AЗЕРБАЈАЏАН КАО ИЗВОЗНИК ПРИРОДНОГ ГАСА: АМБИЦИЈЕ И РЕАЛНЕ МОГУЋНОСТИ

335

Прича о привременој обустави слања гаса Русији из Азербајџана (од 7. марта) наставља да се допуњује противуречним детаљима.

Према саопштењу компаније SOCARазербајџанским произвођачима гаса је требало осам дана да би средили изненадну хаварију, тако да су испоруке гаса Русији обновљене 15. марта. Према извору  агенције Trendсва техничка питања у вези са тим, а која су решавана регулисањем притиска у мрежи су била завршена, што је дозволило да се извоз гаса у Русију обнови: „Извоз гаса у Русију је обновљен у току ноћи и сада више нема проблема у његовој отпреми“.

Међутим, како тврде стручњаци, узрок инцидента од 7. марта је била хаварија до које је дошло због изузетно лошег стања транспортне инфраструктуре Азербајџана. Представници званичног Бакуа су изјављивали да ће испоруке гаса Русији бити обновљене најкасније 14. марта, и да ће укупна неиспоручена количина бити надокнађена.[1] Без обзира на те изјаве, које су заиста звучале умирујуће, стручњаци тврде: да би се укључила компресорска станица у КС „Сиазањ“ нема количински довољно гаса, тако да се гас, као и до тада, не испоручује Руској Федерацији. Од почетка марта руска страна је у мањку за 100 милиона кубних метара природног гаса. Исти закључак може да се направи и анализирањем података Централне диспечерске управе ТЕК, на које се позива „Комсомољскаја правда“: од почетка марта Азербајџан је Русији испоручивао до 4,9 милиона кубних метара гаса у 24 сата, мада је дневни план испорука утврђен на 7,6 милиона кубних метара. Испорука је прекинута 7. марта. Са своје стране, Државна нафтна компанија Азербајџана не прецизира могуће рокове завршетка ремонта на делу гасовода код границе са Русијом што је, по њиховим речима, повезано са непогодама и јаким снежним падавинама. Од почетка године Азербајџан је Русији испоручио 245,4 милиона кубних метара гаса, што је за трећину мање него у истом периоду прошле године[2], при чему је у фебруару 2012. извоз гаса из Азербајџана у Русију смањен за 8,7% у односу на јануар[3].

Да подсетимо да је купопродајни уговор чији је предмет гас из Азербајџана, потписан између SOCAR-а и „Газпрома“ (којим је предвиђена и могућност продужења његовог важења) потписан у Бакуу средином октобра 2009. године. Према допуни уговора, потписаној у септембру 2010. године, у 2011. години „Газпром“-у је требало да буде испоручено две милијарде кубних метара гаса, а 2012. – преко две милијарде. Допуном уговора о повећању количина азербајџанског гаса, које би куповала Русија, предвиђено је да Русија купи до 3 милијарде кубних метара, и та је допуна потписана у Сочију 24. јануара ове године. Међутим, по резултатима прошле године, руска страна није повукла планиране количине што, ван сваке сумње, изазива недоумице у вези са  амбициозним плановима за будућност.

Треба констатовати да то није први случај да се привремено прекине испорука гаса из Азербајџана због околности више силе. Почетком фебруара Азербајџан је већ прекидао испоруке гаса Турској и Грузији. Тада је то објашњавано техничким неисправностима  платформе која се налази на налазишту Шах-Дениз. Истина, снабдевање је настављено у току 24 часа.

Анализирајући информацију која је стигла из Азербајџана, аналитичари који се баве питањима експлоатације и транспорта „плавог горива“ изражавају мишљење да мартовски прекиди у испорукама гаса Русији имају везе са техничким проблемима  који су се појавили на налазишту Шах-Дениз. Међутим, овог пута  – за разлику од фебруарске епизоде – за отклањање проблема је било потребно много више времена.

Подразумева се да је прерано да се праве било какви закључци који се односе на мало даљу будућност. Истовремено, два прекида у извозној испоруци, један за другим, говоре сами по себи. Може да се размишља и о узроцима изненадних техничких проблема – да ли су они настали као последица неисправности на платформи  или је разлог у недовољној обучености персонала који ради на њој.

Интересантно је да су се техничке сметње појављивале синхронизовано са временом када је председник Азербајџана давао амбициозне изјаве о бајковитим перспективама његове земље као незаменљивог извозника гаса, између осталог и за европска тржишта. Као резултат сређивања нових налазишта гаса и изградње цевовода, изјавио је Илхам Алиев, кроз пет-шест година моћи ћемо наше партнере да снабдевамо великим количинама гаса. Садашњи  ниво  експлоатације и извоза гаса за нас није довољан. Имамо велики потенцијал. Хоћу да подвучем да у току следећих бар сто година, Азербајџан ће на европском тржишту представљати  важног испоручиоца гаса.“ Све у свему: „Азербајџан ће и наредних година имати важан  допринос у сигурној енергетској снабдевености. Наша земља, која се налази у региону Каспијског мора, може да постане важан испоручилац гаса за европске потрошаче“.[4] Као корак у  том правцу било је замишљено да Азербајџан и Турска потпишу меморандум о узајамном разумевању, о формирању конзорцијума који ће градити Трансанадолијски  гасовод (TANAP)за испоруку гаса из налазишта Шах-Дениз преко турске територије у Европу.

Према речима азербајџанског министра за енергетику Натига Алијева, кога је цитирао Wall Street Journal, Баку и Анкара ће у најскорије време потписати међудржавни уговор о Трансанадолијском гасоводу, на који ће се наставити скраћена „верзија“ гасовода Nabucco (Nabucco-West) од турско-бугарске границе до аустријског Баумгартена. Према неким изворима  првобитна пропусна моћ  гасовода Nabucco (31 милијарда кубних метара) може да се смањи на половину, а запремина TANAP-а ће омогућити да се испоручује 10 милијарди кубних метара азербајџанског гаса годишње на европска тржишта и још 6 милијарди кубних метара за унутрашње потребе Турске.

Могући политички мотиви оптимистичких изјава које су се зачуле из Бакуа су транспарентни, али скреће пажњу непостојање конкретних бројки, па чак ни крајње приближног  износа. Да подсетимо да је од октобра 2010. године Азербајџан прогласио за тајне податке о експлоатацији гаса од стране страних предузимача[5].  Информације о стварним резервама структура какве су Умид и Апшерон, као и Бабек, Нахчиван, Зафар-Машал су невероватно противуречне. Према проценама неангажованих посматрача резерве гаса у Азејбарџану (око 1,2 билиона кубних метара), које сама власт повремено надувава, нису ни изблиза толико значајне као што су то резерве у осталим земљама Каспијског базена – Туркменистану, Ирану и Русији.

Тренутно се главна извозна количина – приближно 5 од укупне количине од 15 милијарди кубних метара природног гаса који се добија у Азербајџану – шаље Турској.  Међутим, чак и дуплирање обима испорука (да себи претпоставимо и такву могућност) очигледно неће Азербајџан ставити у исти ред са испоручиоцима гаса какви су Туркменија (70 милијарди кубних метара), Иран (46 милијарди кубних метара) или Русија (350 милијарди кубних метара)[6]. Тако да процене о перспективама експлоатације гаса у Азербајџану (50 милијарди кубних метара до 2025. године) изгледају, благо речено, мало преувеличане. Чак је тешко и схватити коме су оне упућене.

Зато се појављује претпоставка да су обавеза да се обезбеди тренутно најважнији за Азербајџан турски извозни правац и прекиди у испорукама гаса другим партнерима (у овом случају – руским) међусобно повезани као узрок и последица. Посебно узнемирава чињеница, да у оба поменута случаја када је дошло до прекида у испоруци гаса азербајџанских енергетичара, није било могућности да се ти прекиди са налазишта Шах-Дениз компензују испорукама гаса са других налазишта, а то већ изазива сумњу у поузданост испорука азербајџанског гаса уопште за извоз.

Могућу политичку основу и инцидента 7. марта, и маневара у вези са пројектом Nabuccoоставићемо мало по страни. Међутим, не можемо, а да не констатујемо да је у САД нагло порастао интерес за Азербајџан и Централну Азију. То може да деконзервира „замрзнуте конфликте“ и, наравно, то неће измаћи пажњи Москве и Техерана. Конкретно, на себе скреће пажњу војно-технички уговор без преседана између Тел Авива и Бакуа на износ од 1,6 милијарди долара.  Врло је чудно да се Израел одлучио на тако крупан посао са оружјем у врло експлозивном региону, без сагласности Вашингтона[7]. Сасвим је сигурно да војни уговори са Азербајџаном, у време када постоји ескалација претњи Ирану од Израела и САД сигурно неће моћи да допринесе ритмичнијем раду коридора за транспорт гаса.

Азербајџан који себе рекламира још мало па као главног испоручиоца гаса Европи у будућности (сада већ преко Трансанадолијског гасовода и његовог европског наставка у облику „скраћеног“ Набука) може и да не оправда наде европских потрошача. Поузданост испорука из Азербајџана се нашла под великим знаком питања.




[1]
  О хаварији на гасоводу у Азербајџану погл.  // http://www.fondsk.ru/news/2012/03/13/ob-avarii-na-gazoprovode-v-azerbajdzhane.html

[2] Гас из Азербајџана већ две недеље не стиже до Русије, погл. // http://kp.ru/online/news/1109328/

[3]  Azerbaijan decreased gas export by 8.7% in February // http://abc.az/eng/news/main/63338.html

[4]  Азербајџан спрема нови инвестициони програм, како би у следећих 100 година био главни испоручилац гаса Европи // http://abc.az/rus/news/63148.html

[5]  Азербајџан је податке о експлоатацији природног гаса са свог главног налазишта – Шах-Дениза прогласио за тајне // http://abc.az/rus/news/49541.html

[6] Alec Rasizade. Azerbaijan’s Prospects in Nagorno-Karabakh with the End of Oil Boom // Iran and the Caucasus 15 (2011). P. 314.

[7] Кољчугин Н.: Јужни Кавказ: која држава у региону може да подржи САД и НАТО у вероватном рату против Ирана  // http://www.arms-expo.ru/049051124050055049048048.html

 

Родился в 1974 году в Тбилиси. 1996 г. Московский государственный педагогический университет. Эксперт Центра изучения Кавказа, центральной Азии и Урало-Поволжья Института востоковедения РАН. С 2005 г. Российский аналитический центр "Фонд стратегической культуры"; эксперт, заместитель генерального директора (с 2009 г). С 2011 г. Научный сотрудник Центра изучения Кавказа, центральной Азии и Урало-Поволжья Института Востоковедения РАН.