Српска пуковска застава

202
22.04.2015_Oplenac osvecenje vojnickih zastava D_Banda

Још од оног далеког времена када су формирани српски пукови (друга половина XIX века), застава је била симбол, култно биће пука, које никада не сме у непријатељске  руке!

Тако ни немачки фелдмаршал Макензен није могао испунити наредбу свог цара Виљема у Великом рату, када је он затражио да му се пошаље једна заробљена српска пуковска застава за његову колекцију. Макензен је само штуро одговорио да нема ниједне заробљене српске заставе, иако је потиснуо Србе из њихове Отаџбине у гудуре Албаније!

У три узастопна рата, од сто пукова српске војске, ни једна застава није заробљена од различитих непријатеља, Турака, Бугара, Аустријанаца, Мађара (Хрвати и муслимани били су им омиљена пуковска декорација!) и Немаца.

Слава српских пуковских застава није помрачена падом у непријатељске руке, а међу судбинама тих војничких симбола части, истиче се и застава XIII пешадијског пука првог позива „Хајдук Вељко“, из Тимочке дивизије!

Добивши наређење почетком септембра 1914.године да пређе реку Саву код Легета, недалеко од Сремске Митровице, овенчан славом победника у два балканска рата, командант тог пука одмах је пренео и заставу, да симболично најави дугочекано ослобођење српског Срема од мрске угарске окупације.

Сплет неочекиваних околности доделио му је мучну судбину, да се нађе у сукобу са једним од најспособнијих официра Двојне монархије, генералом Краусом који је неколико година био начелник бечке Ратне школе, те тамо детаљно проучавао и рад српске војске у балканским ратовима. Као командант аустроугарске 29. пешадијске дивизије у недавној Церској операцији, под борбом једини организовано напушта српску територију, без значајних губитака.

Док је утоваривао своју артиљепију на платформе композиције која иде за далеке Карпате, затечен вешћу о преласку српске војске у Срем, Краус је хитно прекинуо ту операцију и окренуо дивизију против Срба, шаљући одмах команданта пешадијске бригаде генерала Шена да по сваку цену заустави српско надирање, док  он  распореди артиљерију за ватрени дочек!

Видевши да се на успостављеном мостобрану неповољно развија ток борбених дејстава јер нема никакве могућности дотура муниције и нових снага, свестан чињенице да ће вероватно пасти у заробљеништво, командант пука, потпуковник Драгутин Ристић доноси тешку одлуку да јединог лекара који збрињава рањенике у импровизованом завојишту на обали Саве, као изврсног пливача пошаље на српску обалу са ратном заставом, која не сме у непријатељске руке јер је то смрт целог пука.

Заробљена застава, значи брисање из списка српских пукова, што је срамота за старешине и војнике који стоје под том заставом.

У општем борбеном метежу, под кишом аустријских шрапнела, са заставом овијеном око свог тела препливао је лекар широку Саву, спасавајући пук од срамоте!

Следећег јутра, у рану зору лично је генерал Шен команданту српског пука понудио часну предају, истичући да 55 топова чека наредбу да отвори ватру по његовим положајима, обећавајући часно поступање са српским војницима као заробљеницима.

Оставши без муниције, само са бајонетама на празним пушкама, потпуковник, јунак из два претходна рата предао је пук, рачунајући на часну официрску реч аустријског генерала коју су потом погазили бечки властодршци, шаљући заробљенике на тешке радове на изградњи железнице уз минималне и злонамерно изостављане оброке хране, те већина тих заробљеника умире од изнурености пре дочекане слободе!

Иако је за Тимочане то био тежак губитак, пук међутим није умро, нови су регрути стали под своју прослављену заставу, носећу је у новим биткама!

Преневши је преко Албаније, да крену у ослобађање Отаџбине на Солунском фронту, гонећи фелдмаршала Макензена из земље Србије, коју ће он ипак напустити као заробљеник српске војске, и то по наређењу Франше д`Епереа, који захтева његово испоручивање у Солун, у савезничку команду!

Међутим, са њим је поступано у складу са његовим рангом, без освете за злостављање српских ратних заробљеника, што је нагласио војвода Живојин Мишић његовим српским чуварима! Потомак славних предака, потпоручник Јован Ненадовић, испоручио је немачког фелдмаршала у Солун заједно са његовом пратњом и пет расних коња, о чему говори уредна путна објава која се данас чува у завичајном музеју у Бранковини!

Командант Друге српске армије, војвода Степа Степановић, који је лично и наредио да Тимочани пређу Саву по наређењу главног генералштаба, као човек који је тешко поднео тај пораз, наредио је да XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко“ наступа уз Јадранску обалу, ослобађајући тако делове будуће заједничке државе као сатисфакцију за онај тренутак безнађа на Легету 1914. године, јер Тимочани понајбоље знају цену која је плаћена за ту освојену Слободу!

Тако ће један батаљон XIII пука  донети  20. новембра Слободу у Сплит, а други батаљон ће управо на Аранђеловдан 1918. године победоносно умарширати у Бањалуку, која их је дочекала братски раширених руку, као своје ослободиоце а не окупаторе, како данас лажу у неким новим државама које су ослобођене оружјем српског војника у француским цокулама, а не у српским опанцима, како то злонамерно и упорно (биће из пакосне немоћи пред истином!) лажу и по медијима,  и у назови стручним расправама.

Синови Тимочке крајине, ослобађали су тако Јадранску обалу и њено залеђе, доносећи слободу и Хрватима и муслиманима, уз Србе који тамо живе, стварајући основ за настанак будуће заједничке државе као дела некадашње аустроугарске територије, чији становници потом користе могућност да се изјасне о својој новој судбини по Вилсоновим тачкама, а не по некаквој „окупационој сили“, како то данас лажу у Загребу и нарочито Подгорици, незахвално презирући те српске пуковске заставе као веснике Слободе, која им је донета после нежељене аустроугарске окупације!

Нажалост, и „фактор мира и стабилности“ како га упорно назива RFE (радио Слободна Европа), објаснио је недавно, поводом срамног француског чина да у катедрали NOTR DAM буде истакнута и застава непостојеће „државе Kосово“, чији су шиптарски претци клали српске рањенике и болеснике, жене и децу, током Албанске голготе, да потом радо буду окупаторски жандари у Србији и Црној Гори,а не никакви учесници у редовима Антанте, да он ничим неће реаговати на некакву „крпу која нема симболику“!

Онај ко једном, под ратном заставом положи заклетву верности својој Отаџбини, требало би да зна шта су то поручили они који не праштају Србији, да је један њихов фелдмаршал био ратни заробљеник у тој ослобођеној Србији, а да је други фелдмаршал после Другог светског рата омастио конопац у тој Србији, за злочиначко разарање Београда у априлу 1941.године!

Срби још памте да је немачки репортер, извештавајући радосно да су авиони Бундесвера кренули да бомбардују Србију 1999.године у злочиначкој NАТО операцији „Милосрдни анђео“, спонтано  ускликнуо – LUFTWAFFE поново над Београдом – !

То ни пијани HAN, ни одлазећа mutti ANGELA, не могу да избришу из српског колективног памћења!

Бања Лука је свечано и достојанствено обележила век од доласка  Слободе у западне српске земље, где су је донеле француске цокуле, али на српским ослободилачким ногама, под српским пуковским заставама, изрешетаним куршумима, и окићеним знамењима, не само српским већ и оних земаља чији потомци данас користе сваку прилику да пљуну на српску ратну заставу, биће стога што њихове „крпице“ нису прегазиле непријатеља на Солунском фронту, већ су каскале иза те „српске крпе“, што они себи ни данас никако не могу да опросте!

 

____________________________________________________________

LUFTWAFFE – службени назив немачког ратног ваздухопловства у Другом светском рату