Пламен устанка

104
слика: https://www.google.ru/search?q=%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8+%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82+%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%B8+%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8&newwindow=1&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=2ahUKEwj_h93b4_HyAhWntIsKHfDQAnEQ_AUoAXoECAEQAw&biw=1517&bih=697#imgrc=ZOYskKpClYR2sM&imgdii=1G0gdED3OtKPPM

Откако су петооктобарски усрећитељи укинули седми јул као Дан антифапистичког устанка у Србији, о том догађају трају полемике и прегањања потомака два антифашистичка покрета.

Актери већ поодавно ору небеске њиве, љуто завађени за живота који их није мазио, јер је бравар памтио како је пред српским четницима бежао у Великом рату као аустроугарски извиђач, гајећи неповерење и према партизанима које је предводио у Другом светском рату.

Док потомци комуниста, добрим делом синови и ћери некадашњих  браварових усрећитеља по градовима Србије, упорно доказују да је Седми јул дан за славље, потомци ЈВуО децидирано казују да је то дан српске трагедије, јер је почетак грађанског рата у Србији која је била окупирана и од Немаца, и од Бугара, али и од Италијана (Рашка) и Мађара (Бачка).

Тога дана, шпански борац, острашћени комуниста, пуцао је у два жандара који су послани да утврде ко то наоружан држи збор (о чему су немачки окупатори већ били обавештени), како би известили надлежну управу.

Наиме, као и у свим окупираним државама широм Европе, задржали су немачки окупатори у Србији управни апарат југословенске власти, који је сарађивао са успостављеном немачком окупационом управом!

Они делови југословенске територије где је извршена анексија (Барања, Бачка, Македонија, Штајерска, Прекомурје, Метохија, делови Источне Србије) потпали су под власт својих „ослободилаца“, док је територија новопроглашене НДХ била чланица Тројног пакта!                                                      

Тако је од самог почетка антифашистичке борбе у Србији трајао и оружани сукоб између комуниста и ројалиста, додатно оптерећујући и онако тешко стање у окупираној земљи.

Пуковник Михаиловић, челни човек ЈВуО, покушао је да преговором и евентуалним договором реши несугласице, зато што је веровао да ће СССР бити једина држава која ће тежишно носити ратни сукоб са нацистичком Немачком, која ће ипак доживети пораз на Источном фронту.

Иако противник комунистичке идеологије, као родољуб, искусни ратник из три рата, ипак је покушао да у најтежем тренутку за српски народ (чији је део у НДХ изложен геноциду) нађе компромис у заједничком отпору немачком завојевачу! 

Краткотрајна сарадња припадника два српска покрета отпора и настанак велике слободне територије, натерали су немачку окупациону управу да из Грчке повуче два пука првог позива који су подузели бруталну казнену експедицију од Дрине, остављајући пустош и гробове иза себе све до Пријепоља, где су се спојили кракови експедиције.

Партизани су протерани на територију НДХ, где изазивају идеолошки сукоб са српским устаницима, а припадници ЈВуО су се распршили широм Србије, реорганизујући се у новонасталим околностима, јер су из Лондона примили захтев британске команде да приоритетно организују саботаже на прузи која води кроз Србију за луку Солун, главно чвориште за снабдевање немачког експедиционог корпуса у Северној Африци, који носи офанзивне акције заједничких талијанско-немачких снага!

Уместо да се неки догађај из заједничке борбе против немачког окупатора (у ком су заједнички учестовали као доказани антифашисти) напокон прогласи за слављенички дан, јер је уз грчки народ само српски имао покрет отпора од самог почетка окупације, упорно се подстиче идеја да се поново Седми јул слави као наводни дан устанка.

Новонастале државе славе или старе датуме, или измишљају (као Хрватска), али Срби немају потребе за таквим решењем јер се оно само нуди, само да се обуздају идеолошке поделе и наслеђене страсти, зарад обележавања тако важног датума у својој бурној историји!

Јер, те далеке 1941.године, када су тзв „јаки покрети отпора у западној Европи“ мирно толерисали да се у фабрикама Чешке, Белгије, Француске, производе немачки тенкови који ратују на Источном фронту, у Македонији као припојеном делу Бугарске, свако мало одлети у ваздух теретни воз са ратним материјалом за Солун, а немачка окупациона управа не може да за одмазду стреља 100 Срба за једног погинулог Немца!

Иако су у Славонији, куда пролази пруга за Србију и даље за Солун, биле јаке партизанске снаге, није током целог трајања рата организована ни једна диверзија на немачки теретни воз са ратним материјалом за Солун, а није постојала немачка окупациона управа, јер је НДХ  била немачка савезница!