И овог септембра, ни свемоћна корона није зауставила новинарске лагарије о трагедији српске војске 1914.године на Легету (поље у близини Сремске Митровице).
Од оног текста који је 2014.године објавио новинар, доказани аутошовинистички србомрзац који је тенденциозно оптужио српске официрчине да су још тада немилосрдно трошили војничке животе као цигарете, што се наводно видело и у рату деведесетих година прошлог века, упорно се потенцира прича како је у неуспелом десанту преко реке Саве погинуло 6.366 бораца Тимочке дивизије I позива!
Истина је битно другачија, јер о том догађају постоји детаљан опис у Операцијском дневнику Тимочке дивизије, али и детаљан извештај команданта пука, који је након свог повратка из ратног заробљеништва поднео 1918.године!
Иако се неки новинари упорно труде, да омаловаже српску војску као тобож некакву сељачку, јер је од десет војника девет било сељака, честитих домаћина и доказаних патриота, била је она модерна, устројена по највишим стандардима, и са правилом службе које се проводило и у најтежим ратним ситуацијама.
Тако се из ратног извештаја може прочитати, да је командант дивизије лично од команданта армије (војвода Степа) примио наређење за демонстрацију преласка реке Саве код Легета, како би олакшао прелазак Прве српске армије у Срем код Земуна, јер су савезници захтевали тај маневар како би се растеретио притисак на Западном фронту.
Али, припреме за ту сложену операцију нису у штабу дивизије реално сагледане, и зато је сам прелазак почео тек око седам часова ујутру 6.септембра 1914.године, иако је требало да се већ до пет часова тога јутра пребаци цео пук.
Командант пука, искусни ратник из два Балканска рата, операцију пребацивања чете која је потисла аустроугарску заштитницу извео је скоро као школску вежбу, одмах пребацујући остатак батаљона, да би већ до поднева пребацио цео пук, док је трајала операција потискивања непријатеља на фронту. Одмах је пребацио и артиљеријску батерију и митраљеско одељење за подрпку, али је командант дивизије обуставио даље превожење трупа, и наредио да се почне градња понтонског моста, те је тако заустављено пребацивање муниције, што је у два наврата командант пука енергично писмено захтевао, пошто је цела аустроугарска бригада кренула у протунапад.
Иако су располагали сазнањем да је дан раније 29.дивизија КuК војске кренула возовима на Источно бојиште, српски извиђачи нису сазнали да је сам полазак одгођен због спорог утовара тешке артиљерије на платформе и да композиције чекају у полазним станицама.
Чим су сазнали за српски десант, читава дивизија је покренута да разбије српске десантере, те је цео летњи дан трајала жестока пешадијска борба док су српске трупе имале муниције.
Лично је генерал Шен, командант аустроугарске бригаде, дошао на преговоре код српског потпуковника нудећи часну предају, што је у таквој безизлазној ситуацији одговорни официр и прихватио, јер понтонски мост није завршен и није могао повући своје батаљоне преко Саве, те је тако заробљен пук и по српске пешадије, а није изгинуо!
Командант Тимочке дивизије је по кратком поступку пензионисан и кажњен затвором, због пропуста у припреми сложене операције!
Аустроугарски генерал је гарантовао часну војничку предају, дајући официрску реч, иако је та Двојна монархија потписала све међународне конвенције о ратном праву, и Женевску конвенцију о ратним заробљеницима, са српским војницима се поступало крајње нехумано, злонамерно су изгладњавани и присиљавани на тежак, исцрпљујући рад, те је једна група током заробљеништва чак и доспела у Сирију, на изградњу пруге у тадашњој Отоманској империји! Од војника који су тада пали у заробљеништво, мали број се после рата вратио у Србију!
Међутим, о овом намерном страдању српских војника се стидљиво говори, као да се прикрива њихова судбина и скрива злочин тадашње „претече ЕU“, како се данас покушава приказати Двојна монархија у којој је јелте цветала правна држава, само Срби који су тада живели у њеним оквирима то нису знали, а још мање осетили, нарочито после Сарајевског атентата!
Народна изрека каже – цару царево,Богу божије – , те је време да новинари напокон опишу страдања српских заробљеника са Легета, а никако да упорно тврде како их је погинуло неколико хиљада у том неуспелом десанту!
Бројни Срби који су били заробљеници и интернирци у логорима те „претече ЕU“ у својим записима описали су страдања, те новинари треба само да се мало потруде и исчитају већ описано, да би објективно писали за читаоце без ревизије историјских догађаја!
