Екстериторијалност америчких закона
У чланку „Доларски рекет“ говорио сам о томе да је у САД последњих година донето више закона који имају екстериторијални карактер. Ти закони захтевају одговорност физичких и правних лица за бављење овом или оном врстом незаконитог рада. Одговорност за то, према тим новодонетим законима, може да буде не само резидент САД, већ и нерезидент – компанија, банке, држављани других земаља.
Више од било које друге државе САД имају могућности да кажњавају нерезиденте. Или да их зауздавају.
Прво, страна физичка и правна лица у америчким банкама имају депозите који се броје у билионима долара. Збигњев Бжежински, на пример, тврди да само руски држављани у америчким банкама држе отприлике 500 милијарди долара.
Друго, лавовски део свих међународних обрачуна се врши у америчкој валути; трансакције пролазе кроз кореспондентске рачуне које банке из различитих делова света отварају у америчким банкама.
Треће, много страних компанија и банака је регистровано на Њујоршкој берзи фондова (NYSE); њихове акције, облигације и амерички дужнички папири (АДР) се врте на америчком тржишту вредносних папира. Њујоршка берза је главна трговинска пијаца на свету. Уочи последње финансијске кризе њена укупна капитализација је износила 21 билион долара; на берзи се трговало хартијама од вредности које припадају 447 страних компанија из 47 земаља са укупном тржишном капитализацијом од 7,5 билиона долара.
Четврто, многе стране компаније и банке стичу учешће у капиталу америчких акционарских друштава, отварају представништва, филијале, оснивају фирме-ћерке. Говорећи другим речима, страни бизнис располаже активама у америчкој економији које су заиста за поштовање. 20% актива банкарског сектора САД припада страним банкама.
Тако америчке власти имају могућност да кажњавају неамеричке прекршиоце закона, да блокирају њихове међународне доларске рачуне, да одузимају различите активе, замрзавају средства на рачунима и сл. Нећемо ни да говоримо о могућностима америчких власти, какве су притисак на друге државе преко ММФ-а, Светске банке, Банке за међународне обрачуне и преко осталих финансијских и економских међународних организација, у којима САД имају „контролни пакет“.
Правници издвајају следеће области у којима се екстериторијалност закона САД осећа посебно јако: борба са корупцијом, борба са тероризмом, борба са незаконитим прањем новчаних средстава, кршење људских права, заштита од конкуренције (борба с монополизмом), заштита права интелектуалне својине, регулисање тржишта хартија од вредности, борба са избегавањем плаћања пореза, спречавање ширења нуклеарног оружја. Екстериторијални закони фактички дозвољавају Сједињеним Државама да се мешају у унутрашњи живот других држава и да их постепено стављају под своју контролу. Као оружје за застрашивање грађана, политичара, руководилаца компанија и банака других земаља се користе и други закони. Један од последњих примера такве врсте закона је „Акт Магнитског“.
Врло изражен екстериторијални карактер имају и закони о санкцијама против Кубе, Корејске Демократске Републике, Ирана, који су доношени у различито време. До данас су САД објавиле санкције против 14 држава… А мора да се подвуче и да су закони САД о санкцијама против неких држава били једина категорија закона која већ више деценија има екстериторијални карактер. Тако су још седамдесетих година 20.века САД покушавале да упропасте посао „гас – цеви“ („посао века“) између Совјетског Савеза и западноевропских компанија. Тада су закључени уговори о испоруци Совјетском Савезу цеви, компресора, специјалне цевоводне арматуре. Вашингтон је искористио различите полуге утицаја на европске испоручиоце, како посао не би био закључен, али – истина, на крају крајева је „посао века“ ипак успешно окончан. Данас су се САД тако забавиле доношењем санкција против држава и компанија које им се не допадају, а које сарађују са земљама-„отпадницима“, да се такви екстериторијални закони доносе код њих не само на федералном нивоу, већ и на нивоу појединачних држава САД-а. У законима појединачних држава постоји забрана куповине роба и услуга страних компанија за које је примећено да сарађују са државама које су на „црном списку“ америчке владе.
Доношење екстериторијалних закона је нагло појачано после догађаја од 11.09 2001. САД су тада донеле закон који се обично назива Patriot Act и који је, изговарајући се борбом против међународног тероризма, државним институцијама, тајним службама и судовима дао велика овлашћења да се мешају у послове других држава. Има таквих закона који, мада су донети прилично давно, тек сада почињу да откривају свој екстериторијални потенцијал.
Закон САД о корупцији у иностранству
Такав је, конкретно, Закон САД о корупцији у иностранству (Foreign Corrupt Practices Act – FCPA), који је ступио на снагу 1977.године. Он се сматра за први закон у свету о забрани поткупљивања страних званичних лица,али до средине прошле деценије коришћен је прилично ретко. Као замајац за његову примену је послужио скандал до кога је дошло 1977г. У центру тог скандала су се нашли америчка ваздухопловна компанија „Локид“ и јапанска влада. Испоставило се да је компанија „Локид“, како би себи омогућила наруџбине из „Земље излазећег сунца“, систематски практиковала подмићивање јапанских функционера. Та прича се завршила тиме да је јапанска влада поднела оставку, а амерички Конгрес хитно припремио и донео закон о корупцији у иностранству. Оштрица закона је била усмерена према америчким компанијама, за које су се предвиђале прилично оштре казне физичких и правних лица из САД, који су ухваћени у корумпирању страних чиновника. Закон је за САД имао различите последице. Са једне стране – ојачао је репутацију Америке која је објавила бескомпромисну борбу са корупцијом и у самој земљи, и ван ње. Са друге, тај закон је амерички бизнис ставио у неповољан положај у односу на стране компаније, које су практиковале подмићивање како би дошле до повољних уговора. Закони других земаља су могли да прате корупционаше само при подмићивању у својој земљи, али не и ван граница. Шта више, има европских земаља које су чак подстицале такву праксу.
На пример, законодавство СРН дозвољава да се у трошкове производње укључе и трошкови потплаћивања у иностранству – они су уврштени у категорију „режијски трошкови“ и квалификују се као трошкови који доприносе ширењу немачких роба у свету. Покушаји руководећих кругова САД да натерају друге земље да донесу законе који су слични FCPAнису били успешни. У октобру 1995.године Министарство трговине САД је уз помоћ CIA и других тајних служби припремило за Конгрес поверљиви извештај и кратку, отворену варијанту за јавност, о коришћењу подмићивања од стране страних конкурената америчког бизниса. Како оцењују аутори извештаја, у периоду од јануара 1994. до септембра 1995, америчке фирме су у иностранству изгубиле уговоре у укупном износу од 45 милијарди долара. Разлог је у некоректној конкуренцији страних компанија које су користиле незаконито „стимулисање“ страних чиновника који су радили на одобравању послова.
Тек двадесет година после доношења FCPA Вашингтон је успео да убеди друге земље да се боре са корупцијом и изван сопствене територије. У децембру 1997. у оквиру ОECD изгласана је Конвенција о борби са подмићивањем страних државних чиновника при раду на међународним уговорима (Convention on Combating Bribery of Foreign Public Officials in International Business Transactions). Та Конвенција обавезује стране које су је потписале да прихвате унутрашње законе који предвиђају кривичну одговорност за поткупљивање страних чиновника. Конвенцију ОECD Сједињене Државе су ратификовале средином 1998.године, а на снагу је ступила од фебруара 1999. У јануару 1999. Савет Европе је донео Конвенцију о кривичној одговорности због корупције. У новембру 1999. Савет Европе је донео још један документ – Конвенцију о грађанско-правној одговорности због корупције. Најзад, 31.октобра 2003. донета је и Конвенција УН против корупције. До данас ју је потписало 140 земаља. САД и Русија су Конвенцију и потписали, и ратификовали, што их је обавезало да у унутрашњем законодавству предвиде кривичну одговорност за све преступе који су према тој конвенцији признати за корупцију. Конвенција је предвидела и одговарајуће претпоставке како би национално антикорупционо законодавство једне земље могло да се користи на територији друге.
Проблем корупције у свим земљама представља актуелан проблем, али данас је много важнији постао спољнотрговински аспект корупције. Заоштрава се међународна конкуренција за тржишта на којима је актуелан промет високотехнолошким производима и услугама, за добијање концесија и лиценци за експлоатацију природних добара, за стицање актива у оквиру приватизационих програма и сл. По врло конзервативним проценама експерата ОECDсваке године у свету у облику поткупљивања се исплати око 100 милијарди долара, од чега 30% иде на ширење комерцијалних пројеката компанија у иностранству. Већи део европских земаља је после прикључивања набројаним конвенцијама донело своје законе о борби са корупцијом (или су унели исправке и допуне у оне који већ постоје). Они немају тако оштро изражен екстериторијални карактер као амерички FCPA. Осим, наравно закона о поткупљивању који је донет у Великој Британији (The UK Bribery Act – UKBA), а који је британски парламент изгласао у априлу 2010.године и који је ступио на снагу 1.07.2011.
FCPA: „успавани“ закон се буди
2007. – 2008.године у САД је забележен нагли раст броја предмета у којима се сумња на извршење корупције у оквиру FCPA. Ако је у претходне три деценије просечно било истовремено разматрано највише десетак предмета, 2008.године је број таквих предмета био много преко 100. Значајно је да је бој компанија – нерезидената које су истраживане због корупције већ у великој мери премашио број компанија из САД. Разлози за истрагу су формалне природе – постојање код страних компанија једног дела актива и бизниса на економској територији САД, учествовање америчких инвеститора (физичких и правних лица) у капиталу страних компанија, укључивање компанија у листинг Њујоршке берзе фондова. Узимани су у обзир и такви моменти, као прелазак средстава страних компанија преко кореспондентских рачуна у америчким банкама. Односно – истрага против страних компанија могла је да се врши чак и уколико компанија није обављала никакве комерцијалне операције на територији САД. При том је предају новца (поткупљивање) могло да врши лице које није амерички држављанин или које чак нема ни боравишну дозволу за САД. Истрагу врши (вршиће је и убудуће) Министарство правде и Комисија за папире од вредности и берзу САД.
Daimler и Siemens (Немачка), Statoil (Норвешка), «DPC Тјанцзин» (КНР) и Vetco Gray (Велика Британија) је само неколико примера неамеричких компанија које су позиване на одговорност због FCPA- због узимања мита које су исплатиле америчке званичне личности изван територије САД. На првом месту по величини казне до сада је немачки концерн Сименс (2008г.). Као крупан случај може да се помене и када су се 2009.године две америчке компаније сложиле да плате 579 милиона долара као казну за различита кршења FCPA у Нигерији. Ипак, највећи број предмета које воде Министарство правде и Комисија за папире од вредности САД се односи на компаније – нерезиденте. А од 2009.године је уведена пракса да се због кршења америчког закона судски гоне и физичка лица – не само држављани САД, већ и странци.
(Крај у следећем броју)
