Драга браћо, док ишчекујемо најрадоснији хришћански празник, морамо телесно и духовно да се за то и припремимо. Док се трудимо да то учинимо на достојанствен начин и Богоугодно, не смемо заборавити на нашу браћу која овај најрадоснији хришћански празник поред вере, среће и љубави у срцу дочекују и испуњени зебњом због неизвесне сутрашњице. Морамо им својим молитвама, вером и љубављу улити наду да окупиране српске територије неће остати то и довека. Морамо им јасно ставити до знања да у тој борби нису сами, да је Србија њихова Мајка а да су светосавци њени војници. То можемо учинити само искреном вером, истрајношћу и пожртвовањем.
Божићни пост је можда први испит наше спремности на самоодрицање и самопожртвовање. Пост нам помаже да се очистимо покајањем, молитвом и самим постом. Да би се даље кроз живот кретали чисте душе, срца и тела. Само тако очишћени имаћемо довољно храбрости, доносити исправне одлуке, смелије се супростављати неправди. Само срцем испуњеним вером ћемо и побеђивати. Такви ћемо бити спремни да својој браћи које испуњава зебња докажемо да нису сами, да се данас заједно са њима молимо али да смо исто тако спремни да се сутра са њима раме уз раме за слободу боримо. Доказаћемо да смо способни да се изборимо за слободу сваког српског чеда, за право на осмех и љубав сваког српског детета. Никад више да не морају својим невиним очима да гледају неправде.
Свако ново јутро доноси нову борбу. Оног тренутка када се човек пробуди мора бити свестан да се пробудио у џунгли. У једној огромној прашуми запада препуној неправде, где постоје само ловци и њихов плен. Где ловци имају сва права и средства а ловини су везане и руке и ноге. Улоге ловца додељене су западу а православним душама додељена је улога плена. Док год будемо дозвољавали да будемо ловина мораћемо да се склањамо, кријемо, бежимо, страхујемо, да тако везани покушавамо да трчимо у нади да ћемо се спасти.
Да би преживели тако везани, опет морамо да будемо бржи од најбржег ловца. Питање је ипак само времена докле ћемо издржати тако везани. Упитајмо се зато зашто би то чинили? Ако смо везани бржи од најбржег ловца, ако успевамо да преживимо и поред свих мука и неправди – не показује ли то и да смо јачи, бољи, квалитетнији од тих зверова? Зашто би онда свако ново јутро дочекивали са стрепњом? Зашто се тим западним хијенама не би супроставили? Разлика између тога да ли ћемо бити ловци или улов је само у одлуци. Са мало више храбрости, упорности, љубави, вере улоге могу да се измене.
„Уђите на уска врата! Јер широка су врата и простран пут који води у пропаст и много их је који њиме иду. О како су уска врата и тесан пут који води у Живот и мало их је који га налазе!“
Матеј 7:13,14
Морамо са вером у срцу храбро кренути путем којим смо увек ходали. Никад више непријатељу да не дозволимо да нам одузима веру, срећу, љубав, радост. Никад више да у невиним очима деце не видимо страх, стрепњу, сузе. Не смемо дозволити никад више да нам радост Христовог рођења замени туга. Није западу ништа свето, па ни рођење Христа, показали су то много пута. Говоре нам стално о разумевању, толеранцији, једнакости – али кад су они у питању то ипак остају само речи. На делима се показују сасвим другачији. Показују мржњу и подршку за уништење оних који нису као они душе предали злу. Оних који се нису одрекли своје вере, нису издали православље, нису мењали традицију, обичаје, календаре.
Како иначе схватити немо посматрање УН и такозване Међународне заједнице на извођење геноцида над Србима? Како другачије тумачити да су у зони заштите и контроле УН Орић и његове јединице вршиле злочине? Како Срби да забораве 7. Јануар 1993? Док су становници села Кравица надомак Братунца те 1993 год. напуштали цркву након Божићне службе напале су их снаге Насера Орића. Спаљено је тада 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом, гробља уништена, гробови прекопани. Сеоска стража је покушала да брани одступницу за око 1000 становника села Кравица али и околних села Шиљковић, Јежиштица, Бањевићи…
Резултат одбране је нажалост био 49 погинулих Срба. Међутим нису убијени само стражари који су покушавали да одбране невино становништво. Убијани су и старци и деца. Међу жртвама су се нашли: Ристо Поповић 73 године, Владимир Стојановић 78 година, Мара Божић 84 године… Да Срби никад не забораве са каквим злом се боре демони су се додатно потрудили, остављајући иза себе беживотна тела четворогодишњег Владимира Гајића и једанаестогодишњег Слободана Стојановића. Слободаново тело је пронађено без 6 избијених зуба у горњој вилици, са рукама одсеченим до лаката и стомаком распореним у облику крста. Такав је Божић под заштитом „цивилизоване“ и „демократске“ Међународне заједнице.
То је био само један у низу Божића које су се злотвори потрудили да нам обележе њиховим потписом. Али нису Срби заборавили ни 1942. На подручју тада окупиране Бачке Мађари су почевши од Божића у наредних 30 дана извели масовне ликвидације Срба желећи да се ослободе „непожељних“ светосаваца. Новосадска рација тада је однела између 3.000 и 4.000 невиних и добила епитет највећег покоља на подручју Војводине у Другом светском рату. Сада су све те фашистичке земље део „цивилизоване“ ЕУ и чланице неке нове војне алијансе.
Некако у исто време 7. јануара 1942. у Придворцима општини Гацко у Источној Херцеговини над Србима је извршен још један покољ. Тамо су усташе заједно са муслиманима из суседних села побили комплетно српско становништво међу којима су наравно били и старци, жене, деца. Ни покољ 180 мештана Придворице дириговано од стране усташа није изазвало осуду њихових учитеља из Ватикана. Зверства су и овде чињена по већ устаљеној режији: мацолама, вешалима, бајонетима, жицом… Један део мештана убијен је тако што је затворен у штале и запаљен. Баш онако како Ватиканске слуге замишљају православни Божић.
Покољ у Придворици
Има једна давна прича те ми мучи душу ову,
А сјени ме мученика много љетa ево зову:
О, пјесниче невољниче пиши пјесму, гусле кити,
Тако ћеш се нашем праху за довијек одужити!
А ја онда обуваче попритегох око нога,
Па отидох не бил жива нашо кога,
О покољу борачкоме да ми нешто каже више,
И да видим о злу томе шта у људској души пише!
Нађох старца, самораног, пуног бола, пуног сјете,
С ожиљцима непреболним са врх главе до на пете.
На штап главу наслонио, па низ образ сузе лије,
А код старог чељадета то је виђет најболније!
Па кроз сузе проговара, причаћу ти мој соколе,
Но ме ране непреболне српског рода много боле.
Заратио Хитлер бјеше роби пали земље наше,
А уз ањ се придворише домобрани и усташе.
Крв се српска Херцег-земљом никад тако лила није,
Ни за пуних пет стољећа док владаху Османлије,
Зима дошла снијег пао, има скоро до рамена,
Рекло би се да у Борчу живе душе више нема!
Ни куће се не виђаху, нит испред њих чељадета,
Нит се мога куд крочити од мећаве и намета.
Па на Бадње вече свето, страх ме неки обузима,
Срце ми се од зла неког стаде ледит у грудима.
Нијемо сам посматрао како кућу сламом ките,
Како кроз њу сипљу зрна житарице племените.
Ђед Никола ватру ложи, она гори и пуцкета,
Па кораком старачкијем за Бадњаком Бадњак срета,
Крај иконе бјеше стављен житни лагањ и јавниште,
Мајка рибу за вечеру окреташе на огњиште,
С братом сам је у Неретви био уловио дости,
Бадњи дан се од постанка у народу српском пости.
На сред стола бардак стоји насут вина,
Отац га је доћерао за Божића од Дивина.
Кад се Богу помолисмо, ђед наздрави свим од реда,
Попи вина па га првом с десну стране своје преда.
Још се сјећам те здравице, и кандила и свијеће,
Коју никад нико више упалити тамо неће.
Када вечеру вечерасмо на посо се мајка дала,
А онда је на вратима људска рука закуцала.
То комшије и рођаци бјеху дошли да сијеле
И да пусте задње жеље сви заједно подијеле.
Прстен игру затурише, онда гусле узе неко,
Па запјева кад је Милош турског цара посијеко.
Бјеше вино братска срца угријало својом моћи,
И у пјесми уживасмо таман неђе до поноћи.
Шта је након тога било несјећам се ништа више,
Осим кад но веселицу да се кува наставише.
Јер ме младог сан освоји, Боже мили тог удеса,
Пред очи ми размакло се све бијаше до небеса,
Видио сам и Неретву, крвава се Борчом ваља,
А око ње чујем удар гвозденога тупог маља.
Покушо сам разабрати ко га диже и на кога,
Ма у јаду том нијесам баш никако виђет мога,
Ђевојка се појавила, незнам ни сад ко је била,
Фереџа јој лице бјеше од очију мојих скрила.
Ја дијете ко дијете ма разумих шта ми рече,
Ово вам је несрећниче задње ваше Бадње вече.
Ово што ти рекох сад живота се ваших тиче,
Зар не видиш у цркву вам и минарет ено ниче,
Изникнуће у висине ђе планине орла крију,
А под њиме славиће се дан напада на Русију.
Страдаће ти оба брата, ђед и баба, отац, мајка,
Њихова ће крв угасит овај огањ од Бадњака.
Пробудих се па се питам, шта ли сам то ноћас снио,
Па се надам да ко ме је сан крвави преварио,
Камо среће да је тако, но да видиш грдних јада,
Ускоро ће Херцег-земља од усташа да пострада.
Шиповица страда прва, етнички је чиста саде,
Тридес Вера посјекли су крволоци на комаде,
На ред дође Придворица неђе испра саме зоре,
Навалише полазници на врата и прозоре.
По кућама упадају као вуци у торове,
Око људских шака вежу челик жицу у чворове,
Притежу је објеручке крвожедну душу гале,
Да би прије придворичке жуљне руке малаксале.
Док су оцу моме свезали смрзнут коноп око врата,
Стриц је ножем изненада усмртио два џелата,
Свезане их обојицу изведоше преко прага,
Рад освете на сред куће убише ми брата Драга.
Старијега у ходнику својом руком сатник уби,
Видио сам тога часа мајку како свијест губи.
Ја се од зла скаменио па ме крвник прође тако,
На пољу је у мукама ко дијете неко плако,
И молио и преклињо: немојте нам ђецу клати,
Све богатсво које имам за живот ћу њихов дати!
А други га глас шуткаше пред молбом сад ђеда мога:
Кољи рђо неваљала, очинског ти оца твога.
Полагано побратиме, испред куће, неко рече,
Тек од скора почео је да усташки вакат тече.
А ти што ми нудиш благо, да ми дајеш Мисир цио,
Живота ти ниједнога јутрос не би опростио,
Шта је сребро, шта је злато, када Србина треба клати,
Шта је џихад Никола је још одавно моро знати.
Као Божур Аџић што је синовског ће јести меса,
А њихов ће вапај тада на седма се чут небеса,
Ће прегамбел мој царује и о овом добру ради,
Чуј Никола Гојковићу побратим те изненади,
И овога ко и оног протеклога свјетског рата,
Само што си у небрату ревновао на зор брата,
За то ће се кућа твоја овчарником мојим звати,
Ја ћу у њој ако бог да своје овце затварати.
Ја сам доље у потоку Бојанине пробо сисе,
И провуко плетенице да кроза њ тако висе,
Онда сам је разапео ко што је Пилат Христа,
Да се тако обнажена на Божићном јутру блиста.
Но га у то пресијече и команда обамете,
Припремите сада маље оставите бајонете,
Вријеме је да оружје опробамо сад и ово,
Анте га је у Загребу за геноцид српски ково.
Од тупијех удараца још сам чуо гору јеку,
Три ђевојке утекле су и скочиле у ријеке.
Отац и стриц посрнуше, крв им врела лице смочи,
А Николи моме ђеду извадише ножем очи.
Онда су их нанизали као ђердан на тетиву,
Да би Борач тијем даром поглавника свог дариво.
Моју стрину распорише да порођај лакши има,
А дијете исјекоше и бацише пашчадима.
И од тога призора се свијест моја и сад мути,
Чини ми се од живота душу ће ми откинути,
Аџићу су Мирку били бодљикавим крајем жице,
Завезали чвор крвави од мошања за вилице.
И тако му свезаноме извадише оба ока,
А онда је на ред дошло преко тридес и пет Скока,
У шталу их затворише Боже један грдно лома,
И пропасти чувенога и поштеног овог дома.
Кућу су ми преотели шта од тога има горе,
Имање ми мој душманин од чедрдес друге оре,
Ево ова суза моја од сваке је сузе јача,
Одавно се прелијева про српскога зида плача.
Придворица није једна, да је Бог до таман тако,
Наш би народ ову рану преболио и некако.
Но примјера има таквих на стотине и још више,
Које памти српски народ, еј, у својој души пише
Обрад Говедарица
Ако се неко пита како су могли, зашто су изабрали баш те Божићне дане, мора да зна да злу никад није довољно зла. Морамо бити свесни да зло не може бити срећно док нема у чему да се огледа. А сатанско лице зла тек пред огледалом светиње може у пуном светлу видети свој демонски израз до краја. Није зато сигурно случајност скрнављење тренутка највеће хришћанске среће и љубави које православна душа осећа на Божић.
Успевши да нам поремете осећај среће, љубави, демони покушавају да нам пољуљају веру, покушавају да нас одвоје од душе. То покушавају јер не познају или нису довољно читали о светосавској души. Да су покушали мало више да прочитају о српској души сигурно би схватили да је то немогуће. Наишли би сигурно на речи Василије Вукотић, оне би говориле саме за себе. Можда је данас време да их све подсетимо на оно што је рекла ћерка сердар Јанка Вукотића након Мојковачке битке, која се одиграла на Божић 1915:
„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”
