РАТНИ ЗЛОЧИНИ муџахедина током рата у БиХ. Део 2.2. Возућа и ратни злочини муџахедина без казне

314
слика: https://jadovno.com/dzaferovic-i-mahmuljin-znali-sve-aktivnosti-mudzahedina/#.YdMdRFDP3cs

Након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили значајну коту „Паљеник“, јединице Другог и Трећег корпуса са преко 23.000 војника Армије Р БиХ извршиле су напад (на подручје које има мање становника од војника у нападу),  на нешто више од 4.000 војника који су бранили тај дио Озрена, у злочинима Изетбеговићевих муџахедина, Махмуљинових војника и Џаферовићевих полицајаца, спаљено је до темеља 66. села, уништено преко 5000. кућа, 12. цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено 465. војника и цивила те протјерано више од 22.000 цивила и грађана Српске националности.

Војна операција НАТО снага, под именом „Намјерна сила“, покренута десет дана прије напада муџахедина на Возућу, манифестовала се рушењем свих радио-релејних уређаја и средстава везе, Војске Републике Српске на Озрену а прије свега најбитниег релеја, названог, по највишој коти на том дијелу, „Краљица“ и представљала је подршку из ваздуха формацијама Другог и Трећег Корпуса АР БиХ .

Иако су прва ритуална клања извршена у Тешњу, под покровитељством тадашњег шефа полиције Шемсудина Мехмедовића ипак су на Возућком тј. Озренском ратишту, под кишобраном некадашњег Начелника ЦСБ Зеница а данас Предсједника Заступничког дома ПС БиХ Шефика Џаферовића и Команданта Трећег корпуса Армије Р БиХ Генерала Сакиба Махмуљина, ови злочини су били правило и масовни како никада и нигдје нису. У Хашкој пресуди генералу Расиму Делићу написано је сљедеће:

“Послијеподне 11. септембра 1995, један дан након покретања операција “Ураган” и “Фарз”, војници 328. бригаде 5. батаљона Армије БиХ и муџахедини заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пјешице крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника – Миленко Станић и Живинко Тодоровић – убијени из ватреног оружја.        

У логору Каменица неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући и доказе добивене ексхумацијом, слиједи да су та 52 заточеника на крају убијена. У свјетлу цјелокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно вијеће у процесу против Генерала Расима Делића се увјерило да су сву 52 мушкараца Срба, наведених у прилогу Ц Оптужници, намјерно лишили живота припадници одреда Ел Муџахедин у логору Каменица, у периоду од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године”.

Због ових злочина МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ поднијео Извјештај о почињеном кривичном дјелу Ратног злочина против више лица: Генерала Сеада Делића (Командант Другог корпуса АР БиХ), Генерала Сакиба Махмуљина (Командант Трећег корпуса АРБиХ),Фаила Хасанагића (командант 35.дивизија АР БиХ), Халила Брзине (Командант Седме муслиманске бригаде), Рефика Ленде (Командант оперативне  групе Босна Завидовићи-Жепче), Фуада Зилкића (Командант 328.бригаде АР БиХ), Абу Малија (право име – Абдел Кадеер Мокхтари, Командант Одреда ел Муџахедин) те Аимана Авада (главног безбједњака и обавјештајца Одреда ел Муџахедин). 

У евиденцији Тужилаштва Босне и Херцеговине, по налогу из Хашког трибунала, предмет Сакиб Махмуљин и други заведен је, од 2012. године, под правном квалификацијом: „Ратни злочин – геноцид“, али се, за само пет година, та правна квалификација изгубила.

Масовни злочини на Озрену, почињени од стране брадатих фанатика, муџахедина и терориста, монструозни и брутални, су, већ у Хашком трибуналу, до краја расвјетљени и доказани, у суђењима Команданту Армије Р БиХ Генералу Расиму Делићу, Начелнику Генералштаба Генералу Енверу Хаџихасановићу и Команданту Седме муслиманске бригаде Пуковнику Амиру Кубури.

У ова два предмета доказано је убиство 92. лица а разматрано је убијање 187. војника и цивила те 132. нестала лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у подбрежју објекат „Ватростална“, у Казнено поправном дому Зеница,  у Тешњу у Основној шкои Јабланица, У Орашцу– те брутална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и Средњој Босни.

О томе су у Хагу свједочили: Др. Бранко Шиканић, Србин из Прњавора који је прошао пакао муџахединског логора те један Хрват, Лука Бабић уз свједочења безбједњака, аналитичара и официра Бошњака, од којих су посебно битни: Изет Карахасановић, Закир Алиспахић, Салих Спахић, Ферид Буљубашић, Месуд Шадинлија, Саеад Жерић, Мухамед Омерашевић, Фадил Алихоџић, Џемал Вучковић… и други.

Њихова свједочења и хиљаде страница доказа и докумената о тим злочинима, су трагична потврда да у Босни и Херцеговини не постоји правосудни систем, да нема ни закона ни морала, да Суд и Тужилаштво БиХ не кажњавају злочинце, екстремисте и радикале нити расвијетљавају њихове злочине – него су ту, по налогу западних служби да кажњавају Србе и исписују странице лажне историје протеклог рата.

И да стварају Исламску државу на Балкану под кринком „функционалне БиХ“, или „БиХ – једна адреса“ тачније унитарне земље без видљиве улоге Срба и Хрвата у њој.

СДА је својим односом према ратним злочинима муџахедина, организованом криминалу и тероризму показала да не мисли на државу, да не поштује државне прописе, да мрзи њене народе и да је главни кривац за ружне идентификације цјелог Бошњачког народа са тероризмом и екстремизмом. СДА гуши безбједносне агенције, уништава правосудни систем, спречавајући га да функционише и да кажњава ратне злочинце војнике ИСИЛ-а и Ал Каиде у БиХ па тиме ствара услове за нове, планиране злочине исламиста, баш онако, како је то послије Возуће најавио Алија Изетбеговић обраћајући се учесницима напада на овај дио Озрена:

“Ви сте на Возућој сломили кичму четничког непријатеља, ви сте показали пут којим ћемо наставити и дали сте урнек, модел борбе како се та кичма може и даље ломити да би се ослободила Босна и Херцеговина. Хвала вам, војници, за то у име нашег народа који неће заборавити шта сте учинили“.   

Наравно није само војска учествовала у овим злочинима: дјеловање муџахедина и њихове злочине подржале су и полицијске структуре Зеничке регије тј. ЦСБ ЗЕНИЦА.

Брутални и масовни злочини Одреда Ел Муџахедин, почињени су на подручју дјеловања и одговорности Центра Служби безбједности Зеница, током 1994. и 1995. године, у вријеме када је тим Центром управљао Шефик Џаферовић.

Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас, изазивају згражавање и страх цијелог свијета јер представљају јединствени начин дјеловања Исламске Државе и Ал Каиде, Шефик Џаферовић никада није позван на одговорност.

У јавности Федерације БиХ ова тема се углавном избјегавала и правдала дилемама, везаним за постојање неких великих злочина на Озрену и колико је Џаферовић о томе, уопште знао, дали је могао урадити било шта и колико је заиста одговоран. Важно је рећи да тог процеса и неће бити ако се настави овакав благи однос појединих медија и појединих политичких странака у Сарајеву према ратним злочинима муџахедина.

Шефик Џаферовић је уз Сакиба Махмуљина, највећи кривац што су се ти злочини уопште десили а највећи кривац што су остали некажњени.

Шефик Џаферовић је у сваком тренутку знао шта се дешава у Одреду ел Муџахедин.

Објекат у коме су се налазили Муџахедини, Сектор Државне безбједност ЦСБ Зеница водио је под оперативним именом “Киншаса” још од почетка 1993. године.

У синтези Службених докумената и оперативних мјера, ЦСБ Зеница од 21.04.1995. године, који покрива 1994. годину, Одред “Ел Муџахедин” се повезује са увозом великих количина оружија, са везама и контактима према страним обавјештајним службама, са контраобавјештајном заштитом коју за њих проводи Аиман Авад, са везама и контактима са радикалним исламистичким групама у Пакистану, Египту, Саудијској Арабији те са штампањем радикалне вјерске литературе која одступа од схватања и практицирања Ислама межу Босанским муслиманима!

У синтези службених докуменате Сектора Државне безбједности, ЦСБ Зеница, од 22.4.1995. године, наведено је сљедеће:

“Анализирајући до сада сачињену документацију са објекта “Киншаса” дошло се до одређених безбједносно интересантних сазнања која указују на везе јединице “Ел Муџахид” са починиоцима неких терористичких аката. Терористичке активности односе се углавном на киднаповање и убиство енглеских хуманитараца Пола Годала, рањавање Сајмона Кинга и Дејвида Курта: затим убиство једног Египатског генерала, (Отмицу Живка Тотића-официра ХВО те отмице припадника јединице “Ел Муџахид” из Зеничке болнице односно Казнено Поправног Дома Зеница”!

Већ 27.04. 1995 године Шефик Џаферовић у име Центра Служби безбједности потписује документ под називом “Пресјек обрађених предмета који указују на терористичку дјелатност”!

Појам тероризам и терористичка активност у Босни и Херцеговини НИКАДА НИКО није употребио као дефиницију активности Одреда до 2001. године и Једанаестог септембра – а Џаферовић је већ тада имао све информације о дјелима терористичке природе и 1994. године, знао, да су ова лица, извори терористичке претње и носиоци терористичких активности.

Надзор који је ЦСБ Зеница имао над Одредом “Ел Муџахедин” у мају се проширио на заједничку оперативну акцију Војне безбједности и ЦСБ Зеница-Сектор Државне безбједности.

Та Оперативну акција названа је “Врандук”, и покренута 12.5.1995. год. а значила је потпуни оперативно-техничко и сваки други надзор над цијелим Одредом а посебно над Командом Одреда (“Оперативна акција “Везир”), Командантом Одреда Абу Маалијем (Оперативна акција “Вазал”), главног обавјештајца и безбједњака Аиман Авада (Оперативна акција “Дервиш”) и на крају свих припадника Одреда, свих њихових веза и контаката, од стране, војно-безбјеносних и полицијских органа – Управе војне безбједности Трећег Корпуса и Сектора Државне безбједности у Центру Служби безбједности Зеница.

Операцију Оперативног обухвата “Врандук” одобрили су Командант Армије Р БиХ Генерал Расим Делић и Министар Унутрашњих послова Р БиХ Бакир Алиспахић, а план и реализацију водили су: помоћник Шефика Џаферовића Начелник Сектора Државне безбједности у ЦСБ Зеница Февзија Бабић и Начелник Војне безбједности Трећег корпуса Пуковник Екрем Алихоџа.

Циљ ове акције (како пише у Плану реализације Оперативне Акције Врандук) био је:

“Предузимање мјера и радњи на документовању и пресјецању субверзивне и друге против-уставне и против-законске дјелатности, једног броја припадника Одреда “Ел муџахедин” и њихових веза”.

Већ 13. маја  1995. године Начелник Управе безбједности у Генералштабу Армије БиХ Генерал Јусуф Јашаревић, “… У циљу праћења, документовања и пресјецања обавијештајне дјелатности, као и расвјетљавања свих активности припадника Одреда “Ел муџахедин” а на основу тачке 10. и 23. Правила за рад Службе војне безбједности Предлаже а Командант Армије Р БиХ Расим Делић одобрава, наредбу о провођењу сљедећих оперативних мјера: Тајно слушање и снимање (ТСС), тајно праћење и осматрање (ТПиО), тајни претрес (ТП), тајна контрола поштанских пошиљки (ТКПП).

Оперативна акција “Врандук” вођена је све до краја рата и обезбјеђивала је пуну информисаност Центра Служби безбједности Зеница и Команде Трећег корпуа о сваком тренутном кретању и активности било ког припадника Одреда “Ел Муџахедин” а посебно Команде тог одреда.

Шефик Џаферовић и Сакиб Махмуљин су имали информацију о заробљавању 53. цивила и војника Војске Републике Српске и послали су војног полицајца Изета Карахасановића да обиђе заробљенике у Кестену као што су били информисани и о заробљавању 11. војника Лаке Прњаворске бригаде од војног безбједњака и Закира Алиспахића зв.“Дуги“, као и безбједњака из Аналитичког одјела Управе за безбједност Трећег корпуса Салиха Спахића. Иако су знали све о њховом заробљавању, истог тренутка када се заробљавање десило – они су дозволили да заробљеници пуна три мјесеца, од 11.септембра 1995. до 14. децембра, буду ритуално убијани, мучени и масакрирани, на начин како то данас својим заробљеницима раде Исламска Држава и Ал каида.

Ипак: ни Шефик Џаферовић ни Сакиб Махмуљин нису урадили ништа у септембру за вријеме и послије Операције “Фарз 1995” и злочина почињених у Возућој и на Озрену а операцију праћења и надзора над Аиманом Авадом (ОА “Дервиш”) окончали су 31.01.1996. године са образложењем да је тај дан напустио земљи и отишао, мада је Авад и данас ту, у Зеници.

Шефик Џаферовић је о сваком злочину био информисан у тренутку планирања а посебно у току извршења. Био је дужан спречити извршења злочина али није.

Знао је ко су извршиоци злочина и није подузе ниједну мјеру санкционисања злочина над Српским народом на Озрену.

Био је упознат и са начином на који су ови злочини вршени ритуалним одсијецањем глава, те мучења која су претходила овим убиствима.

Знао је гдје су примарне гробнице убијених цивила и војника Српске националности и знао је за премјештање гробница – нити их је спречио нити их је казнио.

Шефик Џаферовић је у ствари био покровитељ, дјелимично наредбодавац, свједок и саучесник ових страшних злочина и који је учинио све, да посљедице ових недјела  и њихови актери до данас не буду санкционисани и да постану прјетња европском миру.

Већ у 2001. години и Агенција за Истраге и Заштиту (Директор Мунир Алибабић) обавјештава све државне органе о повезаности Абу Маалија са тероризмом али и са његовим идентитетима добијеним у БиХ и документима БиХ које користи.

Данас не говоримо само о Одреду “Ел Муџахедин” него о армији и бригадама, терориста и убица које је овај Одред, за двије деценије активног дјеловања обучио и произвео у Босни и Херцеговини.

За тај степен безбједносне прјетње данас, највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић уз Алију Изетбеговића, креатора идеје исламског друштва, исламске власти и изградње исламске државе, који је једини, као босански ајатолах, могао наредити Расиму Делићу и његовим генералима да прешуте злочине, да заврше са Операцијом “Врандук” и да сазнања из те акције и документа униште.

Алија Изетбеговић и  његови политички насљедници, уз њихове слуге у правосуђу БиХ, сносе највећу одговорност због чињења и заташкавања тих и других, вјерски мотивисаних злочина, који још увијек нису кажњени, чак ни отворени или процесуирани пред судовима у Сарајеву, иако су били свјесни тансформације војних формација муџахедина у терористичке организације а то су знали и утврдили још 1995. године!

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.