Трећа страна Косова

406
слика: лична архива Ивана Максимовића

Почетком децембра дневни лист “Данас” најавио је покретање нове рубрике “Друга страна Косова”(1) у оквиру које ће, како кажу, “покушати да кроз серију интервјуа упознају јавност Србије о животу на Kосову и са личностима које нису из сфере политике”.

Сложићемо се да би свакако пријало мало се удаљимо од стресних и понижавајућих медијских извештаја о горућем српском проблему. Међутим, свако ко макар површно познаје рад листа “Данас”, често помињаног у извештајима о медијима у Србији које финансирају Сорош и USIAD, ипак неће то да очекује и биће потпуно у праву.

Рубрика је започета, објављени су први интервјуи са уметницима, уредницима, новинарима… Сви саговорници за сада су Албанци, или како их Срби са Косова и Метохије називају – Шиптари. Не знамо хоће ли до краја остати тако али овакав приступ је наметљиво једностран. Саговорници су уљудни, пристојни идеолошки ненаметљиви. Квака је баш у томе. Приказати како она “друга страна” у извесном смислу жели да сарађује са Србима али ту постоје одређене препреке у виду “предрасуда” које Срби имају према Албанцима генерално, тако и оних „предрасуда“ према њиховом експазионистичком настојању и територијалним тендецијама. То што их предводе некажњени ратни злочинци, који су уместо до затвора успели да догурају до највиших политичких положаја и представника албанске националне мањине на КиМ, Срби, гле чуда, никако да прихвате. Не умеју те људе да гледају као државнике нити да им опросте њихову ружну прошлост и окрену се будућности.

Ставови које заступају саговорници, до сада, претежно су носталгични, да их тако назовемо, и жале због, пазите – мањка међусобне емпатије, напетостима које “и једни и други изазивају” или смета албанском новинару Астриту Гашију то што не зна да ли би се осећао добродошлим у Београду. Тај проблем његов сународник Љуљзим Хоти, извршни директор и оснивач непрофитног културног удружења „7Арте“, уопште нема. И управо је интервју са Хотијем (2), као првим саговорником, дао најважније информације јер он “учествује у Данасовом онлине пројекту који има за циљ да повеже српску и косовску културну сцену”.

Као Србин са Косова и Метохије, новинар и уметник по вокацији, не могу другачије а да не реагујем лично након што сам пажљиво прочитао интервју.

Саговорницима се нема шта приговорити у овом интервју а и уосталом, они раде на остварењу својих националних циљева и разумљив је њихов став. Оно што смета јесте став Срба који пренебрегавајући и опраштајући жртве и страдање свог недужног народа, активно помажу да се постигне циљ из ког разлога је тај народ и страдао. Да и не помињемо контрадикторност начелима организација и медија које представљају а којима би подразумевани приоритет морали да буду барем заштита основних људских права, етика, морал, објективност па још поштовање Устава, права своје државе као и Међународног права које препознаје територијални интегритет и њихове државе супротно империјалистичким интересима… авај, оних који их плаћају.

Радознао да чујем одговоре на питања која су произашла из овога, као некога ко је сада изгледа са “треће стране Косова”, напишем коментар испод текста у предвиђено поље за то, и пошаљем. Коментар, то моје питање редакцији, уреднику и новинарима листа “Данас”, али и став „човека са Косова који није из сфере политике“, није објављен ни после пет дана. Овде га преносим, између осталог, и као оцену тог пројекта:

“Ја знам али по вама, ко смо и где спадамо ми уметници са Косова и Метохије који смо Срби?

Што се самог пројекта тиче он је у старту пажљиво конструисана форма очигледне намере да екстремна анти-српска политика продре дубље у “живот обичних људи” маскирана у нешто њима блиско. Први и најпогрешнији корак јесу термини попут “косовска уметност”. То представља пример бруталног кршења моралних, правних и етичких номи јер тиме негирате српско стваралаштво посвећено КиМ али и уметнике који стварају на КиМ. При том пажљивим конструисањем читаве идеје сакривате Албанце који енергично, и често фанатично са примесама фашизма чак, ломе свако српско поимање КиМ проглашавајући Србе, па и нас који овде вековима живимо и за то имамо тапије, простим освајачима, окупаторима, странцима… Када такво негирање стигне из Београда оно недвосмислено представља пример новог, не може се рећи духовног већ менталног логора Бањица или Старо Сајмиште за српске уметнике и “обичне људе” управо са Косова и Метохије. 

Обландом “обичног човека”, додајући му димензију метрополите коју он “на свом терену” никада неће показати ни у најави ако се то коси са основним начелима екстремне националистичке политике албанске мањине (или заједнице ако хоћете) на КиМ, прикривате етнички и националистички експанзионизам албанских сепаратиста, веома слично као код Љотићеваца. Очигледно је да намерно и промишљено сакривате егзекутивно деловање Албанаца према вашем, српском народу, духовности, култури и територији и искључиво, сада већ горе и од Љотићеваца и ближе систему НДХ, ради страних интереса у замену за шта добијате просечан хонорар али доживљавате изузетну емотивну сатисфакцију због изградње новог друштвеног система и појмова који нису засновани не само на разуму, већ уопште ни на чему хуманом чак ни у спољашној форми.

Таква се намера и идеја саме по себи изврћу у своју супротност и постају вид најгоре репресије према обичном, свом човеку, Србину са Косова и Метохије и целоупном његовом животу и трпљењу које је поднео не би ли, оригинално фашистичка идеја Велике Албаније, идеја у начелу супротстављена и настројена дубоко против државе Србије у којој живите и радите, била спречена у свом остварењу а да при том, за оно што је тај народ претрпео, никоме никада није тражио било какву надокнаду, хонорар па чак ни душевну сатисфакцију већ трпео јако дуго, надајући се једино могућности да опстане на својој земљи. Ту могућност, на овај начин, сечете у корену дубље него што је било ко други изван могао до сада.

Нема у овој намери ничег обичног а, колико видим, нема ни људског.”

Редакцији интернет издања листа “Данас” се овај коментар, по свему судећи, није допао или није у складу са њиховим „правилима коришћења“ од којих прво налаже да коментари „не крше постојеће српске и/или међународне законе“… Истовремено, пројекат упознавања “друге стране Косова”, оне супротне српским и међународним законима, настављен је по замишљеном плану приказујући насилно креирану „стварност“ тако да у њој Срба нема и да њихов рад и животи, док су на Косову и Метохији, нису нешто чему треба посветити пажњу… Чак ни онолико колико то Албанци чине.

___________________________________________________________

1. https://www.danas.rs/rubrika/drustvo/druga-strana-kosova/

2. https://www.danas.rs/drustvo/druga-strana-kosova/ljudi-iz-srbije-i-sa-kosova-treba-da-gaje-vise-empatije-english/

3. Види под 2.

 

Иван МАКСИМОВИЋ
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима. По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом. Рођен је и живи на Косову и Метохији.