Русија и Србија после Вучића

189
слика: https://picclick.com/Russia-and-Serbia-Orthodox-brothers-Braca-RUSIJA-SRBIJA-261880716162.html

Вучићев режим ближи се своме неминовном крају и једино што није јасно је да ли ће га они који су га поставили маћи кроз намештени изборни процес, као рецимо Тадића, гарантујући му некажњивост, или ће пасти пред моткама пониженог и гладног народа, ако се томе успротиви. Јер, чак и његова пензионерска гласачка машина (традиционално одана властима које дају пензије) почиње да схвата јефтину превару са повећањима пензија и растом цена у којој са сваким новим историјским повећањем могу купити све мање намерница. А и радници чији је минималац на историјском максимуму (од готово 300 евра) нису толико наивни да не знају да су пре 3 године плаћали кромпир 20 центи, а данас 60, или да је пре исто толико времена паприка била 30 центи, а сада кошта 1,2 евра. О гориву, струји или цигаретама да и не причамо.

Једноставно, коруптивна аждаја је све већа, а плен све мањи. Поједен. Очигледна спрега власти и криминала, од врха до локала, пуца по шавовима, а прљавог веша пред очима јавности биће све више. Недавна отворена претња локалног моћника осумњиченог за педофилију и подвођење, упућена уживо са телевизије која има националну фреквенцију, да је боље да га оставе на миру јер он о свима много зна, као и недавни напад СНС посланика Драгана Шормаза на човека коме Вучић, очигледно, највише верује, Александра Вулина, најбољи су показатељ међусобних односа у режимском конгломерату. Уцене су почеле, а рат свих против свих, који већ дуже бесни на локалу, пење се у врхове.

Све је очитија и отворена мржња Вође према онима који га не воле, као и презир према онима који га следе. Хаос је у најави.

Ни, наводно, политичко ослањање на четри велике силе (Немачку, Америку, Русију и Кину), које у региону често имају опречне интересе, не стоји најбоље. Буквално, све се свело на давање што јефтинијих уступака интересима ових земаља на уштрб политичког, економског, па и територијалног суверенитета Србије, како би се привид некакве хармоније у међународним односима задржао и то је најтрагичније што ради овај несрећни човек који је умислио да је велики политичар. Наравно, сви узимају шта им се нуди али, директно или индиректно, све  чешће стављају на знање да се осећају преварено и повећавају притисак. Јер, то су превише велике политичке и обавештајне машинерије да не би знале како тај лик, заправо, понајвише служи петој сили која га је и довела на власт, и по чијој методологији ту власт врши.  Енглеској. Од именовања Тонија Блера за саветника, преко инсталирања „Института“ Бебе Поповића у званични рад владе, све до „његове“ најновије  иницијативе „Отворени Балкан“,  која није ништа друго него отварање врата легализацији „Велике Албаније“, енглеска нит у Вучићевој политици јасно је видљива.

И то је оно што треба да највише брине све нас који Русију сматрамо Мајком Словена и Трећим Римом. А морало би да забрине и Русију. Јер ни Срби, ни Руси немају већег непријатеља од Енглеза.

А за оне који не знају, да укратко објаснимо како функционише та емглеска (МИ-6) методологија. ОНИ своје мреже никада не плаћају новцем, већ их временом доводе на положаје  са којих ће сами, некажњено, моћи да наплате онолико колико мисле да вреде. А њима вреде онолико колико слушају. И што више узимају више су им у шаци. То је модел установљен у некадашњим колонијама. И МИ-6 ништа не кошта. Шта њих брига колико ће клан Вучића и његових сатрапа ојадити Србију? Шта их занима колико је Мило одрапио Црну Гору? Шта их интересује како ће обојица проћи ако не буду слушали? Уз то, наравно, банке одавно не гарантују тајност улога, а сва, баш сва, острва пореског раја на планети су власништво енглеске краљевске породице. Треба ли причати даље зашто енглески поданици ретко мењају страну?

Дакле, Вучић ће у једном тренутку, не тако далеке будућности, имати два избора. Да призна изборни пораз кандидату који га заправо и није победио (као што је то учинио Тадић), и у тишини напусти положај, ужива привилегије и троши богатство (попут Томислава Николића), или да пружи отпор господарима и прогласи победу своје изборне машинерије која, ако неће, не може изгубити изборе. Тада следи камион прљавог веша са јасним доказима, сарадници који одлазе, јутро у коме видите да на неком вашем „тајном“ рачуну нема ни долара… Све већ виђено… И, на крају, побеснели, гладни, народ који мора радити два посла и примити три вакцине да би платио дажбине за струју и воду.

Али, у оба случаја, бојим се да Србију чека неки „спасиоц“ који ради за истог господара. И тај ће, намах, поништити све „добре ствари“ које је Вучић урадио са Русијом ради избегавања праволинијског кретања какво је имао Тадић и које га је тако брзо потрошило. Рецимо, они који верују да је оријентација српске војске на руско оружје стабилан добитак за односе две братске земље на дуже време, нека се присете Драгана Шутановца као министра одбране. Све може отићи у пепео за 6 месеци.

Дакле, питање је да ли Русија има сценарио за односе са Србијом након Вучићевог (пре или после неминовног) краја, или ће чекати да им ствари исклизну као у Црној Гори и Македонији? Има ли Русија јасну стратегију за Балкан, и за нас Словене на њему?

РУСИЈА НА БАЛКАНУ ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА

Пре свега, када говоримо о руским геополитичким интересима на Балкану, морамо узети у обзир да Русија и Кина иницирају и воде сложен процес враћања Света у мултиполарне оквире, без чега Човечанству буквално нема опстанка. У том процесу Балкан и Србија, као његова централна земља, свакако имају своје место, али може бити да нису циљеви првог реда.

Но, након инсталирања енглеског агента спавача Зорана Кривокапића на чело црногорске владе, после револуције у Црној Гори који је извео верујући православни народ, јасно је да руска балканска политика није у овој земљи доживела само два узастопна пораза, већ и две понижавајуће лекције. Ако режимско силовање воље народа приликом црногорског уласка у НАТО није била довољна опомена да је концепт Русије према Балкану превише млак, ова превара са Кривокапићем морала би бити доказ да је он прилично недозрео.

Пре неколико година имао сам прилику да се, на маргинама једне трибине, сретнем са др Никитом Бондаревим, тада првим човеком за Балкан руског геостратешког института „РИСИ“. Хтео сам да му представим свој концепт предвиђања политичких процеса на бази манипулација мајнстрим медија (рачунајући и оне највеће попут ББС-ија, ЦНН-а, Ал-Џазире итд). Дао ми је пола сата свог времена, током којих смо попричали и о ситуацији у региону. Оно због чега ово помињем је чињеница да ми је он том приликом детаљно описао оно што ће се у Македонији догодити са довођењем Заева неколико година касније. Почело је мојим изражавањем задовољства што је Македонија добила проруског председника (Ђорђа Иванова) и надом да ће се процес ширити у региону, али он ми је одговорио: „Да, ми сада имамо доста пријатеља тамо, али то неће дуго трајати“. И онда ми је буквално описао процес који се догодио приликом инсталирања Зорана Заева неколико година касније, а  који су такође координисали Енглези. И употребу контролисаног насиља, и сарадњу грађанског сектора са албанским партијама, чак и нека имена која ће испливати. А Никита Бондарев није пророк. Далеко од тога.

Па, ипак, предвидео је све. Пар година унапред. И морам признати да ми је након практичне реализације „његовог сценарија“, односно насилне инсталације Заева, једно питање постало опсесија. Ако су руски геостратези, пар година пре важног догађаја, знали његов ток и исход који им не одговара, зашто руска дипломатија није предузела ништа да се то спречи? И како је господин Бондарев знао да она то неће учинити?

Иначе, за оне који су заборавили, у јеку тог пуча у Македонији, Ђорђе Иванов је тражио пријем код Путина и добио га, али се очигледно вратио разочаран, јер је убрзо након тога практично престао да пружа активан отпор.

Са друге стране, и тога се треба подсетити, руска политика и њене службе имале су веома активну улогу у одбрани легалног поретка у Републици Српској када је мета „обојених револуција“ у два наврата био Милорад Додик.

Што се тиче Србије јасно је да Вучић не би тако чврсто јахао у седлу власти да у свим критичним моментима своје владавине није имао Путинову подршку. Нисам сигуран да је увек коректно враћао, али евидентно је да се Русија на Балкану најкомотније осећа у Србији и Републици Срској. И треба тако. Но, шта би се догодило ако би Вучић изволео да нестане са политичке сцене на начин који би највише одговарао западним, односно енглеским интересима? Има ли Русија организовану политичку снагу која би симпатије и братску љубав коју српски народ осећа према руском, артикулисала у политичке циљеве који би јој гарантовали бар садашњи ниво односа?

Бојим се да нема. И много ми је вероватнији сценарио да ће, када дође неминовни дан после, нека покондирена Зорана Михајловић поништити или озбиљно ревидирати Уговор о продаји НИС-а, него што ће неки ћутљиви Ненад Поповић успети да одбрани Руски хуманитарни центар у Нишу, колико год нагињао на руску страну. Наравно, улози су много већи.

У том смислу, чини ми се да руска дипломатија у деловању на овим просторима показује не само доста тромости и конвенционалности, већ и одређену дозу аљкавости, којих се мора што пре решити. Дозволити да у оној еуфорији Православља у Црној Гори на чело владе заседне човек који ће буквално сутрадан отићи по инструкције у британску амбасаду, или годинама толерисати да врх партије коју деспотски води човек кога подржавате, Александар Вучић, буде легло НАТО-лобиста и шизофрених русофоба, није баш пример добро рађеног посла, какав год привид стварала садашња ситуација. То, једноставно, у некој фази мора изродити проблеме.

Део дипломатске конвенционалности коју помињем свакако је и руско опредељење да власти земље са којом развија односе третира као константу. То јесте политички коректно, али свакако није увек прагматично у савременом развоју политичких односа и процеса. Лепо је што је Русија у Сирији сачувала Асада и проширила свој политички и војни утицај у региону, али он не може владати вечно. Има ли тамо Русија опцију за дан после?

Други разлог због чега овакав приступ није увек добар је могућност да режим кога третирате као израз народне воље то уопште није. И то је пример који имамо у Србији. Вучићева „чврста“ власт базирана је на злоупотреби медија, негативном политичком инжињерингу према било каквој критичкој мисли или идеји, спрези са криминилним и кабадахијским групама, коруптивним механизмима, константном кршењу Устава и дрској злоупотреби изборног система. Третирати такав режим као израз изборне воље народа постаје увредљиво за све већи број грађана Србије којима је Русија на срцу. Русија би то морала да зна и да о томе поведе рачуна.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА СПРЕМНА

У политичком и моралном смислу Вучић је превише потрошен човек да би његови стварни налогодавци пружали даљу подршку његовом останку на власти. Ризиковали би да изгубе све. Не заборавимо да Борис Тадић није замењен што није слушао, већ што је слушао превише приљежно, па се брзо потрошио. Ни сарадња са Сорошем на његовим болесним пројектима неће му у томе превише помоћи.

Једноставно, чак и лаицима је видљиво да је око њега потпаљено толико пламичака, да је довољно да неко само мало подува у њих и споји их у велики пламен, у коме ће изгорети Вучићева политичка каријера. Вучићев проблем је што у сваком од тих пламичака који га окружују има искри које је сам потпирио, а наш проблем је што у великом пламену неће нестати само Вучићева политичка каријера већ и много тога другог.

Да ли је и колико Русија спремна за овакав развој догађаја? Односно, да упростим, хоћемо ли и после Вучића дочекивати Путина у Београду, са истим ентузијазмом и вером у Русију као Трећи Рим?!

Драган МИЛАШИНОВИЋ
Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.