Четири године од ССП-а са ЕУ, економски губици и правни хаос

266

 

У априлу 2012. године се навршава четри године од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању између Републике Србије и Европске уније. У економском смислу највише губитака је изазвала примена члана 139.ССП (Прелазни трговински споразум). У правном смислу, правни хаос и несигурност су изазвани од стране Европске комисије која је злоупотребила члан 72.ССП-а. Или члан који регулише примену европског права у Републици Србији.

Применом члана 139.ССП (Прелазног трговинског споразума) извршена је либерализација увоза из ЕУ. Одмах су укинуте царине за 63% тарифних линија, односно за 50% вредности увоза индустријских производа. Када је у питању пољопривреда, одмах су укинуте царине за 40% тарифних линија, то јест за 40% вредности увоза из ЕУ''.[1] Такав неолиберални приступ је довео до 500 милиона евра губитака за Републику Србију у периоду од 2009-2012.

Према признању немачког  амбасадора у Београду, Волфама Маса,  досадашњи директни губици у буџетима у овом периоду (смањени приходи од царина)  Републике Србије изазвани применом члана 139. ССП-а се процењују на око 500 милиона евра.[2] Немачки амбасадор покушава да компензује ову чињеницу наводећи да су ''и српски извоници'' имали  1, 5 милијарди евра додатних прихода од примене ССП-а. Али, немачки амабасадор не наводи, и да се у ту  дефиницију убрајају и страна предузећа која су у том периоду пословала на територији Србије, попут немачког Хемофарма или америчког Ју Ес Стила.

Због примене члана 139 ССП-а у периоду од јуна 2008. до марта 2012. акумулирани спољнотрговински дефицит у трговини Републике Србије са ЕУ је износио око 11 милијарди евра [3]. Подаци показују  да је од јуна 2008. до марта 2012. године, Србија трансферисала око 11 милијарди евра ка ЕУ. То је директна последица  примене члана 139 ССП-а. Подаци показују и да ће се дефицит у трговини са ЕУ  повећавати. Удео ЕУ у укупној спољнотрговинској размени након потписивања ССП-а Србије не опада. Напротив, он се се приближава граници од 60 %. На пример на стр. 26. Извештаја Европске комисије  о Србији се истиче да ЕУ већ после две године од потписивања ССП-а учествује са 57% у укупном увозу и 58% извозу Србије.

У правном смислу, Србија се  у члану 72. ССП-а се пре 4 године обавезла да ће усклађивање свог законодавства  са европским почети након потписивања Споразума. Усклађивање ће се  спроводити у договору са Европском комисијом. Ипак, иако се у члану 72. ССП-у не наводи тачан број закона и подзаконских акта које треба Србија да усвоји, власти у Београду су прихватиле процену ЕК да се ради  о око 200 закона и 770 подзаконских прописа (у периоду од јула 2008 године до децембра 2011). Такав мегаломански  и очигледно политички мотивисан приступ је убрзо довео до  хаоса у српском правном систему. Или, до ''инфлације'' европских закона и подзаконских прописа. Тачније, након потписивања ССП-а у периоду од јула 2008. године до децембра 2011. године  усвојено је око 200 такозваних европских закона и око 580 подзаконских аката. У последњем извештају о спровођењу Националог плана за интеграцију Србије у ЕУ се наводи: ''У периоду од јула 2008. до децембра 2011. године, Влада је планирала утврђивање 212 предлога закона, од чега је утврђено 197 односно 93%. Народна скупштина је у истом периоду усвојила 194 закона, чиме је извршила 98% својих обавеза (194/197). У погледу усвојених закона, Национални програм је испуњен 92% (194/212)''.

Међутим, из Извештаја о спровођењу Националног програма произилази  да је много мања испуњеност такозване европске агенде када се урачуна и усвајање подзаконских аката у Србији: ''У целини, НПИ је, посматрајући само прописе који су планирани за усвајање у периоду од јула 2008. године до децембра 2011. године испуњен 80% (775/973)'' . Дакле, ако се упореде подаци о доношењу закона и њиховој примени (путем подзаконских аката), произилази да Република Србија  није успела да донесе око 25% подзаконских аката (или планирано 779 а 581 усвојено) који су били предвиђени Национални програмом. То јасно показујуе да је најмање ¼ европског права непримењиво у српском правном систему. (Овоме треба додати и да српске судије и чиновници нису обучени за примену европског права).

Српски законодавац није дефинисао, након потписивања ССП-а  однос између српског и права ЕУ. Нема тумачења Уставног суда Србије у вези са овако важним правним питањем (нажалост нема ни у Уставу Републике Србије). Тако је омогућено да ЕК злоупотреби члан 72 ССП-а и да фактички  одређује које одредбе треба усвојити у Србији, а које не.

Хаос у правном систему који је настао након потписивања ССП-а и  злоупотребе члана 72. Споразума од стране ЕК,  довео је до тога да у Србији фактички европско право има првенство над српским.  Укључујући и важне области као што је пореско законодавство, државне субвенције, кривично и грађанско право, информисање и култура, безбедност. Најпознатији примери за то су, свакако, Закон о изменама Закона о акцизама из 2011. године Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Закон о контроли државне помоћи као и скандалозни подзаконски акт, Списак међународних организација чији се посебни поступци јавних набавки могу примењивати уместо одредба Закона о јавним набавкама (који даје првенство европским фирмама у јавним набавкама и тако подстиче задуживање и незапосленост у Републици Србији). Да би апсурд био још већи, Европска комисија је инсистирала да у о изменама Закона о акцизама из 2011. године буду уграђене и одредбе које не постоје у праву ЕУ (изједначавање акциза за увозно и домаће гориво не постоји у директивима и уредбама ЕУ). Или одредбе које се не примењују у чланицама ЕУ попут Немачке (ограничавање државне помоћи регионима, не важи за источну Немачку).

О каквој се злоупотреби члана 72. ССП од стране ЕК ради, најбоље показује поређење са Немачком. За разлику од инеретног ставу Владе Републике Србије поводом односа националног и права ЕУ, који наноси штету  српском економском и правном систему, водећа земља ЕУ СР Немачка је још 2009. године дефинисала у којим областима регулисања немачко право има првенство над европским правом. Савезни уставни суд СРН је у пресуди ''Лисабон'' из јуна 2009. (поводом ратификације Лисабонског уговора) закључио да ће надлежности ЕУ на немачкој територији ће бити контролисане од стране Савезног уставног суда[4]. Тачније, немачко национално право ће бити доминатно у односу на право ЕУ у областима кривичног права, одбране, пореза и субвенција (и буџета), социјалних давања и образовања. Такође, применом правне доктрине ultravires правни акти ЕУ који нису у сагласности са немачким правом, су незаконити и ништави. Нажалост, ништа слично не постоји у Србији иако она није ни чланица ЕУ. Зато се може закључити да је ССП са ЕУ након 4 године примене изазвао негативне ефекте у српском економском и правном систему.




[1]
Меморандум Владе Републике Србије у вези са подношењем захтева Републике Србије за пријем у чланство Европске уније, Влада Републике Србије, 2009. Стр. 3-4.

[2]  Бета 13. 2. 2012. године

[3]Укупан спољнотрговински дефицит РС је у периоду од јуна 2008.  до  марта 2012. године износио  око 22 милијарде евра.

[4]  Више о томе Новчић Ж., Гајић Д., ''Уставни идентитет као ограничење европске интеграције-Случај 'Лисабон' пред немачким Савезним уставним судом'', зборник ''Хармонизација законодавства Републике Србије са правом Европске уније'', приредили Димитријевић Д., и Миљуш Б., Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2010. Стр 161-162

Дејан Мировић је српски политичар и правник. Рођен је 16. септембра 1972. године у Бару. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије је завршио у Београду. Магистрирао је из области међународног привредног права. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини. Био је потпредседник Српске радикалне странке и званично регистровани правни саветник Војислава Шешеља пред Хашким судом. До сада је објавио више књига: „Запад или Русија“, "Последице ЕУ интеграција", „Аргументи против Европске уније“ и „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“ (преведено на арапски језик). Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 9. октобра 2012. године, дисертацијом на тему примене права ЕУ у Србији . Од 2013. године је доцент на Правном факултету у Косовској Митровици, а у јануару 2018. године, изабран је за ванредног професора. Смењен је са места потпредседника Српске радикалне странке, након повратка др. Војислава Шешеља у мају 2015. године, због залагања за предизборну коалицију са другим опозиционим патриотским странкама. Поднео је оставку на место правног саветника, након ослобађајуће пресуде др. Војиславу Шешељу у марту 2016. године. 2016 [1]. 2017. године објавио књигу под називом "Русофобија код Срба 1878-2017". На Сајму књига у Београду, у 2017. години, била је међу најпродаванијим књигама.