АМЕРИЧКИ ГУЛАГ КАО НАЈНОВИЈИ ОБЛИК КАПИТАЛИЗМА (Други део)

337

 

Још 1972.године у САД је било мање од 300 хиљада затвореника. 1990. – већ их је 1 милион. Данас се Сједињене Државе, у којима има већ преко 2,3 милиона затвореника, налазе на челу земаља по броју људи који су на местима где је слобода одузета. То је на светском нивоу отприлике 25% свих који су на одслужењу казне (уз учешће САД у светском броју становника од 5%). Бројка од 754 затвореника на 100 хиљада становника чини Сједињене Државе светским лидером и по односу броја затворених и укупног броја становника. Како тврди америчко специјализовано издање „California Prison Focus“ у историји света још није било друштва које би по затворима држало толико својих чланова. У САД је затворено по затворима више људи него у било којој другој земљи – пола милиона више него у Кини, мада КНР има пет пута више становника него САД. Совјетски ГУЛАГ тридесетих година двадесетог века по својим сразмерама убедљиво губи од америчког ГУЛАГ-а са почетка 21. века.

Уколико броју затворених Американаца додамо оне, за које важи процедура условног и условно-превременог ослобођења, произилази да фактички систем кажњавања обухвата укупно 7,3 милиона људи, односно приближно сваког четрдесетог становника земље (и сваког двадесет осмог одраслог становника САД).

О том контингенту „условних“ затвореника врло детаљно пише рускојезични Американац Виктор Орел, бивши официр Управе затворима у држави Невада1. Пет милиона Американаца осуђених на затворске казне се налази ван затвора – то су они за које није било места у постојећим поправним установама. Према подацима В.Орела, амерички затвори су крцати – број њихових становника износи око 200 процената од стандарда. На пример, према подацима за октобар 2007. у затворима Калифорније се налазило170,6 хиљада затворених мада су ти затвори предвиђени за укупно 83 хиљаде. Како би се Американцима, осуђеним на затвор омогућило да свој рок „одседе“ баш у затвору, затворске управе су принуђене да оне који су успели да се нађу у њима ослободе пре одређеног времена. Такав „либерализам“ врло често није оправдан јер они, који су пуштени на слободу поново чине преступе (таквих је, према подацима В.Орела, међу превремено ослобођеним 95%). Разлози за толики рецидивизам је делимично у самим људима који излазе на слободу, али главни разлог је социјално-економског карактера. Послодавци не желе да поново приме на посао бившег затвореника а овај, како би обезбедио себи средства за живот – враћа се на дотадашњи пут. Међу онима који су ван затвора велику категорију чине и такозвани домаћи затвореници. То су они који су затворени у кући, где чекају да се за њих ослободи лежај у затвору.

Ево како „кућне затворенике“ описује В.Орел: “Посебна категорија која улази у наведену цифру (5 милиона осуђених Американаца која је изван затворских зидова – В.К.) – то су затвореници који „издржавају казну“ код куће, чекајући да се ослободи место у правом затвору. Оно, што даље следи, није измишљено и није лаж, већ стварност савременог америчког живота. У домаћем „затвору“ их држи електронска бразлетна, навучена на скочни зглоб. Давач на њој је повезан непосредно са пултом у општинској полицијској управи. Уколико „прстеновани“ оде од своје куће даље од 150 фута (30 метара), електронски уређај укључује узбуну на пулту у станици. То се изједначава са покушајем бекства и затворенику затворска казна може због тога и да се повећа. То исто се дешава уколико „затвореник“ код куће покуша да скине бразлетну. Време за које се чека место у затвору не улази у укупно време казне. Колико се времена чека није дефинисано. Фактички – на један лежај који се ослободи у затвору постоје два кућна затвореника, која чекају свој ред“.2

Планови „затворских корпорација“ САД за будућност

Они који су у корпорацијама задужени за лобирање успевају да постигну да се свако кршење закона кажњава затвором. Анализа америчког законодавства показује значајан „прогрес“ у делу селидбе америчких грађана из њихових кућа и станова у затворске собе. Између осталог, они успевају да постигну да се „условно и условно-превремено“ ослобађање укину. Они који лобирају су успели да људе осуђују на затворске казне и за ненасилне преступе и да буду кажњавани на дужи период времена због држања микроскопских количина забрањених материја. Тако федерални закон предвиђа петогодишњу казну без права на условно-превремено ослобођење за поседовање 5 грама крека или 3,5 унце хероина (1 унца = 28,35г) или 10 година за поседовање мање од 2 унце сировог кокаина или крека. Већина оних који користе чисти кокаин су или богаташи, или они који припадају средњој класи белаца. Црнци и хиспанојезичко становништво користи сирови кокаин. У Тексасу се човек може осудити на више од две године затвора због 4 унце марихуане. У држави Њујорк закон против дроге, који је донет 1973.године предвиђа од 15 година затвора до доживотног за 4 унце било које забрањене материје. Како пише В.Орел, 57% затвореника је у затвору због коришћења дроге. У њиховим преступима не само да нема насиља, већ су они сами често представљали жртве насиља. У своје време председник САД Клинтон је потпуно тачно изјавио да особе који користе дрогу не треба кажњавати, већ лечити. Међутим, и та изјава је остала само на речима. Произилази да су америчке власти уз бизнис заинтересоване и за ширење дроге у њиховој земљи, јер то представља врло ефикасан начин да се повећају контингенти „затворских робова“.

Они који лобирају у корпорацијама су успели и да буде прихваћен закон о „три преступа“ који предвиђа доживотну затворску казну за било каква три преступа (који чак и не морају бити повезани са насиљем). У америчкој штампи су се појавили чланци у којима се каже да прихватање само тих закона захтева изградњу још 20 федералних затвора.

Следећи правац лобирања корпорација је максимално продужење рока одслужења казне. У вези са тим се у законе уносе различити амандмани. Између осталог и они који омогућују да се време држања у затвору продужава и када затвореник учини најблажи могући прекршај. Приватне затворске компаније понекад саме утврђују „казне“ ради продужетка затворске казне. Тако се у већ помињаној приватној компанији ССА било какав прекршај затвореника кажњава продужењем затвора од 30 дана. После инспекције затвора у Њу-Мексику испоставило се да федерални затвореници добијају осам пута више превремених ослобађања због „доброг владања“ од затвореника ССА.

Корпорација тежи да повећа ресурсе скоро бесплатне радне снаге у приватним затворима преко утицања на одлуке судова. Широки одјек је добио догађај из 2008.године до кога је дошло у држави Пенсилванија, када се сазнало да је двоје судија за мито које су добијали од власника два приватна затвора за малолетне преступнике, осуђенике кажњавало најстрожим могућим казнама како би се гарантовало да та два затвора увек буду пуна радне снаге која није ништа коштала. Укупан износ примљеног мита је био 2,6 милиона долара.

Како би се добијене казне претвориле из потенцијалног ресурса ропске снаге у стварни потребно је да се сви осуђени на затвор и нађу у њима, али је затвора много мање него што би требало. Последњих година у затворско-индустријском комплексу САД врло активно се у финансирању капиталних инвестиција за проширење америчког ГУЛАГ-а користи државно-приватно партнерство – паритетно учешће федералних власти, власти држава и бизниса. Те инвестиције су данас много исплативије него, на пример, инвестиције у развој „високих“ технологија.

Сами просудите: према подацима В.Орела, држава у затворски систем земље (укупно пет хиљада затвора федералног нивоа и нивоа појединачно држава) сваке године издвоји 60 милијарди долара, при чему се стиче добит од 300%.

Аутор књиге „Затворени свет Америке“ пише: „Страшно је и помислити да већ данас Сједињене Државе затворску индустрију разматрају као потенцијал будуће идеалне државе, у којој ће заједница затвореника за грош новца да ствара богатство за шаку оних од овог света који већ имају све“3.

Међутим, „потенцијал будуће идеалне државе“ се за сада ни издалека не користи пуном паром. Према последњим подацима, у приватним комерцијалним затворима борави 220 хиљада затвореника. У односу на укупан број затвореника по америчким затворима то није много: приближно 10%. У односу на број свих осуђених на затвор – приближно 3%. Истовремено се, очигледно, из државних затвора даје у „најам“ приватном капиталу исто толико њих. Постоји и индиректно коришћење рада затвореника државних затвора, када ови последњи закључују (прећутно) договор о производњи ове или оне робе уз помоћ рада затвореника. Али бизнису ни то није довољно.

Зато главни напор приватни капитал усмерава чак не на повећање броја затвореника, већ да се сви затвореници нађу што пре под контролом „затворских“ корпорација.4

Америчко искуство „затворског ропства“ у другим земљама

Амерички пример коришћења рада затвореника у интересу приватног капитала се показао као заразан. Приватни затвори су се појавили и у више других земаља – Великој Британији, Шведској, Естонији, Аустралији, Бразилу. На пример, у Бразилу се у приватном поседу налази 17 затвора са 2% свих затвореника. У Великој Британији је први приватни затвор са 400 места отворен 1992.године у грофовији Јоркшир, отворила га је корпорација G4S. Врло брзо је она постала лидер затворског бизниса у Великој Британији. 2002.године дошла је до америчке затворске корпорације Wackenhut, те тако добила и 25% приватног затворског тржишта САД. Одмах иза G4S је приватна британска затворска компанија – Serco. Акције обе компаније се налазе на лондонској берзи. Крајем маја 2010. капитализација наведених компанија је била – прве 3,67 милијарде, а друге 2,97 милијарди фунти стерлинга.

У Израелу је 2004.године донет закон који је дозволио формирање приватних затвора. Израелски милијардер Лев Леваев је заједно са америчком затворском корпорацијом Emerald 2007.године почео изградњу приватног затвора са 800 места, која је коштала 360 милиона долара. Противници тог закона су 2004.године поднели приговор Врховном суду Израела. У новембру 2009.године суд је донео решење које се своди на то, да затворски систем земље не може да се оснива за приватне економске интересе. Тако је пројект првог приватног затвора у Израелу „замрзнут“5.

Први „пилот“ пројекти се појављују и у другим земљама. У Јапану је у мају 2007.године после 50 година отворен први нов затвор, који је одмах добио статус „приватног“. Предвиђен је за 1000 људи који су осуђени за лакше преступе. У Естонији где је проценат затвореника највећи у Европи (у односу на бројност становништва земље – 0,34%), у функцији су 2 приватна затвора. У Латвији је пре неколико година Министарство правде разматрало могућност изградње приватних затвора као један од начина да се земља изведе из кризе. О сличним пројектима се дискутује у Литванији, Бугарској, Мађарској и Чешкој. А сви ми постајемо сведоци рађања „затворског капитализма“ у светским сразмерама.

1 Он је сада писац и новинар, аутор књиге „Америка – баш онаква, каква је“ која је подигла велику буку (издате у Торонту)

2 В.Орел – Затворени свет Америке// www. victororel. com.

3 В.Орел – Затворени свет Америке// www. victororel. com.

4 Најдалековидији амерички политичари одлично схватају чиме прети „приватизација“ затвореника. Зато чине све што је у њиховој моћи како би се тај процес приватизације бар прикочио. На пример – у три државе – Њујорку, Илиноису и Луизијани важи законска забрана на коришћење приватног бизниса у затворском систему.

5 Е. Дранкина, А.Долгополов. Закрытая экономическая зона. // Коммерсантъ-Деньги, №21, 31.05.2010. (Је. Дранкина, А.Долгополов: Затворена економска зона.)