А.Д.НЕЧВОЛОДОВ, РУСКИ ГЕНЕРАЛ: ЗЛАТНА ВАЛУТА И РУСКА КАТАСТРОФА (уз 150. годишњицу рођења)

186

7.априла 2014.године навршило се 150 година од рођења познатог руског генерала  Александра Дмитријевича Нечволодова (рођен је 25.марта 1864. по старом календару; умро је у Паризу 5.децембра 1938.г.).

А.Д.Нечволодов – руски генерал, историчар, економиста

А.Д.Нечволодов је најпознатији по свом фундаменталном раду „Легенде о руској земљи“: када је1912.године дошло је до разговора са царем Николајем Другим, цар је приметио да је Русији заиста потребан  лако разумљив и национално оријентисан уџбеник историје, јер су књиге Н.М.Карамзина у том погледу већ биле потпуно застареле. Зато је већ 1916.године  Нечволодов имао написану четворотомну историју, која је  врло брзо одштампана у царској типографији. Међутим, убрзо је дошло до револуције 1917.године и „Легенде о руској земљи“ су на много деценија отишле у заборав. У тој књизи Нечволодов се показао  и као историчар, и као диван литерата, и као велики познавалац војне вештине, и као промишљени економиста.

Мало људи зна да Нечволодов није био само војник и историчар, већ и економиста. Био је изузетан познавалац те науке. То показује његова невелика књига „Од краха према благостању“. Оне је изашла 1906.године у Санкт Петербургу  и направила је читав хаос;  неки њени ставови су развијени у брошури „Руски новац“, која је објављена годину дана после претходне.  Мада је прошло преко сто година од објављивања тих  радова, они не само да нису застарели, већ су постали још актуелнији. О чему говоре? О свету новца, а и  о  банкарима. О злату као о сржи света новца. О Русији које се крајем 19.века нашла увучена у свет златног новца. О путевима изласка Русије из те златне клопке.

Треба приметити да А.Д.Нечволодов није био једини руски мислитељ који је осетио опасност у златној валути. Његови  закључци се поклапају са, на пример, погледима познатог руског економисте С.Ф.Шарапова, који је још 1895.године написао свој бесмртни рад „Папирна рубља“.

Адам Смит, Давид Рикардо и златна валута

Да би се схватило шта је то златна валута, Нечволодов даје кратак преглед историје настанка златног стандарда у Европи. У сваком уџбенику економије може да се прочита да је златни стандард настао у Енглеској. Такође се зна  да је у Енглеској изведена и прва индустријска револуција.  Али постоји и две финесе на које Нечволодов скреће пажњу: класик енглеске политичке економије, Адам Смит, био је присталица не златног, већ папирног новца, и то оног који се није могао мењати за злато.  Друга финеса: индустријска револуција у Енглеској је изведена преко папирног, а не преко златног  новца. Нечволодов је ту мисао формулисао  још оштрије: да је Енглеска поседовала златну валуту – у њој једноставно никада не би дошло ни до какве индустријске револуције.

Други класик енглеске политичке економије, Давид Рикардо, не само да је поштовао златну валуту већ је чак дао и широко теоријско образложење њених предности у односу на новац од папира. У чему је ствар? Ствар је у томе да ту двојицу економиста дели граница, широка цео век. Време Рикарда – то је епоха после Наполеонових ратова. У свету финансија су се појавили Ротшилди који су се у време тих ратова  обогатили  као  мађионичарским штапићем,  и који су успели да у своје руке   зграбе  велики део европског злата. Ротшилди су схватили да тај драгоцени метал  не  треба да лежи као мртва роба, већ да он мора   да буде и капитал, и да доноси добит, за шта треба да се обезбеди стално постојање потражње за њим. Да би се то остварило  – мудро је да друштво схвати  да је најбољи новац  од злата  зато што оно може да врши и функцију штедње (када остаје у облику метала), али  и функцију мере вредности (да буде општи еквивалент), средство за плаћање и средство размене. Прво се појавило „научно“ образложење за златан новац, а затим су уследили конкретни кораци који су водили практичном усвајању златног стандарда.

 Златни стандард – то је новчани систем који предвиђа коришћење злата не само као платежног средства (златне монете), већ пре као средство за обезбеђење папирних новчаница које издаје централна банка. Златни стандард предвиђа да ће драгоцени метал (који лежи у резервама централне банке) омогућавати чврсто одређен проценат  покрића у емисији папирних новчаница. Присталице златног стандарда образлажу његову неопходност тиме да, као, такав монетарни систем гарантује да ковница новца неће моћи да врши  злоупотребе, те се тако обезбеђује поверење друштва у новчанице.

А.Д.Нечволодов о рушилачким последицама увођења златног стандарда у Европи

Без обзира на ту, чинило се, убедљиву аргументацију, у многим земљама су прилично сумњичаво  прихватали идеју о усвајању златног стандарда. Златни стандард је прва увела Енглеска 1821.године. Натан Ротшилд, који је себи обезбедио  контролу Банке Енглеске, у тој земљи је поседовао безграничан утицај. До усвајања златног стандарда  је дошло на врхунцу индустријске револуције. Још тридесетак  година у Енглеској је по инерцији настављен развој индустрије, мада је већ тада она почела да постепено губи  позицију „светске радионице“, салдо трговинског биланса је почео да се квари, констатовано је отицање злата из земље. 1857.године  Енглеска је доживела банкарску кризу,   дошло је до врло снажног отицања злата која је заустављена тек када су повећане камате банкарских депозита. Новац  који се вртео у енглеској економији је постао врло скуп, почело је лагано умирање енглеске индустрије. Лондон је почео да се претвара у међународни финансијски центар, енглески капитализам је почео да стиче особине паразитског капитализма. Тако је укратко Нечволодов описао историју енглеског капитализма, повезујући га са златним стандардом.

 Још драматичније су биле последице увођења златног стандарда у континенталној Европи. 1870 – 1871.године дошло је до француско-пруског рата који се завршио победом Пруске и формирањем јединствене немачке државе којом је руководио „гвоздени“ канцелар Бизмарк. У ствари га је правилније било назвати „златни“ канцелар, зато што је он 1873.године иницирао увођење златне марке. Њу је обезбеђивало злато које је Немачка добила као контрибуцију од побеђене Француске – укупно 5 милијарди златних франака. После тога је у многим земљама дошло до бурног процеса преласка на златни стандард. У уџбеницима економске историје се говори  да је од 1873. у Европи почела економска депресија, али се ретко где помиње да је она завршена тек после 23 године, 1896. То је била велика депресија, још дужа од оне која је на Западу почела паником на берзи фондова у октобру  1929.године.  Нечволодов подвлачи да је депресија 1873 – 1896.године  била изазвана искључиво масовним преласком земаља на златну валуту.  Показао се њен рушилачки ефекат. Тим је било чудније што је и Русија крајем 19.века пуном паром  кренула према златној рубљи. Ту тужну околност Нечволодов објашњава читавим низом узрока.

Монетарна реформа С.Витеа и „златна омча“ за Русију

Прво, улогу је одиграла издаја многих представника руске владајуће врхушке, за коју се установило да представља  агенте  утицаја  клана Ротшилдових. За главног агента утицаја Нечволодов и други руски патриоти сматрају тадашњег министра финансија С.Ј.Витеа, који је био тесно повезан са масонским ложама и банкарским кућама Европе. С.Ј.Вите се бавио подривачким радом против Русије у многим правцима, али је његов главни задатак био да припреми  Русију  за увођење златне рубље.

Друго, народ је мутно представљао себи појмове какви су били новац, банке, злато, али се томе није требало чудити: значајан део становништва Русије није знао ни да чита, ни да пише.

Треће, велики део образованог дела друштва је био затрован економским теоријама које су убеђивале да прави новац може да буде само злато. И ту је немалу улогу одиграла не само енглеска политичка економија преко Давида Рикарда, већ и Маркс са његовим „Капиталом“. Кроз ту књигу се као црвена нит провлачи  мисао да  злато, и само злато, вреди да игра  улогу новца као свеопштег еквивалента. Као, злато има стабилну унутрашњу вредност која се изражава у трошковима друштвено потребног рада. Нечволодов  је у својој књизи разбио ту тврдњу. Показао је да баш злато (када се упореди са другим робама) представља ону робу чији су трошкови производње подложни јаким колебањима. Ти трошкови се одређују преко геолошких услова лежишта тог метала. Овде се можемо присетити и револуције цена која је настала у Европи у време Великих географских открића, када су   из Америке стизале велике количине злата.

Нечволодов је приметио да   уникатност злата у односу на друге робе представља његова неуништивост – за разлику од жита, па чак и египатских пирамида који се користе и/или амортизују  и који морају да се замењују другим аналогичним  производима рада. Злато је можда извађено пре много хиљада  година, за то време је представљало објекат хиљада и  хиљада различитих послова, може хиљаду пута да мења своје власнике и кориснике, али првобитни трошкови његове производње ће остати исти. Ту се поставља  врло сложено питање:  а каква је у ствари вредност злата?  Или, можда, напротив, те трошкове треба делити са хиљадама послова који су помоћу њега већ извршени? У једном случају  добијамо вредност појединачног  грама злата, и она иде у бесконачност, у другом та вредност  тежи нули. Сва та питања Маркс је занемарио. Тешко је поверовати да он то није схватао. Нечволодов претпоставља да је он обављао социјалну наруџбину за Ротшилдове, а она  се односила на усвајање златне валуте.

И тако је 1897.године Русији наметнута златна рубља. А.Д.Нечволодов, С.Ф.Шарапов и још неки су упозоравали да ће таква монетарна реформа Русију довести до катастрофе. Пошто се на престо вратио цар  Александар Други у Русији  су почеле реформе  које су прошириле усмереност социјално-економског развоја земље. Русија је кренула према капитализму.  И спахије, и бивши неслободни сељаци су ушли у свет робно-новчаних односа. Према различитим проценама, затребало је 2 – 3 пута више новца у односу на средину 19.века, у односу на исту производњу и потрошњу. А новца је, када су финансијске реформе започете, било чак и мање.

Реформатори су се руководили западним теоријама, према којима је много боље да постоји дефицит у новцу, него суфицит. А када је Русија већ прешла на златни стандард  – постало је баш лоше. Дошло је до потпуног уништења. Маса новца у земљи се смањила до оне количине злата, која је постојала у подрумима Државне банке Руске империје. У земљи је дошло до дефлације коју је најболније осетио сељак. Да би се новчана маса одржала бар на нивоу са којим  се могло преживети  требало је одржавати резерве злата на истом нивоу. Али – оне су се топиле. Злато је било неопходно да би се покрио дефицит у трговинском билансу, исплаћивала  камата по кредитима и дивиденде страним инвеститорима. На који је начин Русија могла да одржава златне резерве? Нечволодов говори о три начина.

Први је био да се форсира експорт, посебно извоз житарица. Још је Вишњеградскиј, Витеов претходник на положају министра финансија, волео да понавља: „Нећемо се ми најести, али ћемо извести“. То је било у време припреме земље за увођење златне рубље, али је настављено и пошто је она уведена. Нечволодов даје цифре, које показују ужасну слику свеопште глади, што је оставило траг на физичком здрављу народа.

Друго, експлоатацијом драгоценог метала  у самој Русији. Земља је богата и златом  које се налази у дубини земље, и расутим златом на њеној површини, али почетком 20.века његова експлоатација је била врло скромна (30 – 40 тона годишње). Осим тога, део злата који је вађен на Далеком истоку, легално је преко Кине преношен у Хонгконг, а на крају је био смештан у сефове који су припадали  породици Ротшилд.  Нечволодов описује то кријумчарење  као познавалац, јер је лично учествовао у Руско-јапанском рату и прилично добро је познавао ситуацију на Далеком Истоку и у Источној Азији.

Трећи начин би био да се од Ротшилдових траже златни кредити. И тај начин је у Русији постао главни. Зато Нечволодов  и  говори  да се златни стандард за  Русију претворио у златну омчу. Камате и дивиденде које је Русија плаћала странцима у девизама почетком 20.века су износиле близу пола милијарде златних рубаља. И то док је годишњи буџет Руске империје износи нешто мало изнад 2 милијарде златних рубаља. Последњих деценија пред Први светски рат је створена  илузија бурног економског развоја Русије (та предрасуда се и данас код неких задржала), али то је заиста била само илузија, јер је земља живела од задуживања  и неприметно је прелазила  под контролу страног капитала. Јер  познату златну Витеову рубљу није обезбеђивало сопствено злато, већ је она добијана преко кредита. Пред Први светски рат  Русија ја у више области  индустрије и пољопривреде у свету заузимала 4 – 6.место, али је зато по величини спољног државног дуга  она у свету била прва!

Као алтернативу златној рубљи Нечволодов, Шарапов, Г.В.Бутми и други су предлагали папирну рубљу која не би била мењана за злато. Међутим, власт их није чула. Земља се и даље суновраћивала у катастрофу.

Стваралачкко наслеђе А.Д.Нечволодова и савремени свет новца

Економски радови Александра Дмитриевича Нечволодова (1864. – 1938) који нису искоришћени ни пред револуцију 1917.године данас су поново врло актуелни. Савремени монетарни систем Русије се не ослања на злато, већ на долар. Међутим, у условима економског притиска САД, посебно после поновног припајања Крима Русији, то је врло опасно. Намеће се упоређење. Пред слом 1917.године Русија је за обезбеђење унутрашњег монетарног промета злато депоновала као резерву Државне банке,  али  данас депонује стране позајмице и инвестиције којима се повећавају међународне резерве Банке Русије. У оно време је у Русији форсиран извоз житарица, а данас се ради повећања девизних резерви повећава – извоз нафте и гаса.   Очигледне су претње које такав начин вођења економије носи собом…

Свет данас живи у условима папирног новчаног стандарда. Последња веза новчаног промета преко злата прекинута је 1970.година. Ковница Федералног систем резерви САД је укинула „кочницу за злато“ и од тада  ради пуном паром. То је довело до глобалне финансијске кризе. У периоду 2007. – 2009.године  ми смо осетили само њену прву фазу. Свет у било ком тренутку може да обухвати други талас кризе, који ће бити кудикамо снажнији и рушилачкији. Економисти, политичари, државни радници грчевито траже начине за спречавање кризе, траже кардинално престројавање међународног монетарног система и националних финансијских система. Све чешће се чују позиви да се златни стандард, на овај или онај начин, врати. У време последњих председничких избора у САД 2012.године и Мит Ромни и други републикански кандидати су у своје предизборне програме убацили и потребу да се у финансијски систем земље изврши враћање на златну валуту. И Алан Гринспен, пошто је напустио место  председника Федералног система резерви САД, присетио се златног стандарда,  и сада га активно пропагира. Стално се разговара и о могућности  да се кинески јуан претвори у златну валуту. Више пута су се и у руској Државној думи  зачули   позиви да се и Русија врати на златну рубљу. Човечанство је заборавило лекције прошлости из епохе златног стандарда 19.  и  почетка 20.века. Па и радови руског генерала А.Д.Нечволодова звуче као упозорење нашој генерацији која ризикује да поново налети на златну омчу, коју су поставиле светске газде жутог метала.