Утисци о 2018.

89

Година која остаје за нама била је тешка сваком  Србину који се није одрекао основних хришћанских и националних вредности, а још тежа онима који покушавају да у духу тих вредности живе и опстају. Сулуди Вођа који се никада није либио да нас отворено дели на „своје“ и „туђе“, више не преза ни од тога да нас, које не сматра „својима“, третира као грађане другог реда које лако може прогутати режимски мрак, а да се никада не утврди ко нас је у њега гурнуо. Као људе који никада неће наћи пристојан посао, као јединке за које у правном поретку постоје само казне и обавезе, а никако гарантована права или друштвене привилегије. Никада, у новијој српској историји (што би рекао Вођа), није било јасније да пред државним апаратом нисмо једнаки, него ове 2018. која одлази. И никада већу цену тој неједнакости нисмо платили.

Отворени изливи мржње не само према критичарима већ и према политичким неистомишљеницима које форсирају председник Србије и његови сатрапи исцртали су мету на челу косовског витеза Оливера Ивановића, без обзира ко је 16.01.2018. повукао ороз, а отворени привилеговани статус појединаца довео је до тога да је током одлазеће године чак 27 грађана Србије изгубило живот на радним местима(1), од чега трећина на градилиштима, а да ниједан послодавац није одговарао чак ни прекршајно.  Између ова два екстрема, који представљају данак у крви сулудој политици српског режима леже срамна квалификација покушаја убиства Борка Стефановића, насртаји на супругу Вука Јеремића, десетине отворених напада на противнике режима током сталних локалних избора у којима партијски апарат СНС-а отима општуни по општину ширећи трули задах свог једнумља на целу Србију, паљење куће новинара Милана Јовановића и безброј других примера у којима починиоци остају непознати или се експресно хватају и осуђују на условне или непримерено благе казне по основу сумњивих споразума са тужилаштвом о „признању кривице“. После тога срећемо их на улици као да се ништа није догодило.

И то није све. Спремност власти да своје двоструке аршине отворено и цинично промовише кроз контролисане медије показује да је Србија веома близу диктатуре каква у Европи није виђена од Немачке тридесетих година прошлог века. Бар у пропагандном смислу. Како другачије, него као бахати цинизам властодршца, разумети изјаву  Ане Брнабић након физичког напада на Борка Стефановића  у коме је добио страхотне повреде по глави, да су лидери Савеза за Србију “нажалост, позивали и на силовање и на вешање”(2), о чему закључак извлачи на бази једног непримереног твита који јој је упућен нешто раније.  Ова дрска замена теза по којој је жртва сама крива за оно што је сналази типичан је пример Гебелсовске пропаганде у савременој обради и увек је најава нечег горег што од режима тек долази.

Појава нове моде међу страначким припадницима СНС-а, да носе истобразне кошуље са извезеним логоом  „AV“, који је њихов Вођа користио у председничкој кампањи показује да се то горе приближава убрзаним корацима… И то је мој први утисак о 2018.

Други утисак јесте директна помоћ Вучићевог режима, кроз своју испоставу на Космету тзв. „Српску листу“ у довођењу на власт Рамуша Харадинаја који је за премијера изабран управо гласовима Вучић-Вулинових косовских пулена. Отуда, све оно што се данас дешава Србима на Космету, почев од формирања тзв. „Војске Косова“ , до упада специјалаца РОСУ на Север, као и оно што ће се дешавти сутра (попут најаве о укидању граница са Албанијом) јесте директна политичка одговорност Александра Вучића и то морамо увек имати на уму.

С тим у вези наредни политички утисак из 2018. јесу све очитији показатељи да се наизглед различите приче о косовским таксама, Трамповим писмима, Путиновом доласку, тзв.“Војсци Косова“, наводне немоћи ЕУ, итд. сливају у јединствени сценарио који Вучићу треба да обезбеди алиби да прихвати решење  које ће шиптарској парадржави обезбедити место у УН, како се свима нама не би десило нешто још горе. Будући да му лажирање „унутрашњег дијалога“, и све остале ујдурме које су га пратиле нису у народу, нити у Цркви, обезбедиле чак ни минум подршке на коју је рачунао, кренуло се у синхронизовано стварање атмосфере „ванредног стања“ које ће се заоштравати дотле док у неком тренутку „храбри Вођа“ не буде објавио „да преузима одговорност“ … Све већ виђено, од Ђинђића до Тадића … Оно што је ново, и за патриотски дискурс у Србији веома болно, јесте све јаснија спремност званичне Русије да подржи такав приступ. Спреми се Србијо!

Атмосфери стварања „алибија“ Вођи за завршни чин издаје Космета, свакако доприноси и други талас шетњи улицама Београда и других градова Србије. И то је мој четврти политички утисак из године која одлази. Једноставно, ти протести, такви какви су, не могу сменити Вучићев режим. Нити могу створити политички потенцијал за тако нешто. И дај Боже да их управо Вучић није индиректно иницирао, како би се акомулирано незадовољство народа расуло у бесмисао. Највише до чега ове „суботње журке“  могу досегнути јесте расписивање ванредних парламентарних избора, које Вучић итекако прижељкује пре последњег збогом Косову. Просто, увек му је боље пре него после.

Протести које воде ислужени политичари и уметници са Соршевог списка не могу променити Србију. Нити промена може бити извршена кроз „досовски модел“ какав очигледно представља „Савез за Србију“. Просто, политичка папазјанија у којој један од лидера говори „Како Србија никад не сме признати Косово“ (Вук Јеремић), а други (Балша Божовић) да је циљ сменити Вучића јер „Косово је решено, на моју велику жалост“(3), неће издржати кад се ствари озбиљније заоштре. А онај ко мисли да ће Вучић отићи без озбиљног заоштравања или не зна ништа или све унапред зна. Али, ако зна, онда за Србију не може бити бољи од Вучића…

Но, крај године показао је да није нападнута само Србија, већ целокупан српски народ. Пре отприлике пар месеци у једном свом тексту за Аналитички форум који се бавио догађајима у Бањалуци везаним за тзв. покрет „Правда за Давида“ наговестио сам вероватност синхронизације  заоштравања на Космету и Републици Српској и управо то се догодило. Давор Драгићевић, који се давно из озлојеђеног оца преметнуо у плаћеника енглеских тајних служби и Сорошевих фондова повео је отворен напад на легалне и легитимне власти Републике Српске изабране на недавним изборима. Начин на који је то покушао јасно указује да он није ни „заведен“, ни „заслепљен“ родитељским болом, већ да делује мо матрицама обојених револуција које му креирају исти људи који се недавно обезбедили промену режима у Македонији. Плус КАНВАС. Плус енглески експерти за дејства специјалног и хибридног ратовања. Реакција званичних органа Српске показује да су ови догађаји дочекани спремно, али ствари су још далеко од тога да буду дефинитивно решене.

Такође, у контекст фронталног напада на српски народ мора се ставити и недавна изјава  Мила Ђукановића и других црногорских званичника у Паризу који су самосвојну улазак Црне Горе у Југославију третирали као окупацију од стране Србије.

Све ово показује да стварне мете напада светских и локалних глобалистичких прокуратора нису режими у српским земљама, већ сам српски народ, чије се национално биће константно дроби и уситњава од оног кобног 5. октобра 2000-те године. Сходно томе, одбрана српског народа може бити успешна само ако се заснива на платформи која сагледава целовитост његових геополитичких, националних, верских, економских и свих других интереса. Ми такву платформу сада немамо, а утисак је како је корумпиране српске политичке елите и не желе. Тачније, сете је се само кад су им лични интереси непосредно угрожени. Но, одлазећа година показала је да је синхронизација у одбрани националних интереса неминовност која се не може још дуго одлагати. И то је можда најважнији утисак из 2018.

Гледано са геополитичког становишта чини се да је 2018. донела сазнања о неповратном крају Европске Уније какву сада познајемо и ставила дефинитивну тачку  на илузију како је могуће задржати униполарни свет. Супериорно руско оружје и незадржива кинеска економија тандем су коме се прикључује све већи део човечанства, а протест „Жутих прслука“ у Паризу показао је да ни на унутрашњем плану владајуће елите више немају простора за даље сиромашење „средње класе“ и да се морају суочити са неминовним. Спремност  бахатог Макрона да укине своје пљачкашке законе, прогута све изречене претње и подвије реп пред „жутим прслуцима“ показује да су „Господари“ постали свесни да је Ђаво однео шалу. Неолиберализам је дефинитивно мртав, без обзира што ће проћи још неко време док смрад трулежи његовог леша постане неподношљив.

Но, пре тога, није искључено да сатанистички Запад направи свој последњи, очајнички, корак. Напад на Русију…

Али, није време да сада размишљамо о томе. Сретна Нова 2019. Година

_____________________________________________________

  1. – https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-45535004
  2. – http://www.nspm.rs/hronika/ana-brnabic-mup-je-profesionalno-reagovao-nakon-napada-na-borka-stefanovica-a-lideri-saveza-za-srbiju-su-pozivali-na-silovanje-i-vesanje.html
  3. – https://informer.rs/vesti/politika/414368/balsa-bozovic-otkrio-strategiju-opozicije-bas-nas-briga-kosovo-vazno-srusimo-vucica

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

 

Драган МИЛАШИНОВИЋ
Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.