно у вези судбине Косова и Метохије, неки сматрају, може се превазићи мировном конференцијом у жаргону названом „Дејтон 2“.

Полазећи од начелног става да је увек боље преговарати него се сукобљавати ипак морамо приметити да конференције попут „Дејтона“ могу тренутно донети смиривање ситуације али не и решавање значајних међународних проблема. Медицинским речником, конференције тог типа више делују за ублажавање „симптома“ и тренутно олакшање него као свеобухватна терапија која доноси потпуно излечење. Ситација на Балкану није изоловани инцидент у мору хармоније која се може решити малом интервенцијом. Ситуација на Балкану је последица много дубљих проблема на међународном плану и само је последица планетарних поремећаја у међународним односима због чега се досадашњи систем међународних односа и међународног права, који је успостављан постепено током целог двадесетог века урушио до мере да га је потребно реафирмисати или утврдити на новим основама.

Политичка, безбедносна и економска ситуација широм планете достигла је тачку опште конфузије и непредвидивости. Кризе и сукоби се умножавају а предузете мере, често, само погоршавају стање. Сукоби се из политичке сфере преносе на економску путем наодмерених и незаконитих санкција, рата валутама или царинским баријерама. Бујају сепаратистички покрети који се, зависно од тренутних интереса земаља, различито третирају. Тероризам је постао свакодневица многих земаља а ратови различитог интензитета пламте широм планете претећи да се од маргиналних неспоразума претворе у глобални нуклеарни сукоб са несагледивим последицама за цеколупну људску цивилизацију.

У односу на садашње стање „стабилност“ из периода хладног рата је подсећање на „стара добра времена“ у којима се ипак знало до којих оквира се сме ићи и шта се може или не може чинити на међународном плану.

Један од могућих разлога садашње конфузије на међународном плану је и слом старог система вредности у коме су у Хелсинкију утврђеним принципима одржавана равнотежа страха и моћи. Тај свет је, падом Берлинског зида, отишао у неповрат. Дух је пуштен из боце и сада као помахнитао јури планетом стварајући хаос и несигурност на сваком кораку.

Хаосу посебно доприносе САД који покушавају да задрже властиту доминацију и које актуелним понашањем показују да је борба за тзв.људска права била само оруђе у поткопавању супротног табора а не истинска вредност којој се тежило. Када су се преко борбе за људска права увукли у противничке редове и уздрмале конкуренте сада им та права нису важна јер прагматично подржавају недемократске режиме и оне који крше људска права на просторима за које процене да су од њиховог интереса. „Победа“ у хладном рату омогућила је да САД постану врховни господар планете, истворемено постајући тужилац, судија и џелат свим оним појединцима али и народима који се не уклапају у њену представу о свету. Ипак, показало се да владати светом није једноставно и лако без обзира на савремена средства надзора и комуникације. Једноставно друштвена заједница је исувише разнолика и самосвесна да би у само неколико година одступила од своје традиције, начина живота и заједничких вредности и постала послушни извршилац налога из једног центра и копија „великог газде“.

Можда је наступио тренутак да се наново, на општем нивоу преиспитају модели одлучивања и вредносни обрасци који различитим тумачењима доводе у питање мир на планети. „Јединствени случајеви“ су се умножили до мере када је неопходно наново кодификовати многе ствари у међународним односима.

Једно од важнијих поља за усаглашвање ставова морао би бити принцип „неповредивости граница“ који је у практичном деловању тумачен на тако широкој основи да га је свака земља тумачила на различит, често потуно супротан, начин. Западним „демократијама“ ништа није ваљало у комунизму и настојали су да разграде све његове тековине сем унутрашњих граница које су сматране светињом али само док је то њима одговарало. Тако су, одлуком Бадинтерове комисије, републичке границе у бившој СФРЈ постале државне границе. И када је српски народ невољно морао да прихвати ту чињеницу показало се да тако утврђена правила важе увек сем у случају Србије чије границе је требало наново прекрајати. И због чега се Република Српска присиљава да остане у нефункционалној Босни и Херцеговини а користе се сва средства да се подржи „независно Косово“ које има далеко мање капацитета да буде држава. Са друге стране не прихвата се демократски и мирно исказаној вољи грађана Крима да се врате у састав Русије.

На међународном нивоу би требало усагласити систем санкција у цеокупној процедури од тога ко их, када и под којим условима може уводити и шта оне могу обухватити. Шта представља слободна трговина и како спречити економске ратове у којима, наравно, увек страдају они слабији. Сведоци смо да је у потпуности укинута „правна сигурност“ јер се једнострано отказују међународни уговори а санкције проширују на све државе које „крше“ у суштини незаконито заведене санкције.

У пракси на међународну сцену се вратио „закон џунгле“ по коме је јачи увек у праву па не чуде напори „малих“ земаља да се домогну атомског и ракетног оружја које би могли да запрете напасницима. И тако, док сви говоре о миру наоружање се масовно продаје и  сви се спремају за рат. У таквој атмосфери они нестрпљивији ће почети да маштају и о неком „превентивном нападу“, чисто да предухитре стварног или измишљеног нападача.

Све то показује да су билатерални преговори добри, да има места и за мање мировне конференције али без целовитог решења ситуације у којој се цео Свет налази не може бити ни трајног и одрживог мира. Због чега би за Србе као народ било прихватљиво решавање статуса Косова и  Метохије без целовитог решавања „српског питања“ на постјугословенским просторима а које је могуће тек у условима реафирмације међународног права.

Можда свет у овом часу и није спреман за такву конференцију. САД се осећају и даље толико моћно да могу остале присили на „покорност“. Европа још увек живи у сновима о својој старој „слави“. Холивуд и надаље продаје „амерички сан“ а штампарија долара ради у „три смене“. Еколошки ресурси планете се троше немилице. Социјално раслојавање достигло је никад веће размере, шачица најбогатијих купа се у луксузу а милијарде људи бори се да преживи. Бог је прогнан из живота многих људи а празнину су попуниле тотариталне идеологије и фанатизам.

Можда свет, заиста, није спреман за ову конференцију али уколико је не одржимо ускоро, следећа конференција би могла бити „послератна“.