Сребреница — распад званичне приче

150
слика: http://kps.rs/
И на Сребреницу се односи оно што је Винстон Черчил једном приликом рекао за Совјетску Русију, да је “загонетка, обавијена тајношћу, замотана у енигму.” Ипак, упркос настојањима да се позадина енигматичних догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995. заувек обавије тајношћу, чињенице које руше службени наратив незадрживо испливавају на површину.

Средишње и неприкосновене тезе наратива о догађајима у Сребреници лета 1995. којe шири сребренички лоби гласе да је српска страна у том граду погубила 8.000 муслимана и да тај догађај представља – геноцид. Сваке године у ово доба приређују се помпезна обележавања наводног геноцида, са реториком и сценографијом срачунатим да продубе нетрпељивост између две главне заједнице у Босни и Херцеговини, муслимана и православаца.

Упорно наметање измене кривичног законика, чиме би „негирање“ наводног геноцида било проглашено за кривично дело, један је од трајних циљева политичког Сарајева, не само у Босни и Херцеговини већ ако је то могуће свуда. (То смо недавно видели у Канади, где је постојала озбиљна могућност да таква законска мера буде усвојена, али покушај се на крају ипак завршио неуспехом.) Једини аргуменат на чему све почива је то да су ти закључци пресуђени, јер су их усвојили Хашки трибунал и Суд БиХ у Сарајеву, па су стога неприкосновени. Чињеница да у Сједињеним Државама, на пример, свако може да оспорава закључке Врховног суда без икаквих кривичних последица заговарачима оваквих репресивних мера не шаље никакву поруку. 

У епицентру наратива о “сребреничком геноциду,” Босни и Херцеговини, упорно се ради на криминализовању постављања било каквих питања која излазе из одобрених оквира. По предлогу за измену КЗ БиХ који је у још једном таквом покушају Савет министара БиХ требало да усвоји 22. јуна 2017. године, а који би затим био поднет на разматрање Парламентарној Скупштини, свако „негирање“ закључака ова два суда у вези са Сребреницом у Босни и Херцеговини могло је постати кривично дело, за које се предвиђа до десет година затвора. Ни ова иницијатива за криминализацију слободе говоре и мишљења није уродила плодом, али то не не значи да их неће бити још.

Остала је у живом сећању и резолуција о “признању геноцида у Сребреници” коју је Велика Британија 2015. године понудила Савету безбедности УН, а која није усвојена само захваљујући вету Руске Федерације. Ова резолуција је такође предвиђала кривично гоњење оспоривача званичног наратива, али на глобалном плану.

Репресија над слободом изражавања

Ова бизарна ситуација, где се усред Европе зарад једне уске политичке агенде угрожавају слобода изражавања и научног истраживања, одвија се — можда не толико парадоксално као што на први поглед делује — паралелно са све изразитијим урушавањем званичног сребреничког наратива. Без кривичног прогона оних који га доводе у питање, тај наратив уопште не би могао да се одржи. У броју 474 београдског  недељника “Печат”, високи званичник Посматрачке мисије УН за БиХ и Хрватску, португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, објаснио је зашто – на основу поузданих обавештајних података којима је у време када су се догађаји одигравали службено располагао – Сребреница није била геноцид, нити је тамо било погубљено приближно 8,000 „мушкараца и дечака“. У том интервјуу за “Печат”, а још изричитије у својим мемоарима “Рат на Балкану”, објављеним 2016. године у Лисабону, генерал Мартинс Бранко је изјавио – супротно од закључака које су по задатку извели наведени политички судови – да је сребренички масакр био унапред изрежирани догађај. У том догађају су, по његовим речима, српски цивили у насељима око Сребренице били невине жртве, а српској страни у целини додељена је улога политичког кривца.

Компетентно становиште португалског генерала, и узгред високог официра српској страни потпуно ненаклоњеног НАТО пакта, није усамљено. Примерице, 13. jуна 2017. године, у Београду је представљена књига холандске хуманитарке Јени Лигтенберг, “Ратни дневник — Пале 1993–1995” (приредио др Мирко Шошић, 2016), такође мемоарског карактера. Јени Лигтенберг се деведесетих година испред холандских верских и хуманитарних удружења бавила достављањем помоћи, углавном лекова, ратом угроженим установама и лицима у Републици Српској.

Сведочанство Лигтенбергове је додатна важна коцкица која, подједнако као и исказ португалског генерала, апсолутно потире званичну верзију сребреничких догађаја. Њена белешка за 4. јул 1995, када се налазила на Палама, изузетно је интересантна: „Након вечере отишла сам у своју собу и затворила се, али ми је дошао посетилац. ’Ускоро ће да се деси нешто прљаво што ће одјекнути као гром и дати нови преокрет овом рату.’ После тога је мој посетилац заћутао и није желео ништа више да објашњава. Касније ћу имати прилику да дођем до још неких информација. Све то сам морала да ’прежваћем’ сама са собом и да о свему ћутим, што углавном и радим након његових посета, али све ово што ми је данас рекао звучи некако као лош предосећај. Сложила сам своје стварчице поред кревета, размишљање свела на нулу и, срећом, брзо пала у сан“ (стр. 244).

Унапред упозорена од стране „режисера“ да се склони, Лигтенбергова је напустила трусно подручје, где се – сходно предвиђању упућеног лица које ју је посетило – убрзо после тога заиста догодило „нешто прљаво“: наручени масакр са громогласним политичким последицама. Мада ауторка не наводи идентитет мистериозног посетиоца, из контекста је јасно да се ради о професионалном пазитељу (minder, на енглеском) који је том приликом није посетио први пут и који, такође, није потицао из локалне средине.

Ко је сковао “геноцидни план”?

Поред исказа португалског генерала и Холанђанке, низ других посредних доказа снажно сугерише да „геноцидни план“ (како се радо изражава Хашки трибунал) није био формулисан у војним и политичким структурама Републике Српске него изван граница Босне и Херцеговине, с тим што су неки локални елементи могли добити улоге теренских извођача, али ништа више од тога.

Између осталог, познате су изјаве Хакије Мехољића, шефа полиције у сребреничкој енклави, о понуди коју је на Бошњачком сабору 27. септембра 1993, у Сарајеву, Изетбеговић саопштио сребреничкој делегацији. Годину и по дана пре догађаја Изетбеговић је забезекнутим Сребреничанима хладно пренео (како је Мехољић навео) Клинтонов предлог да „пусте четнике да покољу 5,000 муслимана у Сребреници“ као услов за стицање стране војне подршке.

Али мало позната ствар у вези са овим податком је то да Мехољић није једина особа која потврђује ту Изетбеговићеву понуду. У делегацији из Сребренице налазило се девет особа, и са изузетком једног који је од природних узрока после рата преминуо, сви су приватно потврдили Изетбеговићеве речи норвешком редитељу Оли Флијуму, док је овај последњи припремао материјал за свој документарни филм „Сребреница: издани град“. Међутим, једино је Мехољић имао храбрости да то каже пред камерама.

Још један детаљ указује на то да су страни сценаристи унапред знали за цео ток догађаја, зато што су га режирали, и да су били спремни да га политички искористе. У необјашњиво незапаженом интервјуу француском недељнику “Le Point” од 26. маја 2008. главни истражитељ Хашког трибунала Жан-Рене Руез открива знаковити след догађаја који је без икаквог смисла у одсуству предзнања и саучествовања од стране његових надређених. Руез изјављује да је већ 17. јула, дакле када се јавно само нагађало о неутврђеном броју „несталих“, a тела побијених се још нису ни охладила, док о „геноциду“ није било ни помена, од својих шефова примио упутство да се припреми за пут у Босну, где ће му задатак бити да истражи и документује „злочин великих размера“. Руез је 20. јула већ приспео у Тузлу и отворио истрагу. Само пет дана после тога, 25. јула, након грозничаве и брзометне „истраге“ обављене прилично далеко, и са друге стране фронта, од лица места где се наводни злочин догодио, а на основу извештаја који је Руез услужно доставио тужилаштву у Хагу, Трибунал је подигао оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића за „геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине“.

Намештаљка

Од Изетбеговићевог захтева у јесен 1993. да се испровоцира и дозволи масакр муслиманског становништва Сребренице, преко обавештајних увида генерала Мартинса Бранка о позадини сребреничке операције, затим мистериозног упозорења Јени Лигтенберг, на два дана пре почетка војних дејстава, да се склони са опасног места, завршно са кретањем главног истражитеља Трибунала, које је апсолутно необјашњиво мимо хипотезе о упућености највиших западних структура у дешавања на терену – упућености која је била минуциозна управо зато што су те структуре биле организатори догађаја које су „истраживале“ и политички експлоатисале – све то сугерише само једну ствар, а то је намештаљка.

То је становиште које заступа не само генерал Мартинс Бранко већ и својевремени командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, француски генерал Филип Моријон, који је као сведок на суђењу Слободану Милошевићу изјавио да је „у Сребреници Младић ушетао у клопку“ и да је инсценација сребреничких догађаја „служила вишим интересима који су се налазили у Сарајеву и Њујорку…“ (Тужилац против Милошевића, Транскрипт, 12. фебруар 2004, стр. 32029).

Ни један обазриви политички генерал попут Моријона, нити генерал бирократа као што је Мартинс Бранко, ипак се нису могли изразити јасније и послати још недвосмисленију поруку да је Сребреница била проглашена за „геноцид“ не зато што се тамо тако нешто стварно догодило, него у служби геополитичког пројекта којег је смислио страни фактор. Том фактору су оба ова високопостављена и у танчине упућена сведока, све до пензије, безпоговорно служили.

У светлу чињеница, које убрзано испливавају на површину, званични сребренички наратив, са својим познатим лицемерним мантрама, представља врхунски безобразлук сарајевског политичког естаблишмента, који је у производњу покоља до гуше умешан. То је истовремено и пакленa намештаљкa његових подједнако виновних иностраних ментора, којима Сребреница служи као квазихуманитарно покриће за масовно убијање муслимана широм света, потчињавање њихових држава и пљачку њихових природних богатстава.

При чему, с обзиром на из године у годину све више извештачено а све мање убедљиво обележавања травестије стварних догађаја на подручју Сребренице из јулa 1995, не треба никад заборавити још једну важну функцију, како се сликовито изразио професор пок. Едвард Херман, „највећег тријумфа пропаганде на крају двадесетог века“ – а то је дискредитовање и демонтажа Републике Српске.