Смрт сведозвољености – живела здрава цензура!

137
слика: https://www.blic.rs/vesti/politika/resenje-za-kosovo-u-sest-tacaka-predsednik-sanu-vladimir-kostic-otvoreno-o-kosovskom/qgrhv8n

Дајте ми да управљам новцем земље и пљуваћу на оне који стварају њене законе

Мајер Ротшилд

Цинична слика савременог света у којој је новац изнад сваког закона, коју је дефинисао Мајер Ротшилд, постаје глобална стварност. Међутим, оно што посебно застрашује, јесте чињеница да „они који управљају новцем“ имају своје послушнике не само међу политичарима, него и међу људима чија би професија због духовне сфере њиховог стваралаштва морала бити гадљива на поткупљивост. Мислимо пре свега на научнике и уметнике, иако на жалост, ни један број црквених клирика не бежи од „благодати“ идеологије златног телета.

Гледајући медијску слику и сведозвољеност у савременом србском друштву, нормалан човек не може да не пожели постојање здраве цензуре. Не само у медијима, него и у озбиљним институцијама. Овде нећу говорити о канализацији ТВ ријалити програма, нити о субверзивним издајничким сорошоидним невладиним организацијама (како се овде не сетити Гандијевих речи да „најопаснији непријатељ није колонизатор и окупатор, већ наш сународник, кога храни окупатор“), него ћу се осврнути на деловање појединих представника врло значајних институција у србској науци и култури. Пре доношења неког закључка и објашњења наслова текста, укратко ћу указати на три свежа случаја у којима се очитује болесна „сведозвољеност“ тамо где је не би смело бити.

  • Да ли је нормално да норма понашања председника САНУ буде позивање на предају свете србске земље? Да ли се може некаквим позивањем на „слободу мисли“ правдати противуставно и велеиздајничко негирање територијалне целовитости државе Србије? Наравно да не може. Када би председник, рецимо, Руске академија наука, изјавио да Чеченија није део Русије и да Русија треба да се одрекне дела те своје територије, будите сигурни да би државни тужилац брзо реаговао и да би се дотични брзо нашао иза решетака. Иако се значај Чеченије за Русију у поређењу са значајем Косова за Србију, не може ни у чему поредити…
  • Да ли може главни заговорник „туђманизације“ србске историје бити на челу значајне институције која би морала да чува културу сећања на страшни србоцид у клеронацистичкој НДХ. И да са те позиције блати највећег живог историчара код Србаља који је први у нашој послератној историографији озбиљно устао против титоистичке антисрбске матрице у нашој историографској науци? Без обзира што не морамо и не треба да се сложимо са његовим мишљењем о „праву на лично мишљење“ председника САНУ, недопустиво је истинске великане србске историографије дискредитовати због оптужби људи који спроводе туђманизацију србске историје…
  • Да ли може човек који је са места амбасадора своје земље, због делиријум-тременса био протеран из једне пријатељске државе, да простачки блати велику србску песникињу, да се подсмева потписима 93 србска интелектуалца испод петиције којом се тражи оставка председника САНУ, да пљува по свим својим колегама који не пристају да играју онако како Сорош свира? Човек који је од присталице ђенерала Младића еволуирао до главног Сорошевог пљувача по свему што је свето србском православном човеку? Позната је та еволуција код несрећних алкохоличара чије су и срце и мозак дубоко оштетили малигани. Духовни „отац“ украјинске нације, Тарас Шевченко (попут нашег, некада талентованог писца, а сад већ пискарала), имао је громадан таленат и у младости је био велики руски патриота. Међутим, када патриотско писање није било довољно за задовољење дебелог црева већ навикнутог на огромну количину малигана, талентовани песник се под утицајем новчаница неког тадашњег Сороша, од руског националисте претворио у жестоког русофоба. Не треба подсећати да су и тадашњи и садашњи Сороши задојени патолошком мржњом према православним Русима и Србима. Чега се паметан стиди, будала се поноси, стара је србска мудрост. Тако и наш јунак, добро ушушкан прљавим новцем Сороша, поноси се наградом која је некада нешто значила у србској књижевности. Данас о тој награди одлучује одани ђак србоцидног Кумровца (приметићете да не помињем имена, да не би бедницима придавао значај, али сам сигуран да ћете погодити ко је тај кумровачки ђак ако кажем да се двоумим да ли је та персона паметнија или лепша) и све што вреди и има морала у србској словесности, са гнушањем одбија да учествује у номинацији те, понављам, некада престижне књижевне награде.

Из само ова три свежа примера, можемо зажалити што данас не постоји здрава цензура (са друге стране, за пљуваторе нема никакве цензуре, влада сведозвољеност за све оне који пљују по свему што је свето србском човеку. Али хајде чак реците нешто ружно против „нетрадиционалних“, е ту ће се већ појавити не само цензура, него и вероватан судски поступак бораца и боркиња за „људска права“ – читај, бораца и боркиња против свега честитог и богоугодног).

„Ако нема Бога, онда је све дозвољено!“ – упозоравао је велики Достојевски. Историја показује да моралност (што значи слободу од греховности) сједињује и јача народ, док неморалност (што значи слободу за греховност) разједињује људе и доводи до њиховог потпуног међусобног неразумевања. Читава историја рода људског сведочи о нестанку држава и цивилизација које су запатиле сведозвољеност, распуштеност и разврат. Савремени безбожни човек у потпуности је у власти првородног греха – мисли да све сам може да реши, да све сам може да дефинише – у стварности је болестан човек који све здраве терорише својим болесним указивањем да су они болесни, а он здрав. Ти несрећници су изгубили правилан критериј здравља који се налази у пуноћи Христове Истине, очуване у учењу Православне Цркве. Одбацивање Православља неминовно доводи до прогреса њихове болести.

Џаба таленат ако се упрегне у служење злу. Никаква либерална теорија не може оповргнути темељне постулате моралног (православног) осмишљавања уметности, па тако и књижевности. Уметност значи борбу добра и зла, вере и безверја и она може бити или на страни „онога који задржава“ (зацарење сина погибли) или на страни отпадништва. „Ко није са мном, тај је против мене“ (Матеја, 12,13). Треће могућности једноставно нема.

Свесни смо да ова прича о здравој цензури неће допрети до ушију данашњих властодржаца, нити ће утицати на оне о којима је писано, међутим, уколико један даровит човек постане свестан да се таленат може употребити или у службу добра или у службу зла и да је погубно трошити га у служењу злу, труд писца ових редова неће бити узалудан. У том смислу је (код нас тај детаљ из Пушкиновог живота није превише познат) пример Пушкина више него драгоцен. У књизи о Пушкину «Оче наш» издавача «Бернар» (Ваш покорни слуга је превео један део текстова и написао предговор за ту књигу) детаљно је описано како је под утицајем светитеља Филарета Московског дошло до духовног преображаја великог Пушкина. Укратко препричавамо суштину. У тренуцима духовне кризе, млади Пушкин пише малодушне стихове о томе како је његов дар случајан и бескористан и како му је живот већ досадио, да он нема циља итд. Када је прочитао те стихове, светитељ Филарет који је посећивао и лицеј у Царском селу у ком је учио Пушкин и био свестан његовог великог дара и генијалности, пише стихове у истом стиху и ритму као и Пушкин. Ту светитељ указује Пушкину да његов дар није узалудан, него да му га је Бог дао за добро али да тај дар човек може ставити у службу зла ако напуни душу страшћу. Мислим да те стихове светог Филарета Московског није сувишно навести:

Није узалудно и случајно

Бог нам живот даривао

Нити је без тајне воље

Бог на смрт нас осудио.

Ја сам својим хировима

Зло из бездна сам призвао,

напунио душу страшћу

И ум сумњом узбудио.

Сети ме се, од мене заборављени!

Суморне мисли моје осветли, –

Па ће Тобом бити створено

Срце чисто и ум светли.

Ови стихови великог руског светитеља толико су дирнули Пушкина да долази до невероватног преображаја у песниковој души и он касније пише песму захвалности коју је назвао «Филаретова харфа», његово срце заиста постаје чисто, а ум светао. Из поменуте књиге о Александру Сергејевичу Пушкину преносимо кратак пасус из Предговора писва ових редова, који говори о духовном преображају великог песничког генија.

«Управо Пушкинов пример нам показује једини могући пут повратка славе Русије. Пушкин је доказ да је руски дух, наравно, уз помоћ светог Православља, у стању да победи све завере тајних друштава. Историја његовог преобраћења од декабристе и члана масонских ложа, до преданог монархисте који је препевао на руски предивне хришћанске химне и молитве, толико је упечатљива и дивна, да не може да не надахне сваку христољубиву душу. Наравно, сам Господ је уредио тако да му се у близини нашао и на христољубивост га подстакао велики светитељ тога доба – свети Филарет Московски».

На крају овог огледа о служењу добру или злу у уметности и писаној речи, наводимо мисли о здравој цензури потекле управо из Пушкиновог пера (наравно, после његовог духовног преображаја):

„Уверен сам у неопходност цензуре у морално образованом и хришћанском друштву, независно од тога под каквим се законима и владавином то друштво налазило… Моралност (као и религија) мора бити уважавана од стране писца. Неморалне књиге потресају саме темеље цивилног друштва, оне књиге које проповедају разврат, сеју личну клевету, као и слике које за циљ имају распаљивање најприземнијих чулних инстиката…“

„Никакво богатство не може надмашити утицај обнародоване мисли. Никаква власт, никаква влада не може одолети сверушилачком дејству типографске муниције. Уважавајте књижевни еснаф, али не дозволите да он вама у потпуности овлада. Мисао! Велика реч! Шта друго и чини величину човека, ако то није мисао? Нека она буде слободна, као што треба да  буде слободан и човек: у границама закона, при пуном поштовању услова, које налаже друштво… Зар реч и рукопис не подлежу закону? Свака власт има право да не дозволи проповедање на трговима свега што некоме падне на памет, и може забранити ширење рукописа чак и уколико ти редови нису штампани него исписани пером. Закон не служи само за кажњавање, него и за упозоравање. То је чак и благотворна страна закона“.

„Закони против злоупотребе штампања књиге не достижу циљеве закона: не предупређују зло, ретко га пресецају. Тада цензура може одиграти и једну и другу улогу…“

Због свега речено, наслов текста „Смрт сведозвољености – живела здрава цензура!“ никако не представља мрачњаштво него позив на одговорно и благочестиво јавно делање…

Ранко ГОЈКОВИЋ
Православни публициста, преводилац и издавач Ранко (Радован) Гојковић рођен је 1. фебруара 1967. године у Херцеговини, у градићу Гацко (данас Република Српска). У "Удружењу научних и стручних преводилаца Србије" стекао звање "Преводилац и тумач за руски језик". Превео је са руског језика 40 књига (завршно са издањима са међународног Сајма књига 2018. године у Београду) и преко хиљаду текстова, углавном православне, историјске или геополитичке тематике. Од мноштва преведених књига вреди издвојити две књиге Татјане Грачове "Света Русија против Хазарије" и "Када власт није од Бога", књигу Олге Четверикове "Завера папизма против хришћанства", зборник радова са научне конференције о Јасеновцу одржане у Петрограду, чувени "Московски зборник" Константина Победоносцева. Приредио је и написао предговор и превео све текстове за књигу о Гогољу "Православни витез Н.В. Гогољ" као и за капитално дело изашло поводом стогодишњице убиства светог Цара Николаја књигу "Свети Цар"... Повремено пише за "Руски Вестник", "Печат", "Нова Зора", "Гусле" и друге књижевне часописе. Стални је сарадник православно-патриотског портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и био је дугогодишњи стални сарадник геополитичко-аналитичког сајта „Фонд Стратешке Културе“ из Москве. Учесник је више међународних конференција, научних скупова, округлих столова у Русији, Србији и Републици Српској. Изабрани публицистички текстови Ранка Гојковића са руских портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, 2013. године изашли су у виду зборника под насловом „Небеска Србија и Света Русија“. Током 2015. године у издању манастир Рукумија изашао је тематски диптих овог аутора, две књиге о руско-српским духовним везама: “Знаменити Срби у руској историји” и “Знаменити Руси у српској историји”. Ожењен је, отац троје деце, живи и ради у Београду.