Стратегија унитаризације и исламизације Босне и Херцеговине – узрок нове кризе. Део 1.

Дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића за вријеме Другог свејетског рата и у вријеме бивше СФРЈ створене су предпоставке за грађански рат у процесу њеног разбијаља 1991.-1995.године. Водећим чланицама НАТО пакта то се уклапало у стратегију похода на исток и разбијања сложених вишенационалних држава. У том смислу НАТО је постепено преузимао централну, источну и југоисточну Европу са тежњом да потпуно контролише Балкан и да у свој састав укључи преостале државе: БиХ, Србију и лажну државу Косово.

Истовремено се угрожавају и елиминишу изворне надлежности Р. Српске, како би се угушили и елиминисали сви елементи њене државности, гарантовани Дејтонским споразумом. Такво стање користе полтичке странке и организације из политичког Сарајева, које само излаз из кризе виде у унитаризацији БиХ и суспендовању права власништва и надлежности Р.Српске. Такав простор за њих је идеалан за доминацију Бошњака на цијелом простору БиХ. Доминација Бошњака у БиХ јесте навика из времена Отоманског царства, комунизма, када су муслимански кадрови били привилеговани у свим областима друштвеног живота. На друге споредне и помоћне руководилачке положаје и дужности постављани су подобни Срби и Хрвати. То вријеме је немогуће вратити, нити лажни комунизам нити мајоризацију права Срба у БиХ.

Запад жели да осигура своје залеђе на Балкану и даљи поход на Исток и не размишља пуно о правима народа у БиХ. Ипак у новије време и на Западу уочавају перфидну политику водећих бошњачких странака националне и грађанске орјентације и инсистирају на договору и консензусу конститутивних народа.

БиХ је првенствено угрожена унутрашњим противречностима и супротстављеним националним интересима а не спољном оружаном претњом и агресијом. Хрватска и Србија нису у погледу оружане агресије пријетња опстанку БиХ него покушаји бошњачке доминације и унитаризације.

СТРАТЕГИЈСКИ ИНТЕРЕСИ ВОДЕЋИХ СИЛА НАТО ПАКТА И КРИЗА У БиХ

Након ратова деведесетих година прошлог века, поново над Балканом кружи дух немира и осећај несигурности и страха, који неће донети никоме добро. То народи на Балкану осећају све више, кроз смањење личне безбедности, повећање опште несигурности, миграције младих генерација и кроз реалан пад животног стандарда.

Геостратешки нтереси НАТО пакта за прикључење земаља тзв. западног Балкана су следећи: ојачање просора јужног крила НАТО пакта у Европи, нови простор за базирање снага, могућност брзог деловање према Русији, Блиском Истоку и Централној Азији, стабилизација и контрола региона, смањивање тзв. малигног утицаја Русије и Кине на југоистоку Европе.

НАТО пакт, у складу са америчким, немачким и британским националним интересима на Балкану настоји да српски народ територијално, државотворно, духовно, национално и верски дезинтегрише.  Запад наставља са својом дрском политиком увлачења преосталих држава Балкана у НАТО пакт, игноришући већинску вољу становништва и потребу одржавања референдума. Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров је нагласио да Русија већ дуго и упорно позива на “повратак на основне принципе међународних односа записаним у Повељи УН-а и документима ОЕБС-а, односно на суверену једнакост држава, немешање у унутрашње послове, суздржавање од претњи или употребе силе и разрешење сукоба на миран начин.” Такви позиви тешко долазе до свести оних који подстичу агресивно и офанзивно дјеловање НАТО пакта.

У говору који је објавила прес служба Пентагона, шеф Европске команде НАТО пакта, генерал ваздухопловства САД Тод Волтерс, устврдио је да је, када је ријеч о ангажовању америчких снага у иностранству, „све што радимо у вези са стварањем мира“. Међутим, нагласио је, „такмичимо се за победу … и ако одвраћање не успе, спремни смо да одговоримо на агресију, пре свега преко НАТО-а“. Генерал је инсистирао да је Запад у борби за доминацију над Москвом и да он мора да изађе на прво место. „У ери смо глобалне конкуренције за моћ. Победа у овој ери осигурава да глобална конкуренција моћи не постане глобални рат сила“, рекаоје Волтерс. „Русија остаје трајна егзистенцијална претња Сједињеним Државама и нашим европским савезницима“, нагласио је Волтерс. „Русија и Кина, која се прогласила готово арктичком силом,наставиле су да милитаризују регион и теже успостављању економских упоришта да би стекле утицај на регионалну управу“, рекао је он. Ово је, рекао је Волтерс, нагласило потребу да се “одржи кредибилно арктичко одвраћање и осигура да виталне морске линије комуникације остану отворене осигуравајући везу између Гренланда, Исланда и Уједињеног Краљевства”.

Из изјава званичника НАТО пакта јасно се препознаје континуитет интереса САД на простору Европе. То је застарјела стратегија константног ширења на Исток и постепеног овладавања цијелим простором Европе кроз чланство свих држава у НАТО пакту или у Партнерству за мир. Такав однос не повећава безбедност Европе. Нажалост, све више се угрожава мир и ствара атмосфера кризе и сукоба на линији успостављене поделе од Балтика до Блиског истока. У том контексту може се посматрати и криза на простору БиХ, који НАТО пакт жели да уреди на њима прихватљив начин.

ПОЛИТИЧКИ ИСЛАМ У БиХ, КАО ЧИНИЛАЦ УНИТАРИЗАЦИЈЕ И КРИЗЕ У БиХ

Под плаштом лажне демократизације БиХ и подршке појединих држава Запада, као и великог броја држава исламског света, екстремни бошњачки политичари и странке желе да игноришу вољу српског народа, његова права и чине све да омаловаже карактер и резултате Отаџбинског рата српског народа у грађанском рату 1992 – 1995.године, урушавајући надлежности Р.Српске и надлежности утврђене Дејтонским споразумом.

Основе политичког ислама, на простору БиХ, датирају још од Отоманског царства а постепено добијају на интензитету након анексије тог простора од стране Аустроугарске. До пуног изражаја циљеви муслиманске политичке елите долазе у току Другог светског рата. Њихова стратегија је била тесно повезана са институцијама НДХ и Немачке. Тек 1944. године, када се јасно видело да пропада НДХ и Трећи рајх, муслиманска политичка елита усмеравала је своју стратегију и спроводила је кроз политичку сарадњу са КПЈ и кроз прелазак из Хрватских оружаних снага и муслиманских оружаних формација у НОВ иПОЈ. Само један мањи дио Муслимана, од почетка Другог светског рата сарађивао је или био у јединицама ЈВуО.

На основама искустава из Другог светског рата и “поклона” који су добили од великог злочинца Јосипа Броза Тита, кроз настанак Републике БиХ, као федералне јединице, послератна стратегија Муслимана била је све више од седамдесетих година ХХ вијека, окренута ка идеологији Алије Изетбеговића, исказаној у Исламској декларацији. Са распадом бивше СФРЈ, Странка демократске акције је, уз подршку великих сила Запада, пре свега Немачке и Британије, реализовала припреме да мајоризацијом српског народа и одржавањем референдума о самосталности, а после и ратом присили Србе да остану у оквиру БиХ.

Окончањем грађанског рата 1995. године и доношењем Дејтонског споразума, водеће муслиманске странке су само направиле предах, да би се временом, уз подршку дела међународне заједнице, враћале изворним поставкама политичког ислама, у погледу постепеног урушавања изворних поставки Дејтонског споразума. Стратегија политичког ислама у БиХ увијена је у данас у «обланду грађанских права и слобода», уз стално негирање права српског народа и Републике Српске, ради изградња унитарне државе, на основама политичког ислама.

У Исламској декларацији Алија Изетбеговић БиХ види као исламску државу и да та држава из јавног, политичког, економског и културног живота искључује равноправност Срба и Хрвата, као конститутивних народа. Основне идеје те књиге своде се на то да су модерна друштва, настала у западној Европи, на основама хришћанске вере и културе и да такве не одговарају људима исламске вере. Исламски поредак је дефинисан као “јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. И данас је Декларација потпуно жива у партијским актима и одлукама СДА, што се види и у ставовима и одлукама последњег Конгреса СДА одржаног у децембру 2020.године.

Странка демократске акције (СДА) суочава се данас са озбиљним унутрашњим превирањима. Различити су разлози који су утицали на такво стање. Све је кулминирало лошим резултатима на локалним изборима, пре свега у Сарајеву. Ту партију већ дуже време погађа и осипање кадрова. Аљоша Чампара, Елмедин Конаковић (лидер странке Народ и правда) и Сенад Шепић (председник Независног блока) су неки од утицајних кадрова који су напустили СДА или су искључени из странке. Заједничка им је у раду критика председника СДА Бакира Изетбеговића и његове супруге Себије Изетбеговић, која је потпредседнице Кантоналног одбора СДА у Сарајеву и директорке Клиничког центра у главном граду БиХ. Основа њихове политичке стратегије јесте унитаризаија БиХ, под плаштом грађанских права и слобода које су срачунате на доминацију Муслимана у БиХ. То спаја све веће странке националне и тзв. грађанске странке политичког Сарајева. Њихове разлике су у суштини начина борбе и доласка на власт.

СТРАТЕШКИ ПРОБЛЕМИ СТАЊА У БиХ

Посебан проблем у одлучивању о стратешким безбедносним питањима на Балкану наметнут је око будућег чланства БиХ у НАТО пакту.  По истраживањима јавног мњења, ФБиХ већински је опредењена за чланство у НАТО пакту док јавност у Републици Српској не жели чланство у НАТО пакту. НАТО пакт настоји да преко промене права одлучивања на нивоу БиХ, кроз процес унитаризације мајоризује вољу Р. Српске и српског народа.

У НАТО пакту сматрају да је Р.Српска реметилачки фактор за остваривање стратешких интереса НАТО пакта на том простору, те да је српски народ носилац и стратешких интереса Србије и Русије на Балкану. Истовремено унитаристичке снаге, из Сарајева, у тим условима настоје да придобију водеће државе НАТО пакта за своје стратешке вјерске и националне интересе. При томе се позивају на легалитет и легитимитет законодавних и стратешких решења у БиХ. Та решења су донета веома давно и због немогућности доношења нових закона и Стратегија на снази су решења која у овом времену нису израз воље оба ентитета и конститутивних народа.

Однос појединих водећих држава НАТО пакта и унитаристичких партија и организација из Сарајева вуче БиХ у перманентну кризу, која се шири и на друга подручја друштвеног живота и одлучивања. То укупно резултира све већим неповерењем између Р. Српске и Ф БиХ, као и између конститутивних народа, при одлучивању на нивоу БиХ. Отуд стална трвења на нивоу извршне власти, пре ссвега Предсједништва БиХ и Савјета министара.

 Стање перманентне кризе у БиХ узроковано је различитим унутрашњим и спољним чиниоцима:

• Погрешна је и неостварива перцепција утицајних политичких партија Бошњака (Муслимана) да је цијела БиХ њихово «власништво» чиме се подстиче криза и неповерење Р.Српске и Хрвата у Ф БиХ.
• Бошњаци преко својих политичких националних а и тзв.грађанских екстремних партија, пре свега СДА, промовишу потребу унитаризације БиХ, кроз маргинализацију Р.Српске и права конститутивних народа у БиХ. Све се то чини под плаштом грађанских права и тзв. демократизацију. У суштини, ради се на стварању услова за доминацију Бошњака, маргинализацију и мајоризацију Срба и Хрвата, као конститутивних народа.
• Систем вриједности које баштине народи у БиХ у знатној мјери је различит, са историјског, културног, вјерског и перспективно стратешког становишта и пројекције будућности БиХ.
• Настоје се поништити вјековни атрибути државности српског народа у БиХ, кроз урушавање дејтонских надлежности Р. Српске, лажирањем карактера грађанског рата  у БиХ. Бошњаци требају ради своје и заједничке будућности схватити да БиХ не може опстати нити се развијати на мајоризацији српског народа и девастирању Р. Српске, 26 година након грађанског рата;
• Садашња БиХ јесте израз компромиса националних интереса сва три конститутивна народа након грађанског рата 1992-1995.г, као и утицаја великих сила у току Дејстонских преговора 1995.године.
• Опасни су покушаји унитаризације и гушења колективних права народа у БиХ. Таква стратегија гура БиХ, као сложену државу, у постепену дисолуцију. Претње за очување БиХ, као унитарне државе, могу само убрзати процес и брзину распада.
• Мора се уважити да сваки конститутивни народ у БиХ, као и ентитети су незаобилазни у остваривању колективних права, а да се у оквиру ентитета поред националних остварују и сва грађанска права. На тај начин оствариваће се грађанска права на нивоу цијеле БиХ. Покушај остваривања грађанских права, на нивоу БиХ, без ентитета и кантона замагљује суштину проблема и у функцији су мајоризације ипостепеног гашења колективних права конститутивних народа. Нема БиХ без ентитета и загарантованих колективних права народа.
• Уставни суд БиХ постао је отуђени центар  моћи унитаристичких бошњачких странака и појединих водећих држава НАТО пакта, пре свега Велике Британије и Немачке, које се понашају као окупационе силе у наметању система власти. Он је сада у функцији гашења надлежности Р. Српске, пљачке колективне имовине и природних ресурса Р.Српске. Толико је морбидна замисао да Р. Српској одузму воде, шуме, земљиште, руднике и сва остала добра, како би је свели на ниво невладине организације, без реалне моћи. Овакво незаконито дјеловање и злоупотреба судске власти на нивоу БиХ јесте мајоризација Срба и класична диктатура. Томе се хитно и фронтално треба супротставити поништавањем свих одлука и аката, који су супротни Дејтону и који су донети супротно вољи законодавне и извршне власти Р.Српске. Овакви потези из Сарајева убрзаће распад БиХ. Зато је веома битно да на време унитаристичке снаге из Ф БиХ схвате да иду «слепом улицом» из које нема рационалног излаза нити опстанка БиХ. Креатори стратегије одузимања ресурса Р. Српској су у суштини највећи непријатељи опстанку БиХ и гурају је у неконтролисан распад.
• Израз државотворности српског народа у БиХ јесте Р. Српска, а БиХ је могућа само уз постизање заједничких интереса на нивоу БиХ. Нико не може одузети Србима историјско и стечено право на територију, ресурсе, језик, традицију, културу и на будућност. Што пре то схвате екстремне политичке партије и организације Бошњака у Сарајеву, у толико је могуће рационално пронаћи решења у складу са Уставом БиХ и превазићи кризу.
• Босни и Херцеговини, због унутрашњих противречности и немогућности доношења јединствене стратешке одлуке ентитета и конститутивних народа, у име боље будућности треба да донесе легалан, легитиман и рационалан избор око безбедносних аранжмана и односа са НАТО пактом, а то јесте војна неутралност. Застарјела стратешка и законска решења на нивоу БиХ нису у складу са актуелном вољом Р.Српске и српског народа и нису даље легална за доношење стратешких одлука. Такве тенденције у креирању стратешких одлука, око чланства БиХ у НАТО пакту, не подржава Р.Српска нити српски народ у БиХ. То су исказали у више наврата, кроз одлуке надлежних институција законодавне и извршне власти.

Унитаризације БиХ јесте антисрпски па и антихрватски пројекат, који је реално неостварив али може продужити кризу и успорити развој оба ентитета. То насиље унитаристичких снага из политичког Сарајева, Р.Српска неће моћи да трпи и биће принуђена да ограничи или онемугићи рад органа и организација БиХ на својој територији, који спроводе насиље и покушавају наметати решења супротно вољи српског народа.

Такав сценарио, српски народ већински не жели и сигурно ће му се супротставити. Превише је времена потрошено на јалове расправе и промашене стратегије које унитаристичке бошњачке снаге све више БиХ, у међународној јавности, приказују као дубоко подијељено друштво са малим нивом сагласности ентитета и народа око виталних државних интереса.

ОСНОВНА ОПРЕДЕЉЕЊА ПОЛИТИЧКОГ САРАЈЕВА У ПРОЦЕСУ УНИТАРИЗАЦИЈЕ И ИСЛАМИЗАЦИЈЕ

Основна полазишта, елементи и опредељења стратегије политичког Сарајева и екстремних муслиманских партија и организација:

• Цијела БиХ је, по њиховом систему вриједности и медијској пропаганди, власништво Муслимана и они полажу на њу историјско и актуелно свако друго право;
• Срби и Хрвати имају своје „матичне државе“ и требају да се повинују вољи Муслимана у БиХ, као већинском народу, без обзира на ентитете;
• Р.Српску Муслиман сматрају својом територијом. Она припада Сарајеву, као да је Р. Српска „муслимански или бошњачки забран“ и да она мора остати дио БиХ;
• Промоција лажних „босанских патриотских и грађанских партија“ које су само у врху дјелимично мултиетничке. То Муслимани чине преко подобних Хрвата и Срба. Очигледан примјер таквог поступања јесте избор члана Предсједништва БиХ  Жељка Комшић и својатање посланика у Народној скупштини Р.Српске Небојша Вукановић, као перспективног кадра из Р. Српске. Обојица имају медијску и сваку другу подршку од бошњачких и тзв. грађанских партија и медија у Ф БиХ, као и БН телевизије у Р.Српској;
• Доминација политичког ислама кроз језик, културу, медије, неконтролисани уплив арапског и капитала других исламских држава, изграду вјерских објеката и исламских културних центара, по узору на арапске а не по узору на традиционалне исламске вјерске објекте у БиХ. Тај процес исламизације реализује се под плаштом лажне обнове и изградње тзв. грађанског друштва;
• Промоција лажне теорије о агресији на БиХ и оспоравање истине о грађанском рату у БиХ током 1992-1995.године, кроз медије, школски систем, удружења ветерана, споменике и сл;
• Оспоравање власништва Р.Српске над природним ресурсима као што је земљиште, шуме, водотокови и другим природним ресурсима;
• Лажно прокламовање „грађанске државе“, власт „демократске већине“. Ради се у суштини о стварању услова за доминацију Муслимана, прегласавање и мајоризацију;
• Медијска промоција лажи о актуелној кризи  и о измишљеној сецесији Р.Српске и плшење становништва и међународне јавности ратом за који кривицу сноси Р. Српска;
• Негирање и маргинализација конститутивних народа и ентитета у односу на грађанска права, као да се грађанска права не могу остварити у ентитетима. На тај начин би се остварила етничка и грађанска права и на нивоу БиХ;
• Проблематизација неспровођења судских одлука Европског суда за људска права, кроз промене Устава БиХ и Изборног закона. И кроз ту партијску и медијску кампању јасно се види да су ти предмети од самог почетка инструментализовани кроз „грађанске предмете, тужбе и пресуде Сејдић, Финци, Пилав, Зорић и Пудар“, како би се обезбиједила иста „грађанска права“. Наравно да ти предмети нису настали као израс личне потребе тих људи, него су постепено пресуде Суда ЕУ за људска права коришћене као аргумент притиска у процесу унитаризације БиХ и умањења надлежности Р.Српске и оспоравања изборних права Хрвата у Ф БиХ;
• Негирање Дејтонског споразума од стране екстремних водећих бошњачких и тзв. грађанских партија“ из Сарајева, ради   враћања на Устав тзв. Р БиХ из 1992. године. Истовремено се за напад „на уставни поредак и суверенитет БиХ“ оптужује Р.Српска;
• Закон о забрани негирања геноцида наметнут је и политички инструментализован а није ни потврђен од стране надлежних органа законодавне власти БиХ;
• Искоришћавање ЕУ и НАТО пакта, као претње и инструмента за наметање воље Бошњака на цијелом простору БиХ;
• Заговарање и предлагање војног притиска на Р.Српску, од стране ЕУФОР-а уз подршку НАТО пакта, за спровођење блокаде у Брчком и на Дрини;
• Тековине рада у форми закона и одлука Уставног суда БиХ и тзв. високог представника, Муслимани сматрају неповратним и необоривим, без обзира што су донете под притисцима, пријетњама и смјенама српских руководилаца и политичара;
• Медијска промоција и приказ лажне муслиманске толеранције према Србима и Хрватима и другим верским и етничким заједницама, кроз залагање за изградњу „грађанске“ БиХ;
• Кроз опредељења странака промовише се и подстиче економски и финансијски повратак Муслимана у Р. Српску ради подршке континуитету тзв. мултиетничке и грађанске БиХ , која би постепено све више функционисала на основама политичког ислама. Истовремено не говори се о повратку Срба у Ф БиХ. Из Сарајева је у току и на крају грађанског рата прогнано око 180.000 људи. У њиховим ставовима нема ни једне ријечи да би и Срби требали да се врате на своја имања јер је око 56% Сарајева катастарски припадало је Србима прије грађаанског рата. Те чињенице се прескачу а говори се стално о прогнаним Муслиманима из Подриња.

Ово су само неке тезе  из стратегије коју спроводе водеће бошњачке политичке  странке и организације националне и грађанске провиниенције. Када су у питању екстремни тзв. босански циљеви будућности БиХ онда се оне у суштини не разликују. То се јасно препознаје у периодима криза и ширих друштвених превирања око будућег развоја БиХ, и тумачења права и надлежности које проистичу из Дејтонског односно Париског споразума. Муслимани, на тај начин, покушавају да своје националистичке интересе и потребу доминације над Србима и Хрватима реше кроз институционалну мајоризацију, коју би им гарантовао Запад кроз тзв. уставне промене. Те уставне промене требале би да легализују отете надлежности Р. Српској кроз неуставан и незаконит односно криминалан рад Уставног суда БиХ и тзв. високог представника који је насилно и нелегално наметнут.

ОСНОВНИ УЗРОЦИ И РЈЕШЕЊЕ КРИЗЕ У БиХ

Уставни суд БиХ постао је отуђени центар моћи унитаристичких бошњачких снага и појединих страних сила. У функцији је даљег гашења надлежности Р.Српске, пљачке колективне имовине и природних ресурса. Толико је морбидна замисао бошњачких националиста да Р. Српској одузму воде, шуме, земљиште, руднике и сва остала природна добра како би је свели на ниво неодрживе организације, без реалне моћи. Што пре то схвате екстремне бошњачке политичке партије, да је немогуће у толико је онда могуће рационално превазићи кризу и договорно консензусом градити будућност.

Унитаризација БиХ јесте антисрпски па и антихрватски пројекат, који је реално неостварив али може продужити кризу и успорити развој оба ентитета. Насиље унитаристичких снага из политичког Сарајева, Р. Српска неће моћи да трпи и биће принуђена да ограничи или онемогући рад органа на државном нивоу, које спроводе насиље и покушавају наметати решења, супротно вољи српског народа.

Узрок вишедеценијске кризе у БиХ јесте великобошњачки национализам који покушава да се покрива српским и хрватским национализмом и великодржавним пројектима сусједних држава. Босна и Херцеговина је историјски, културолошки, верски, цивилизацијски и по резултатима грађанског рата 1992.-1995.године могућа само као сложена држава (унија, федерација), по моделу европских решења вишенационалних држава, попут Белгије. Негирање те реалности гура БиХ у још већу кризу и распад. Такав тренд био би дубоко у функцији смањења тензија и изградње суживота и поверења у цијелој БиХ.

Све стратешке одлуке на нивоу БиХ требају бити израз консензуса Р.Српске, Ф БиХ и договора конститутивних народа, на нивоу институција извршне и законодавне власти. У том смислу све одлуке око чланства БиХ у НАТО пакту неби смеле да се доносе мајоризацијом, притисцима, уцјенама, перфидијима политичара и неких унитаристичких политичких партија и организација из Сарајева. Бошњаци, као најбројнија етничка заједница, носе највишу одговорност за стање у БиХ. Када Бошњаци схвате да Срби и Хрвати нису «дошљаци», него да њихови преци ту живе вијековима, имају своје територије и животни простор, као што је Р.Српска и кантони у Ф БиХ, престаће потреба за унитаризацијом, мајоризацијом, асимилацијом и погрешним стратешким изборима и опцијама које доносе кризу.

Народна Скупштина Р.Српске, члан Предсједништва БиХ, Предсдник Р.Српске и Влада Р.Српске су се у више наврата изјаснили да не подржавају и да се супротстављају незаконитом дјеловању и насиљу Уставног суда БиХ и високог представника БиХ. Такво дјеловање неће донети срећу нити рјешавање кризе у БиХ. Свако својатање и призивање страних сила да преко тзв. високог представника и присуства страних судија  пониште вољу српског народа неће довести до одрживог решења.

ЛИТЕРАТУРА

1. “https://www.telegraf.rs/vesti/politika/3034862-lavrov-zapad-gura-zemlje-balkana-u-nato”nato
2. http://www.enovosti.info/index.php/vest/130057-rt-rusija-je-egzistencijalna-pretnja-zapadu-koju-nato-mora-da-neutralise-kako-bi-sprecio-rat-sila-komandant-nato-a-u-evropi#.YDoKUuhKhPY
3. https://www.dw.com/sr/sda-na-prekretnici-dekonstrukcija-etni%C4%8Dkog-principa/a-55820336

проф. др Митар Ковач

ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ