Од давнина су наши народни великани избегавали израз „пречанин“. Они су добро знали да тај израз за наше сународнике притворно користе политичари Хрватске странке права
Маните се тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе…
Наши великани никако нису прихватали флоскулу „пречанин“ коју је аустријска политика употребила у циљу изазивања поделе нашег народа. Свесни вештачке подељености Срба хабсбуршком границом, наши великани су говорили и писали искључиво о овостраним и оностраним Србима (Теодор Павловић, Јован Стејић, Светозар Милетић, Милутин Гарашанин, Павле Арсенија Поповић[1], Мита Клицин и други). У Новинама Сербским и Сербском летопису, односно Летопису Матице српске, пре сједињења не може се наићи на употребу израза „пречанин“.
Песма Српским старешинама из 1948. г, пасквила која сведочи о нетрпељивости против придошлица из хабсбуршких земаља у управи Кнежевине Србије, не садржи израз „пречанин“[2].
Израз „пречанин“ смислили су и први употребљавали у политичком смислу хрватски политичари
До седамдесетих година XIX века се израз „пречанин“ јављао искључиво у географском смислу и то у границама локалне топонимастике. Прве политичке употребе израза „пречанин“, по свему судећи, везане су за политичке коалиције Хрвата и Срба у Далмацији, као и у Хрватској и Славонији Аустро-угарског доба, то јест од доба када је Српска народна странка 1876. г. ушла у Сабор Далмације.
Има назнака да је Влатко Мачек још 1900. г. употребљавао израз „пречанин“ у смислу означавања Срба у Хрватској и Славонији. Изгледа су изразом „пречани“ Србе са територије Аустроугарске нарочито именовали политичари Хрватске странке права након 1905. године. Писани извори који тачно сведоче о смислу и контексту најстарије употребе израза „пречани“ у политичке сврхе данас се могу испитати у архивској грађи Хрватске.
С почетка је „пречанин“ међу Србима био израз за хумореску и иронију
У штампи Србије се израз „пречанин“ појављивао веома ретко. Први пут се тај израз појављује тек 1889. г. у једној хуморески у сензационалистичким Малим новинама[3] Пере Тодоровића у Београду. С обзиром на особине уредника, паметном довољно.
Израз „пречани“ употребио је потом 1905. г. Димитрије Руварац у Српском сиону, користећи га у сврху ироније и уз остале подругљиве изразе о Србима северно од Саве и Дунава[4]. Руравац је знао како Хрватски политичари за Србе користе израз „Влах“ и друге подругљиве изразе, јер им је мрско да Србе назову Србима. Руварчева иронија је уперена против Станоја Станојевића и Јаше Томића, који су се у доба Руварачеве полемике против Хрвата упорно држали веома братски према Хрватима. Стеван Сремац, који је изостао са сахране Илариона Руварца, био је противник критичког историјског разматрања средњовековне српске историје на начин на који је то радио покојник. Међутим, Димитрије Руварац је био неопрезан, а српска публика иронију редовно схвата на погрешан начин, по правилу мимо циља ради кога је иронију употребио писац. Димитрије Руварац је често био страстан, нестрпљив, плаховит, брзоплет, свадљив и неопрезан, нарочито у публицистици.
Израз „пречанин“ потом се појавио 1906. г, у напредњачком органу Правда и то у непотписаном некрологу Стевану Сремцу[5]. Ово је за сада најстарији познати извор српске штампе где се израз „пречани“ помиње ван хумореске и ироније. Тек након 1908. г. се израз „пречанин“ поново употребљава у српској штампи и то у географском смислу, мада веома ретко. Е. Г. Цветић у часопису Јагодинска основна школа (Београд 1910. г. пише о „Србима пречанима“: „До 1836. учитељем је могао постао, изгледа, сваки онај, који је ма колпко знао читати и писати. Апи се ипак, по људима који су у Јагодини били учитељи, види тежња да се у првоме реду за та места набављају Срби пречани, бар за веће школе, варошке, јер су они сматрапи за културно јаче и просвећеније од наших.“
Војвода Сима Поповић (родом из Товарника) 1916. г. у свом дневнику пише о појави избеглица у Црној Гори именујући их „пречанима“ под знацима навода. Радило се о Србима који су са територије Босне, Херцеговине, Боке и Далмације бежали да би се спасили од аустро-угарског прогона.
Да се Власи не досете
У доба настанка хрватског национализма, израз „пречанин“ је, по свему судећи, правашима служио као политички сурогат назива „Власи“ којим су раније називали православне Србе. То јест, хрватски националисти, који су Србе раније називали „Власима“, прозвали су их „пречанима“ чим су им Срби постали неопходни да се заједнички политички супротставе угарској централној управи и мађаризацији, да се Власи не досете. Амбивалентни и лицемерни политички однос Хрвата према Србима је тада снажно нападао Димитрије Руварац. Своје полемичке чланке је објавио у књизи „Ево шта сте нам криви“ коју је издао још 1895. г.
Израз „пречанин“ је у политичком смислу био лексема хрватских националистичких политичара коришћена у сврху избегавања помињања именице Србин.
[1] Велики српски правник XIX века, данас на жалост заборављен, родом из Башаида у Банату.
[2] Крестић, Петар – Песма против „Шваба“, Мешовита грађа = Miscellanea, Нова серија, књ. 21, Београд, 2003. г.
[3] Аутор наводи да „пречане“ подругљиво називају „Швабе“, а старосрбијанце „Гоге“ и „Цинцари“. Чланак је потиписан са: Боривој, а насловљен: „Мајстор Вуле – шлосер (божићна хумореска)“, Мале новине, 25. 12. 1889, стр. 4. Изворник: Дигитализоване историјске новине.
[4] Аутор (уредник Димитрије Руварац) пише о сахрани свог рођеног брата Илариона Руварца, наодећи да су од „пречана“ присуствовали Јаша Томић и Станоје Станојевић. Вест је је благо иронична, због изостанка многих чије се појављивање очекивало. Видети: „Чудна појава“, Српски Сион, 31. 8. 1905, стр. 29. Изворник: Дигитализоване историјске новине.
[5] Орган напредњачке омладине објавио је чланак који садржи поднаслов „Краљ Милан и пречани“. Наш Сремац, Правда, 15. 8. 1906, стр. 1. Изворник: Дигитализоване историјске новине.
