Да завара непријатеља при прелазу српске војске преко реке Саве, додељен је II. српској армији помоћни правац, а тек именовани војвода Степа Степановић тај тешки задатак поверио је генералу Владимиру Кондићу, команданту Тимочке дивизије I. позива. Његова дивизија је имала да пређе Саву на потезу Чеврнтија – Легет, седам километара низводно од Мачванске Митровице. У заповести је изричито наређено – “да трупе током ноћи пређу Саву, а почетак превожења одређен je за 1.час после поноћи 6. септембра, да би се пре зоре освојио мостобран”. Једно обавештајно сазнање (које није и потврђено!) – “јачи делови (4. и 9. корпус)се превозе у Галицију, а слабији су остали за осматрање и обману” – указивало је на претпоставку да у Срему нема јаких непријатељских снага, те ће планирана операција бити у целости остварена.
Педантни војвода Степа ће забележити да је око 6,30 часова ујутру 5.септембра, уручио писано наређење команданту Тимочке дивизије I.позива, а овај је након упознавања садржаја изјавио да нема никаквих додатних питања и кренуо на извршење задатка.
Тимочани су били удаљени 30 километара од места прелаза, и маршевали су после ручка од села Липолист по спарном дану, лошим, прашњавим сеоским путевима, вукући се до одредишта где је чело маршеве колоне избило тек око 1,30 после поноћи 6.септембра. До 2,30 ујутру прикупио се цео XIII.пук “Хајдук Вељко” али су први чамци у воду спуштени тек око 5 часова ујутру, када је већ увелико свануло. Са друге стране реке аустро-угарске трупе су приметиле покрете и осуле паљбу, те је челни батаљон ступио у борбу штитећи пребацивање. Тек када је неколико понтона са по 20 војника пребачено на сремску страну, брзо су потиснули заштитне одреде “ландштурма”, натеравши их у бекство, да би до 7 часова ујутру загосподарили обалом. Када је почело превожење војника, тимочани су показали изразит страх од тако велике реке, јер већина није умела да плива а није им ни речено да ће прелазити реку. Командант XIII. пука је форсирао пребацивање и успео до 9,50 часова да пребаци цео пук, истурајући митраљеско одељење и образујући мостобран. Организовао је пребацивање пристигле муниционе колоне из пуковске коморе, тражећи истовремено допунско следовање од дивизије. До 12,30 часова је пребачен и остали део трупа које су пристигле (два батаљона XV. пука “Стеван Синђелић” и батерија пољских топова). Војвода Степа који је лично стигао у инспекцију, на Чеврнтији је извештен да пребацивање трупа тече по плану, а да је непријатељ пружио слаб отпор.
Командант дивизије међутим, самоиницијативно доноси судбоносну одлуку да прекине даље превожење трупа и да се почне градити понтонски мост, за који је недостајало понтона за 55 метара моста, те ће се морати постављати потпорњи да држе газишта.
По наређењу команданта дивизије, XIII. пук овладао је друмом Сремска Митровица-Јарак, осигуравши тако мостобран који је ојачан митраљеским одељењем XV. пука “Стеван Синђелић” и митраљеским одељењем придодате коњице. Као ватрена подршка пешадији на мостобрану, пребачена је пољска батерија из састава артиљеријског пука дивизије.
Обавештење да су Срби прешли Саву код аустро-угара је изазвало панику, јер су се јединице 29. дивизије управо укрцавале у возове за превожење у Галицију. Артиљерија је већ смештена на платформама, а пешадија се мувала по станици чекајући укрцај. Одмах су возовима пребачени ближе српском мостобрану, да што пре зауставе српски продор.
Да је српски прелаз уследио дан касније, те трупе се не би могле ангажовати да спрече прелаз, биле би у транспорту, а 30 топова дивизијске артиљерије не би сејало смртоносни огањ.
Аустро-угарска 74. пешадијска регимента смештена у Шашинцима, излетела је право са “недељне мисе” (РКЦ служба божија) да разјури Србе, али је збрисана “максимима” са мосто брана, тако да се поље Легет плавило од мртвих непријатељских војника. Очевидац битке чешки новинар Егон Ервин Киш, записао је у својој књизи следеће: “мени као непријатељском војнику било је драго да гледам како се Срби туку за своју Отаџбину”!
Командант Тимочке дивизије наређује да се заузму Шашинци, како би се пук ту утврдио током ноћи, а командант аустро-угарске 29. дивизије такође наређује да се запоседну Шашинци, те се по ободу места развила крвава битка, а део тимочана који се пробио до самога центра, ипак је потиснут на обод места. Неколико часова доцније, железницом пристиже и 94. пешачка регимента и борба постаје све жешћа, а на српски пук ударају три аустро-угарска, уз десетороструко јачу артиљеријску подршку. До вечерњих часова ће аустро-угари груписати у ширем реону мостобрана, 30 батаљона пешадије, 5 ескадрона коњице и 12 батерија топова.
Командант XIII. пука захтева попуну муницијом, шаљући и писмени захтев поред телефонског. До 16 часова Срби ће држати иницијативу, али јак притисак на бокове угрожава мостобран а премештање пољске батерије која је дигла голему прашину, доводи до панике, те је дат трубни знак “непријатељска коњица”, што је покренуло масу лакших рањеника да улете у један понтон који ће услед претоварености почети да тоне, додатно изазивајући панику.
Командант пука ипак је стабилизовао одбрану, формирајући од лаких рањеника и позадинских бораца допунски батаљон за непосредну одбрану мостобрана, али сви његови захтеви за попуну муницијом и помоћ, остају без адекватног одговора. Командант дивизије извештава војводу Степу да је појачан притисак аустро-угара али да је настала паника превазиђена, међутим новинар Ђура Генчић, који је у штаб армије директно стигао са Чеврнтије, извештава војводу да је форсирање Саве пропало и да се командант дивизије погубио у новонасталој ситуацији!
Када је приспела 57. бригада КуК војске, извршен је силовит удар на десно српско крило, које попушта, и маса упаничених војника насрће на мост који се под њиховом тежином руши.
Док се већина упалих у воду дави тучена непријатељском артиљеријом, командант XIII. пука организује спасавање пуковске заставе да се непријатељ не домогне војничке светиње, вршећи своју официрску дужност према Отаџбини и моралну обавезу према погинулим борцима.
Упркос изгибије и запомагања рањеника, стабилизовао је командант XIII. пука нови мостобран на око 600 метара од обале реке Саве, али нема више муниције и чека неизвесност у зору.
Лично ће генерал Шен, командант 57. бригаде КуК војске да дође као парламентар и саопшти да су часни заробљеници, који су избацили из строја 2000 аустро-угарских војника!
Ликујући над овим српским поразом, “другосрбијанци” упорно лажу како је изгинуло више од 6000 српских војника због немара и неодговорности српских официра, али у аустро-угарском извештају генерала Шена (који постоји у оригиналу!) пише да је заробљено 4800 Срба!
Још 1917. године, подигли су аустро-угари скроман споменик на пољу Легет (дрвени крст на каменом постаменту), где је писало на ћирилици, латиници и немачком језику – “Овђе почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6.9.1914. Митровица 1917.” У румској болници је преминуло 55 тешких српских рањеника и сахрањени су у близини, а процењено је да се око 600 тимочана удавило у Сави, током ужаса на мостобрану.
У славу изгинулих тимочана који су са Легета отишли у легенду, подигло је соколско друштво достојан помен 1923. године, а данашњи пешачки мост између Сремске и Мачванске Митровице је “мост Тимочке дивизије”, као доказ да та операција српске војске живи у српском народу!
Другосрбијанци никако неће да помену историјски податак, да је мали број од 4800 заробљених тимочана жив дочекао крај рата, јер су страдали у заробљеничким логорима од глади, болести и претешког присилног рада којима их је подвргла “претеча ЕУ” као потписница међународне Женевске конвенције о ратним заробљеницима (што за Русе и Србе није важило)!
Нарочито неће да помену податак да су српске рањенике истурили испред топова, док су пуцали на српску војску на другој обали Саве, али је то описано код Стевана Јаковљевића у његовој “Српској трилогији” и не може да се сакрије (чак ни под шљиву у дворишту РКЦ надбискупије београдске) од оних који желе да сазнају истину!
Као закључак свог извештаја упућеног у Беч, изнеће понемчени Словенац Оскар Потјорек став –”многа места у Срему су за нас непријатељска земља”!
Аустро-Угарска “казнена експедиција” уништиће српско село Јарак, као претходница усташког геноцида у времену постојања НДХ.
У извештају од 13.септембра 1914. пише лаконски – “У знак одмазде пошто су сељани понудили српским војницима храну и смештај, сви сељани су везани и одведени пред суд у Ириг, а село је запаљено”! Пуних седам дана горео је Јарак, а од 240 кућа само је девет поштеђено пламена.
Сви Срби становници Земуна, биће присилно премештени у села Славоније као “антидржавни елементи” како је гласила писмена формулација ове службене одлуке.
Чак ће и сам аустро-угарски цар Фрања Јосип упутити писмо земаљској влади у Пешти, у ком упозорава на прекомерну примену силе према Србима у Срему, у чему су предњачили “шуцкори” и франковци, као искрени “домољуби”!
Српска врховна команда провела је одмах истражни поступак о трагедији тимочана и разрешила команданта дивизије, казнивши га затвором. Никаквог прикривања настале трагедије тимочана није било, нити је војвода Степа избегавао и личну одговорност.
Тек 1928. године, поднеће генерал Кондић приватни захтев за рехабилитацију. Захтев је поднет у новој држави, у тренутку када је избила политичка криза због убиства у народној скупштини. (случајност или?)
У олакшавајућу околност рачунаће му се и непотврђени обавештајни извештај о упућивању снага КуК армије на источни фронт у Галицију, јер је тако поновно жигосан “мајстор Драгутин” већ осуђен и погубљен на монтираном солунском процесу.
Истине ради, потребно је истаћи да је сремска офанзива српске војске испунила захтев савезника, пошто је КуК војска ипак одгодила за извесно време слање трупа на источни фронт, а везивање 29. КуК дивизије на јединице тимочана олакшало је операције I. српске армије, што никако није оправдање за трагедију тимочана на Легету, а још мање је ова трагедија “шлагворт другосрбијанаца” за покушај омаловажавања значаја улоге српских официра у ослободилачким ратовима Србије од 1912.-1918. године.
