Прича о кокошкама под сенком Палме

144
слика: https://www.youtube.com/watch?v=i_5GU_ttSSw

Свако чудо за три дана. Па и Палмино. Одевен у ново црно одело са јасном примесом еластина, тазе обријане и добрано науљене ћеле,  са израженим подбрадком који је наглашавала чврсто утегнута кравата, шепурио се господин Палма улицама Јагодине 10. јуна године текуће, покрај председника Вучића и његове свите, а све у славу проширења погона немачке фабрике „Фишер“. Но, оно мало новинара, који се још увек усуђују да Вучића нешто припитају, није толико занимало благостање које нам доносе Вучићеви „инвеститори“, већ да ли председников долазак у Палмин атар значи да је истрага показала како овај није крив за оно за шта га је недавно оптужила госпођа Мариника Тепић?

И председник је, дабоме, одговорио. На свој начин. „Што се тиче господина Марковића – рекао је он – ако је за било шта крив, он ће морати да одговара. Нити ћу га ја штитити, нити ће га штитити неко други. Само немојте да полазите од пресумпције његове невиности и да је он крив зато што га је за нешто оптужио неко ко нас је оптужио да уместо кокошака држимо дрогу…“(1). Ето, толико од њега. Остало су биле уобичајене увреде на рачун новинара и куће из које долази.

Шта год овај одговор значио, рекло би се да је сам Вучићев долазак Палми донео одређени душевни мир, а беседа о кокошкама и извесно задовољство, јер се новинарима после дужег времена обратио без да икоме прети, вређа и напада. Нема дилеме како верује да је „преживео“. Но, да ли је? И ко је, заправо, стварна мета у његовом случају?

Можда је најбоље да Вам као увод у одговоре на ова питања испричам једну причу…

ПРИЧА СТАРОГ СОЦИЈАЛИСТЕ

Свима који се данас снебивају или згражавају над авантурама јагодинског дилбера и оног буцмастог Слобиног Јуде желим да кажем да сам причу коју је недавно српској јавности испричала госпођа Тепић, у мање више истом облику, први пут чуо још пре десетак година, у време када је буцмасти био министар унутрашњих послова, а судбина тек пристигле јагодинске жирафе у медијима била много присутнија тема него, рецимо, судбина Срба са Космета. Дакле, када су обојица били део онога што Вучић назива „жутим картелом“.

Причу сам, веровали или не, чуо у сада већ (по ТВ серијалима о Тихи Шпицу) митском селу Печењевце, док сам ручао са својим тадашњим пословним партнером, угледним регионалним привредником и добрим српским домаћином, човеком старог кова који је, након пада Слободана Милошевића,  имао у себи довољно прагматичности да прихвати нова времена и околности, али није био спреман да прода или „заборави“ своје црвене линије патриотизма, људскости и морала. Био је члан СПС-а од његовог оснивања и искрени поштовалац  Слобиног дела и жртве, али и одани „војник“ своје партије, која је са новим људима кренула неким новим путевима.

Уосталом, како је говорио, за њега „доле“ ствари су мање више остале исте – шеф је шефовао, партија је некада давала, а некада узимала, док је на појединцу било да себе профилише тако да у тој симбиози не буде на губитку. Тако је у српској политици увек било и биће, сматрао је.

Но, тога дана, на том ручку, ствари му нису ни изблиза изгледале тако јасно и једноставно.  Био је бесан и разочаран. И тако ми је, уз вино, испричао причу о приватном хотелу, доле према Југу, који се по наруџби затвори за госте, у које дан раније дође специјално особље за спремање хране и послугу, а на одређени дан стигну девојке и остале уважене званице на челу са јагодинским дилбером, док хеликоптер са тадашњим министром полиције и његовом свитом слети касније. И онда… до зоре…

Председник Вучић и Палма обилазе погоне фабрике “Фишер” у Јагодини – Фото: Снимак екрана/Н-1

Када је дошло време да он буде позван као онај „доле“ од кога партија нешто „тражи“ да би му касније „дала“ (или обрнуто) , и када се тамо појавио и суочио са атмосфером, све му се смучило. Не због маркантности јагодинског алфамужјака (господин министар је уобичајено каснио), или младости присутних женских особа, већ што је као човек који је сачувао своје „црвене линије“ схватио да то није био његов свет политике, ни визија вршења власти. И да је преварен. Он није знао, нити је тада размишљао о томе да ли су те дотеране жене малолетне или пунолетне, да ли желе да се запосле, направе политичке каријере или једноставно да зараде нешто на брзину. Нити му је то било важно. Ужаснуло га је само постојање те појаве тамо где је, као одани „војник“ своје партије  то најмање очекивао – у срцу Слобиног наслеђа.

И тај је човек нашао у себи морала и снаге да након куртоазних пола сата у тој атмосфери, током којих се поздравио се са некима од „другова“, међу којима и тадашњим шефом београдских социјалиста, оде до власника хотела да види колики је његов део „домаћинства“ (јер, наравно, добро је знао да није био позван што су се ужелели да га виде). Приложио је шта му је речено, извинуо се болешћу жене и отишао назад у своје Печењевце, размишљајући о томе да ли се „Слоби кости у гробу преврћу“…

Ето, то је та прича, из прве руке, коју сам чуо пре десетак година. Нисам могао бити сигуран да је истинита, али сам је као такву доживео и никада себи нисам поставио питање њене аутентичности. Ни тада, нити сада, када ову причу, са много више пикантерија, слушамо готово са свих медија – режимских, нережимских, антирежимских…

Хоћу да кажем, ствар траје. А крчаг иде на воду док се не разбије.

Но, да ли је ово разбијање крчага или нешто друго? Да ли се само случајно подудара са серијом сличних афера у Србији? И ко је стварна мета? Задригли јагодински дилбер или је, можда, фалш певач српске политике отпевао своје? А можда ће све остати недоречено као и обично. Можда то, само, Велики Мештар једноставно подиже цену свог коалиционог загрљаја пред предстојеће превремене изборе?

РЕЖИМ И СВЕ НАШЕ МАРИНИКЕ

Актуелни политички тренутак у Србији је такав да Вучић више и не крије како свој аутократски стил владања преводи у све отворенију диктатуру, у којој са осталим политичким опцијама „разговара“ са позиције „ил се клони, ил ми се поклони“, давно описане у српским народним песмама. То му омогућава тотална контрола медија и снажно присуство безбедносних служби у политичком животу земље. Да ствар буде гора, у томе му отворено помаже сама „опозиција“, која се више и не бори против режима, нити да преузме власт, већ искључиво за коју мрвицу коју Вучић, наводно случајно, гурне са препуног стола.

Када ово кажем не мислим само на покоравање ДСС-а, започето још у време Коштунице!!, или на пример Шапића који је, удајући се за Вучића, у мираз понео читаву парламентарну странку, већ и на мало веће манипулаторе, попут Бошка Обрадовића,  који је својим пропагирањем бесмисленог насиља у парламенту и ван њега (тестере у РТС-у, симулирање напада на службена лица итд) омогућио Вучићу да страхотним полицијским и параполицијским насиљем разбије протесте који су претили да му се преотму контроли.  Остало је учинилo бескурпулозно коришћење нормалне борбе против пандемије у промотивно-политичке сврхе.

У таквим условима Вучићу објективно више нису потребни коалициони партнери попут Дачића и Палме, који представљају офуцану реликвију подрепашке прошлости. А „посао“ са Шапићем показује да Вучић конципира односе сасвим новог типа и унутар  странке, као и са формалним коалиционим партнерима и са диригованом опозицијом. Специјални односи које развија са Бранком Ружићем, који у својој странци одавно углавном ћути, али има специјалну линију са Вучићем, уосталом показују шта је будућност СПС-а. А ни шепурење локалних шерифа, попут јагодинског дилбера, неће се више толерисати ма како се Вођи увлачили у интимне зоне. Отуда, појава прљавог веша ове двојице на српској политичкој пијаци није превелико изненађење.

Ивица Дачић пева на “увце” током вечере коју је на Копаонику Палма организовао за 580 чланова подмлатка своје странке, 4.12.2017. – Фото: Танјуг/Душан Аничић

Оно што на први поглед збуњује јесте што тај веш износи баш Мариника Тепић, жена шаролике политичке биографије, данас углавном позната по чињеници коју потенцирају режимски медији, да ради за „злог тајкуна“ Ђиласа. А проста логика намеће, је л те, да ако ради за Ђиласа нема никакве везе са режимом. Но, да ли мора бити баш тако?

Не мора, дабоме. Рецимо, госпођа Мариника је пре Ђиласа радила за Чанка, доушника служби још из времена пре Милошевића.  А конкретност информација које је Тепићева обзнанила јавности и касније проследила тужилаштву, посебно оне о малолетним особама, тешко да су се могле покупити тек тако, на улици. (Прича која је мени испричана пре десетак година, није ни изблиза имала толико детаља, нити је актер дела тих догађаја помињао малолетне особе). Више је него вероватно да Мариникин извор, ко год то био, има корене у безбедносним службама. И да ће, после извесног крчкања, испливати још неки занимљиви детаљи. Могуће и понека слика. Па ће се тужилаштво изјашњавати на додатне околности… И на крају ће се све завршити како жели Велики Мештар!

А ШТА ЋЕ ЖЕЛЕТИ ВЕЛИКИ МЕШТАР?

Иако на први поглед личи на низ афера о наводним силовањима и сексуалним узнемиравањима, које су протеклих месеци „ојађене актерке“ пријављивале после десетак и више година, колико им је (како тврде) требало да „прикупе храброст“, случај јагодинског дилбера и фалш-певача српске политике битно је другачији. Скренућу пажњу на две важне ствари.

За разлику од прво наведених примера, који су у суштини били увод и пратили кампању усвајања Закона о родној равноправности, и још ниједан није завршио на суду (рецимо, Суд је већ два пута глатко одбацио оптужни предлог против господина Мике Алексића, толико череченог у режимским медијима), овде се очигледно ради о унапред припремљеном рашчишћавању политичке сцене које је увелико у току како унутар СНС-а, тако и ван њега. Практично, ради се о измицању тла јединој политичкој опцији која, уз СНС, има релативно стабилно бирачко тело, без обзира што оно није велико. А како год се оптужбе Маринике Тепић формално завршиле, политичке копнсеквенце за рејтинг коалиције СПС-ЈС ће бити неминовне.

Друго, врло је занимљиво да се од старта ове афере, нагласак ставља на подвођење малолетних особа женског пола. Да ли се то може доказати након толико година? И да ли то, можда, значи да ће, уколико се утврди да особе нису биле малолетне, јагодински алфа-мужијак и фалш-певач бити ослобођени сваке законске одговорности? Не знамо, али је јасно да се садашњим медијским приступом отвара простор за тако нешто.

И онда ће се, како рекох, све завршити онако како жели Велики Мештар.  А Велики Мештар ће, слутим, желети да ова двојица политички нестану у миру. Сумњам да ће ико за њима зажалити…

_________________________________________________________________

(1) – https://rs.n1info.com/vesti/vucic-ako-je-markovic-palma-kriv-necu-ga-stititi-ni-ja-ni-bilo-ko-drugi/


Извор: ЦЕОПОМ Истина

Драган МИЛАШИНОВИЋ
Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.