АМЕРИЧКИ ГУЛАГ КАО НАЈНОВИЈИ ОБЛИК КАПИТАЛИЗМА (Први део)

330

 

У чланку „Демократија у Америци данас“ који је недавно објављен, говорило се, конкретно, о таквој страни америчког система као што су затвори. Поменути су и такозвани комерцијални затвори: „У САД цвета „бизнис“ који експлоатише рад затвореника. Сваки десети затвореник у тој земљи је смештен у такав – комерцијални – затвор. 2010.године две приватне затворске корпорације су имале приближно 3 милијарде долара зараде.“ То је довољно велика новост у америчком животу, тако да заслужује да се о њој исприча мало детаљније…

Појам и облици „затворског ропства“

У САД, у „комерцијалним затворима“ лежи 220 хиљада људи. У америчкој књижевности тај феномен се назива „затворско ропство“. При том се има у виду искориштавање рада затвореника. Али мора прво да се прецизира:искориштавање рада затвореника, али ради стицања прихода од стране приватног капитала (за разлику, рецимо, од рада какав је, на пр. чишћење затворске територије и просторија затвора или обављање неких послова у интересу државе).

Приватизација рада затвореника у САД врши се у два основна облика:

  • Државни затвори изнајмљују приватним затворенике као радну снагу,
  • Приватизација затворских установа које се претварају у приватне компаније различитих облика својине (између осталог и акционарског);

13.амандманУстава САД који забрањује принудни рад садржи и клаузулу: „Ропство и насилна принуда на рад, осим као казна за злочин који је на одговарајући начин осуђен, не треба да постоје у САД“.

Тако је у америчким затворима ропство озакоњено.

Први од набројаних облика („најам“ затвореника) појавио се у Америци у 19.веку – одмах после грађанског рата 1861 – 1865.године и укидања директног ропства ради ликвидирања великог дефицита у јефтиној радној снази. Робове који су ослобођени су теретили да су се задуживали код доскорашњих газда или да су вршили ситне крађе, и затим их затварали. После тога би их „давали у најам“ ради бербе памука, изградње железница, рада по рудницима. У држави Џорџија, на пример, у периоду 1870 – 1910. 88% „датих у најам“ затвореника су били црнци, а Алабами – 93%. У Мисисипију је до 1972.года функционисала огромна плантажа, а на бази уговора о „најму“ коришћен је рад затвореника. И почетком 21.века бар у 37 држава легализовано је да приватне компаније могу да користе „изнајмљене“ затворенике.

Вики Пелаес, амерички истраживач проблема „затворског ропства“ у чланку „Затворски бизнис у САД: велики бизнис или нови облик ропства?“1 пише: „У списку тих корпорација (које „изнајмљују“ затворенике – В.К.) су искључиво највеће „марке“ америчког корпоративног друштва: IBM, Boeing, Motorola, Microsoft, AT&T, Wireless, Texas Instrument, Dell, Compaq, Honeywell, Hewlett-Packard, Nortel, Lucent Technologies, 3Com, Intel, Northern Telecom, TWA, Nordstrom's, Revlon, Macy's, Pierre Cardin, Target Store и многе друге. Све те компаније су одушевљено дочекале ружичасту економску перспективу коју им је обећавао рад затвореника. Од 1980. до 1994. приход (од коришћења рада затвореника – В.К.) је са 392 милиона долара порастао на 1 милијарду и 31 милион“.

Корист од такве „сарадње“ за приватне корпорације је очигледна: они робовима које „изнајмљују“ плаћају минималну плату која важи за одређену државу. А понегде и испод тога. На пример, у држави Колорадо – око 2$ на сат, што је много мање и од минималне сатнице.

У посебно тешком положају су се нашли затвореници у неким јужним државама САД-а, где они, као и пре укидања ропства у 19.веку, настављају и даље да раде на истим плантажама памука. Посебно је постао познат затвор у држави Луизијана који се назива „Ангола“, са врло строгим режимом издржавања казне. Затвореници тог затвора обрађују 18 хиљада акри земље, засејане памуком, пшеницом, сојом, кукурузом. Затвореници“Анголе“ за свој рад по једном сату добијају између 4 и 20 центи. Шта више: оставља им се само половина зарађеног новца, а друга половина се ставља на лични рачун затвореника и да би му се исплатило одједном у тренутку ослобађања. Истина, из „Анголе“ излази врло мали број затвореника (само 3%): највећи део њих је осуђен на дугачке временске казне, а осим тога због тешког рада и лоших услова затвореници умиру рано.

У Луизијани постоји још сличних затвора – фарми. Укупно 16% затвореника у тој држави се осуђује да ради пољске радове. У суседним државама – Тексасу и Арканзасу – учешће таквих затвореника је 17, односно 40%.

Други облик „затворског ропства“ – приватни затвори – се појавио у САД 80-их година прошлог века, за време председника Р.Регана, а затим је приватизација државних затвора настављена и за време Џ.Буша-старијег и Клинтона. Прва приватизација државног затвора у држави Тенеси је извршена у фебруару 1983.године од стране компаније са уложеним капиталом Massey Burch Investment .

Затворско-индустријски комплекс САД

Према подацима Вики Пелаеса у САД је до 2008. у 27 држава већ било 100 приватних затвора са 62 хиљаде затвореника (упоређења ради: 10 година пре тога је било 5 приватних затвора са 2000 затвореника). Тим затворима је управљало 18 приватних корпорација. Највеће међу њима су биле Корекциона корпорација Америке (ССА) и Уокенхат (нови назив те фирме је G4S); оне су контролисале 75% свих затвореника у приватним затворима. Акцијама ССА се од 1986.године тргује на Њујоршкој берзи. У 2009.години њена капитализација је процењена на 2,26 милијарди долара.

Приватне затворске компаније закључују дугорочне концесионе споразуме са државом на управљање затворима. При том они од државе добијају одређена средства за сваког затвореника. Плаћање рада затвореника одређује сама компанија; износи су много мањи од оних износа које исплаћују компаније које експлоатишу затворенике на бази најма (први облик „затворског ропства“). Сатница за рад у приватним затворима је понекад 17 центи. За висококвалификовани рад плаћа се максимално 50 центи. У затворима, за разлику од производне компаније, не сме ни да се помисли на штрајкове, синдикални рад, одсуствовања, боловања. Како би се стимулисао рад „затворских робова“ послодавци обећавају да ће они, уколико се „добро ради“, мање „лежати“ у затвору. Међутим, постоји и систем кажњавања који омогућује да се временска затворска казна фактички може претворити у доживотну.

Затворска индустрија САД се заснива како на директном коришћењу радне снаге затвореника (њен „закуп“ или директна експлоатација у приватним затворима), тако и на индиректном. Под индиректним искориштавањем се сматра ситуација да организовање производње врши администрација затвора, а производи које производе затвореници на бази уговора се испоручују приватним компанијама. Цена таквих производа је обично много нижа од тржишне. Није лако одредити величине индиректног искориштавања рада затвореника од стране приватних компанија у САД. Ту је могућ велики број злоупотреба на бази договора администрације државног затвора и приватне компаније. Прихваћено је да се та врста бизниса убраја у „сиви“ бизнис.

Како пише америчка штампа, захваљујући приватним затворима је почео да се формира „затворско-индустријски комплекс“. Он је почео да заузима приметно место у производњи многих производа САД. Данас затворска индустрија САД производи 100% свих војних шлемова, ремења уз униформе и ремења за сабље, оклопљених прслука, идентификационих картица, кошуља, панталона, шатора, руксака и чутурица за армију те земље. Осим војне опреме и одеће затвори производе 98% производа за тржиште монтажног алата, 46% непробојних прслука, 36% беле технике, 30% наушника, микрофона, мегафона и 21% канцеларијског намештаја, авиационе и медицинске опреме и још много тога.

У чланку Вики Пелаеса читамо: „Затворска индустрија је једна од грана које најбрже расту, чији су инвеститори на Волстриту.“ Позивајући се на други извор, аутор каже: „У тој вишемилионској индустрији постоје своје трговинске изложбе, конгреси, веб-сајтови, интернет-каталози. Она води директне рекламне кампање, поседује пројектантске и грађевинске фирме, инвестиционе фондове на Волстриту, фирме за експлоатацију зграда, за снабдевање храном, а има и оружану стражу и камере, обмотане сукном.“

Норма добити затворске индустрије САД је врло висока. Због тога је код транснационалних корпорација (ТНК) смањен, чак је потпуно нестао, стимуланс да своју производњу премештају из САД у привредно заостале регионе. Вики Пелаес пише: „Захваљујући раду затвореника Сједињене Државе су поново постале привлачне за инвестирање и рад, што је дотле припадало земљама трећег света. У Мексику је затворена производња производа за монтажу која се налазила у близини границе, која је затим своје операције пренела у затвор „Сент-Квентин“ у Калифорнији. У Тексасу је из фабрике отпуштено 150 радника, а закључен је уговор са приватним затвором „Локхарт“ где се сада производе електрошеме за компаније као што су IBM и Compaq. Члан Представничког дома у Орегону је недавно замолио корпорацију Nike да пожури са превођењем производње из Индонезије у Орегон тако што је рекао да „ту произвођачи неће имати проблема са транспортом, а обезбедићемо и конкурентан затворски рад“.

Халапљивост као фактор раста америчког ГУЛАГ-а

Амерички бизнис је осетио да коришћење сопствених „затворских робова“ представља „златну жилу“. Зато су највеће корпорације САД почеле да се интересују како да се по њиховим затворима формира контигент затвореника и чине све што је било могуће како би тих затвореника било што више. Претпостављамо да су интереси корпоративног бизниса помогли да се број затвореника у САД брзо повећава. Да још једном цитирамо Вики Пелаеса: „Приватни најам затвореника провоцира тежњу да се људи шаљу у затвор. Затвори зависе од прихода. Корпоративни власници акција које праве новац захваљујући раду затвореника лобирају за што дуже временске казне како би за себе обезбедиле радну снагу. Систем сам себе храни“, – пише у истраживању Прогресивне лабуристичке партије, која затворски систем сматра за „имитирање нацистичке Немачке у оном делу који се односи на принудни ропски рад и концентрационе логоре“.

Уосталом, чак и ако су затвори државни – коришћење затвореничког рада је за власти исплативо. У државним затворима рад затвореника се плаћа много више него у приватним. Затвореници добијају 2 – 2,5 долара на сат (не рачунајући прековремени рад). Међутим, државни затвори су фактички на „привредном рачуну“: половина зараде одлази да би се „изнајмили“ – платили затворски смештај и храна. Зато прича о томе да државни затвори у САД „коштају“ буџет земље једноставно представља оправдање за предавање затвора у приватне руке.2

(Крај у следећем наставку)

1 Global Research, 10.03.2008

2 В.Орел: Закрытый мир Америки (Затворени свет Америке)// www.victororel.com

_____________________________________________________________________

 

ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ

Рођен је 1950.године. Завршио је МГИМО (Московски државни универзитет за међународне односе Министарства за иностране послове Русије).

Доктор економских наука, дописни члан Академије економских наука и предузетништва.

Професор на катедри за међународне финансије МГИМО.

2001 – 2011. – шеф катедре за међународне кредитно-монетарне односе МГИМО (У) МИП-а Русије.

1991. – 1993. – консултант ОУН (у одељењу за међународне економске и социјалне проблеме).

1993. – 1996. – члан Консултативног савета председника Европске банке за реконструкцију и развој .

1995. – 2000. – заменик директора Руског програма за организовање инвестиција у заштити животне средине (пројекат Светске банке о управљању животном средином).

Стручњак за области: економија коришћења природе, међународно кретање капитала, финансирање пројеката, управљање инвестицијама.

Аутор 10 монографија ( „Велика држава или еколошка држава?“ (1991), „Финансирање пројеката као нови метод организације инвестиција у реалном сектору економије (1999), „Бег капитала из Русије (2002), „Бег капитала из Русије: макроекономски и монетарно-финансијски аспекти“ (2002),…).