Селективна улога фектчекера на просрпску политику

60

Да им објективност није јача страна показују и ауторски чланци на Истиномеру где се са симпатијама гледа на сваки потез Хрвата, муслимана, Шиптара,а са сетом и тугом на њихове, у великом броју случајева наводне, жртве. Док је Србија вечито главни кривац за све и у чије се име извињавају читавом свету кајући се што су уопште рођени у Србији, ма кајући се што још увек не могу довољно да учине да Србија престане да постоји или бар да је сваки Србин мрзи онолико колико и они.

Један од аутора на порталу Истиномер је извесна Михаела Шљукић Бандовић, новинарка награђивана од стране европских НВО и искрени борац за Сорошеву истину. У свом задњем чланку, објављеном, наравно, на порталу Истиномер, Шљукићева или Бандовићева анализира писмо градоначелнице Сарајева послато свом колеги градоначелнику Београда Александру Шапићу са све кутијом муслиманских  доказа уперених против Ратка Младића.

Са доста емпатије, а можда је и плакала док је писала, она преноси речи Бењамине Карић која је „тужна као и велики број народа у БиХ“ због речи Александра Шапића који је претходно навео да не зна да ли је генерал Младић чинио ратне злочине у БиХ јер није био присутан. У даљем тексту износе се бројне осуде на рачун Шапића као да је лично починио најтеже злочине. Несумњиво би му залепила етикету „нетачно“ смањила видљивост а можда и укинула профил само да је у могућности јер је ето изнео свој став. Да не улазимо у то да ли је у питању политички маркетинг или заиста тако мисли, Шапић је у овом случају реаговао у интересу српског народа и рекао оно што већина грађана Србије подржава.

Све је кренуло од Иницијативе младих за људска права који су тражили уклањање мурала Ратка Младића, истог оног мурала кога је прошле године активиста покрета Аида Ђоровић гађала јајима. Наравно да је за Истиномер, који се финансира из истих фондова као и Аида и Иницијатива младих за људска права, тај чин подвиг вредан дивљења а не тренутак лудила климактеричне тетке. Сада су припадници Иницијативе затражили од Шапића да се уклони поменути мурал на шта је он имао адекватан одговор.

Истакао је и да је Хашки трибунал за њега изгубио кредибилитет када је ослободио хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, бившег ратног команданта Армије БиХ у Сребреници Насера Орића, те некадашњег команданта ОВK Рамуша Харадинаја, много раније него што је осудио Ратка Младића.

“Не знам ко је шта радио током рата у Босни, јер тамо нисам био. Оно што знам, јесте да је Ратко Младић бранио српски народ и вероватно да није било њега, Срби из Босне би завршили слично Србима из Хрватске. Били би убијани и на крају протерани са својих огњишта. Да ли је он у току рата починио ратне злочине, ја заиста не знам”.

У чланку ауторка наводи и примере градоначелнице Сарајева и Загреба који су проговорили о појединачним злочинима над Србима, ваљда мислећи како је то довољно да сада Шапић негде клекне попут Тадића и призна да су Срби извршили геноцид у Јасеновцу над самима собом како би касније окривили јадне Хрвате за то.

Није ни чудо што је такав став разбеснео невладиниће у које са пуним правом можемо убројати и сајт Истиномер, будући да су недавно и домаћи и страни медији објавили како је запад ограничио средства невладиним организацијама и због економске кризе али и јер су незадовољни оствареним резултатима истих, поготово што свако наредно истраживање јавног мњења у Србији показује да је расположење према ЕУ и НАТО све мање, док Русију подржава све већи број грађана.

Очигледно је да агресиван став НВО и фектчекера уперен против традиционалне и родољубиве Србије, не само да није имао ефекта, напротив можемо да констатујемо  и да су и они неопредељени сада заузели став.

Ово је ситуација у којој се гледа шире од Вучићеве и Ђиласове Србије, јер није реч о избору политичког вође већ става према свим суштинским питањима а која пак одређују наша осећања. Да ли хоћемо у ЕУ, НАТО? Да ли за нас Хашки суд има кредибилитет? Да ли је за нас Ратко Младић злочинац или херој? Да ли смо на страни Русије или Запада? Да ли је за нас Косово и Метохија саставни део републике Србије? Да ли је Република Српска геноцидна творевина или оаза слободе за Србе у БиХ? Да ли поштујемо и колико своје жртве? Да ли су мигранти добродошли у Србију, а нису добродошли ни у једну цивилизацијски развијену земљу ЕУ?

Само нека су од кључних питања која нас карактеришу, али су иста ова питања и фокус фектчекера којима се посебно баве и на основу којих умањују кредибилитет медија.

Није тешко погодити зашто, довољно је само погледати изворе финансирања овог портала за претходну годину где стоје милионски износи добијени од западних фондација, врло добро познатих у Србији будући да се баве искључиво антисрпском пропагандом.

Како након свега овакви портали и овакви људи могу да буду мерило за било какву истину? Наравно да не очекујем одговор.
У последњих неколико дана активнији од свих аутошовинистичких медија а да се користе видом интернет пропаганде јесте VOICE односно „Војвођански истраживачко-аналитички центар“. На њиховом порталу можете наћи бројне чланке уперене против српских национално опредељених организација, појединаца, од којих неки више и не постоје. У чланцима се користе разним пежоративима, актерима чланака додељују етикете без икаквог основа, чланци су им регуларно бустовани без икаквих ограничења или да су и опоменути од стране фектчекера. Наратив њихових текстова је у ширењу панике од великосрпског национализма, некаквих фантомских десничара „који их свакодневно малтретирају и физички и вербално, док власт окреће главу од тога“. Заправо, читајући њихове чланке имате утисак да читате романе о неком фиктивном свету савршене Србије где влада заиста десница и где је на цени родољубље, патриотизам, традиционализам, а где невладин сектор једва да постоји и ако и проговори – језик им се одсече, баш као да се спроводи Душанов законик.
Јасно да је истина потпуна другачија од тих њихових научнофанстастичних романа, у које можда заиста и верују уколико су на некој сличици упали у трип из кога још нису изашли. 
Апропо тих агресивних напада десничара на јадне мирне либерале и аутономаше, колико је ситуација другачија може се видети и у оном лудачком нападу Аиде Ћоровић на мурал Ратка Младића, на бројне уништене мурале српских хероја по Београду и Новом Саду, укључујући и мурал патријарха Павла.
А ту су и ратнохушачке изјаве политиканата попут Ненада Чанка који је недавно без икаквих последица изјавио да је једини спас за њих (западне марионете) смрт Путина. Видели смо и насилничко понашање војвођанског сепаратисте Брајана Бркића и Марије Срдић оснивача Хрватског грађанског савеза у Војводини, где су инцидентом изазвали реакцију полиције и хапшење какво полиција спроводи према свима. Али нема се камера увек при руци да се сними „политички мотивисано хапшење“ услед мирног гађања полиције.
Марија и Мариника

Ни јучерашњи протест није прошао мирно, па су тако вредни активисти у покушају да поврате западно поверење, односно буџет или пак по плаћеној иницијативи (што се своди на исто), окупљени у Новом Саду изазвали бројне инциденте међу којима ваља издвојити цепање српских застава, што само говори колико је њима до Србије и по чијој директиви се окупљају.

Питање је само зашто је овај пут изостала реакција полиција док су учесници протеста уништавали имовину СНС, која је на неки начин и наша будући да је сви финансирамо из буџета? Прошле године за време протеста против корона тортуре неколицина младића у Ужицу су гађали јајима велики пано Александра Вучића и били су приведени и процесуирани, треба очекивати да се исти принцип спроведе и према учесницима овог протеста јер та селективност и позитивна дискриминација у односу на све српско ће доћи главе и Александру Вучићу!
Изнето је само неколицина скорашњих примера, а којих уколико би дошло до некаквих релевантних мерења ко је више инцидената направио или ко је којој страни нанео више душевног бола, чиме се посебно баве фектчекери али са становишта да смо ми без икаквих емоција, несумњиво би невладинићи однели прво мести, пре свега јер десница као организација или некаква иницијатива појединаца уопште више и не постоји!
Ако резимирамо тренутно стање на медијској сцени Србије, можда и делује да је ова наша борба партизанска, бесмислена заиста, можда треба да се повучемо и оставимо невладиниће да нас ударају по ушима, док у себи размишљамо колико смо јадни! Али није ли управо то што они желе и да постигну? Зашто онда да им олакшамо?
Никад се не зна, можда и победимо.
На једном преосталом зиду конака крај Ваљевске Грачанице стоји мурал, сада потопљен, са натписом:
„Гнев је ваш а моје стрпљење! Шта је јаче: сила или трпљење?“
Овај чланак не би ни настао да нисмо жртва бројних бесмислених оптужби и селективног циљања на сваку вест, анализу па чак и мим, којим се покушава дићи свест читаоца и упутити на она горе постављена питања о суштини политичког, друштвеног али и уопште генералног деловања кроз живот у Србији. Јер ма колико ми бежали од политике, она је свеприсутна и прожета кроз све, једино је питање колико смо друштвено ангажовани да будемо бар сувозачи а не само крајпуташи.

Весна Веизовић / Васељенска