Широка информациона агресија Запада у муслиманском свету није могла, а да код арапске младежи, не доведе до заборављања традиционалних вредности, што је, у једном тренутку, резултирало њеним активним политичким протестом. Чињеница да су се у организацију протеста укључили западни идеолошки центри и тајне службе је потпуно јасна. То се посебно осетило у последњем периоду оружане борбе у Либији.
Порив Арапа према демократији у условима постојања ауторитарне владе, испровоциран споља, није могао, а да не искомпликује најсложенију идејно-политичку ситуацију, која је претила да се нађе у историјском ћорсокаку. Револуционарне искре су почеле да добијају све чудније и противуречније облике. „Арапско пролеће“ је већ поклонило три успешна преврата (Египат, Тунис и Либија), и три снажна антивладина покрета – у Сирији, Јемену и Бахреину. У овом другом случају још ништа није решено. Грађани Јемена, на пример, отворено теже да понове пут либијске буне, тако да је власт у Јемену преплавила главни град војском, како славље поводом свргавања Гадафија не би могло да се претвори у репризу догађаја у Либији.
Истовремено ништа што се дешава у тим земљама уопште не обећава да ће у њима бити установљен демократски правни поредак по западним стандардима.
Скреће пажњу на себе понашање опозиције, која је победила у Либији. Руководство побуњеника се састоји од фракција, које су одавно постале непријатељске, тако да предстојећи грабеж власти прети да се излије у крваве сукобе. Постоји још једна важна околност. За 40 година власти свргнутог М.Гадафија Либијци су навикли да њихов стандард стално расте, и он су постали срећан народ. Сада је привреда парализована и само ће консолидовано и образовано руководство, које је превазишло унутрашњи раскол, моћи поново да је подигне. За то има мало наде, тако да врло лако може да се деси да после неколико месеци привредног хаоса поборници Гадафија почну да око себе окупљају народ, под паролом да је неопходно уклонити неспособне демократе.
Племенска структура становништва у Либији обезбеђује свргнутом пуковнику довољан број присталица. Осим тога, како то показују последњи догађаји, руководство Алжира, које није признало Прелазни национални савет, спремно је да подржи Гадафија. Почињу да се формирају нове линије одбране, које су способне да доведу до нове искре грађанског рата.
НАТО баш и није превише узнемирен због перспективе да се братоубилачка либијска кланица настави, само да остане могућност да се среде извоз и експлоатација нафте из те земље. Отприлике – исто као у Ираку, где је рат омогућавао да се нафта извози по невероватним ценама – за одабране и по 20 долара за барел.
Либија ће се претворити у једно од огњишта радикалне исламизације великог региона. Уз пратњу „арапског пролећа“опасност од тероризма је порасла за још један степен, а најагресивније гране исламизма већ имају представнике у политичким структурама.
Тако су се у Либији појавили салафисти, блиски „Ал-Каиди“, који се сматрају њеним “чедом“ (у другим земљама њих зову „вахабити“). Та снага тежи да појача свој утицај у земљи и не устручава се да за политичке циљеве користи терор. Салафиста има приличан број и у Египту и Сирији, где раније они нису били толико утицајни. Сматра се да их финансира Саудијска Арабија, која у „арапском пролећу“ игра своју игру.
Једна од основних идеја радикалног исламизма тог усмерења представља ослобођење муслиманског света од страног утицаја, што ће неизбежно довести до конфликта између њих и локалних „демократа“.
Друга околност, која изазива озбиљне противуречности у земљама које се „револуционирају“ представља улога Запада у актуелним процесима. Врло је проширено мишљење да одређене Силе са Запада намерно раздувавају пожар арапских револуција.
„Неки Либију после Гадафија упоређују са Ираком после Хусеина“ – у либанским новинама „Ал-Акбар“, – констатује Башир ал-Бакр. – „У Ираку се практично води грађански рат, који тиња, и коме се не види крај. Американци нису добро проценили реалан утицај Хусеина на ситуацију. После започињања интервенције у Ираку противуречности су се продубиле за много година. Исто то се сада назире у Либији. Јако тешко ће Либијцима успети да срећно избегну понављање ирачке ситуације. Они су већ међусобно направили низ озбиљних злочина, а настављају и даље да их чине. Последице им неће дозволити да из те ситуације изађу хладне главе.“
„Страна интервенција у Либији је код јако много људи изазвала подозрење да то Запад чини због нафте, – пишу либанске новине „Ал-Сафир“. – „Подршка НАТО није била бесплатна, и Либијци ће морати да плате цео дуг“. Ако се зна да се у Либији економска ситуација нагло погоршава, исламисти добијају реалну могућност да мобилишу своје присталице, сакупљајући их преко антизападних аргумената, шаљући против њих локалне демократе, на које се гледа као на штићенике Запада. Поново се ситуација мења тако што јача утицај радикалног ислама. Не сме да се искључи могућност да ће они револуционари, који данас јавно љубе америчку и француску заставу, сутра већ постати циљеви који ће гонити изгладнелу и подивљалу гомилу.
А за то време на југу Јемена јача „Ал-Каида“, која контролише читаве административне области. Доћи ће време када ће са те територије у Египат, Тунис, Сирију, Либију почети да упадају групе терориста. Прве су се тамо већ населиле. „Крећемо у неизвесност“ – говори либански политички аналитичар Талал Атриси. –„Следећа етапа ће постати етапа конфликта и сукоба између политичких групација ради одузимања власти… Тај период ће бити дуг, пун искушења и суровости.“
Организатори арапских револуција су ослободили сеизмичке силе које се још увек тек покрећу. Надахнута лажним паролама о слободи арапска улица ће врло брзо осетити терор, који ће уместо власти народа донети хаос и насиље…
