Рокови за враћање „црног“ злата његовим правим власницима су различити у зависности од извора, али су свакако одавно прошли. Према једној верзији (Џ.Вилкок, „Финансијска тиранија“) кинеско злато је домаћинима требало да буде враћено кроз 60 година, односно 1998.године. Наследници Гоминдана, који су се сместили на Тајвану су се, као, 1998. обратили Међународном суду у Хагу. На затвореним заседањима тај суд је, како се прича, одобрио кинеску тужбу ФСР и захтевао да се злато врати најкасније 12.09 2011, али само дан пре истека тог рока дошло је до познатих догађаја у Њујорку – до терористичког акта у коме су уништене куле Међународног трговинског центра…
Тврди се да је веза трагедије од 11.септембра са „црним“ златом најдиректнија могућа – као, злато Dragon Family је било ускладиштено у подрумима кула Светског трговинског центра, и после пожара и рушења кула оно је на тајанствен начин нестало. Чак се говори и о вредности изгубљеног злата – 130 милијарди долара. Све у свему – власници злата су, рекло би се, изненада пређени. Завера ћутања у вези са „црним“ златом је прекинута тужбом Dragon Family од које смо ми и почели нашу причу.
„Црно“ злато: слаб квалитет „информационог производа“
Све у свему, прича се врло озбиљно примила. Међутим, ту се не ради о неком трилеру или каубојском филму. Ради се о најновијој верзији савремене светске историје коју данас најозбиљније што је могуће истражују светски медији, правници, економисти, конгресмени САД.
Да одмах кажем: у документима који се односе на „црно“ злато постоји маса нелогичности. (Али прво морам да се оградим: анализирао сам само текстове, а експертизу копија докумената, вредносних папира и фотографија складишта са златом нисам вршио, а тамо, причају, има подједнако много нелогичности). Ево само неколико од њих:
1. Резерве „црног“ злата које фигурирају у документима (2,4 милиона тона) су више него дупло веће од количина злата које су од постанка света ископане из земље и сачуване.
2. „Црно“ злато, како тврде „партизани“, данас је по складиштима којих има око сто педесет. То су складишта невероватних димензија према којима врло познати амерички Форт Нокс сада личи на патуљка. Скоро сва складишта се налазе, прича се, у више азијских земаља, а највише их је на Филипинима. Да би било што убедљивије дају се фотографије на којима су приказани и спољни изглед тих камуфлираних објеката, и њихова унутрашњост (хале са небројеним редовима златних полуга). Зар је могуће да за толико деценија њиховог постојања нико на Филипинима и другим азијским земљама није о тим објектима и ономе што је у њима ништа сазнао? То је скоро невероватно. Да ти објекти стварно постоје, сасвим сигурно би шефови тих држава добили жељу да конфискују „црно“ злато. То не би била пљачка, већ правда. Зашто би нека незнана Dragon Family тражила правду преко њујоршког Окружног суда, када се у сопственој земљи може једноставно упасти у зграде и извршити преузимање складишта са златом?
3. Злато су банке Федералних резерви довлачиле у периоду између два светска рата. Најчешће се помињу 1928, 1934, 1938.година. Зна се да је врло брзо после преузимања дужности председника САД Франклин Рузвелт 5.04 1933. издао наредбу бр. 6102, према којој су сва физичка и правна лица САД, укључујући банке, морала да државној каси САД предају злато које поседују по цени од 20 долара за тројску унцу. За то злато је за складиштење чак саграђено специјално складиште – Форт Нокс. Банке су уместо злата у металу добијале такозване златне сертификате. Четрдесет година је приватно поседовање злата у земљи било забрањено (забрана је укинута тек када је председник постао Р.Никсон). Поставља се питање: на који начин су банке које су биле у саставу ФРС могле да се баве операцијама са физичким златом 1934. и 1938.године ако је на снази била председникова наредба?
4. „Информациони партизани“ констатују да су многе земље које су биле чланице тзв. „Групе 77“ имале своје људе у Асоцијацији поверилаца Amanah. „Група 77“ која се састојала углавном од земаља у развоју, седамдесетих и у првој половини осамдесетих година је имала прилично велики утицај у међународним односима, у УН, наступала је са антиимперијалистичких позиција и фактички под заштитом Совјетског Савеза. Зашто СССР и „Група 77“ нису искористили у борби са светским империјализмом једно тако моћно оружје као што су то облигације Федералних резерви и резерве „црног“ злата на територијама више азијских земаља, тим пре што су већ биле чланице „Групе 77“? Највероватније зато што то оружје у ствари није ни постојало, и што је читава прича око “црног“ злата и облигација ФРС измишљена и затрпана свакаквим фалсификатима.
Трансформација чињеница у конспиролошки „информациони производ“
Истовремено, у основи сваке конспиролошке приче која има везе са златом лежи нешто реално, али изврнуто толико да се уопште не може препознати. Например, прича о „добровољном, а у ствари принудном“ пребацивању злата у годинама пред 2. светски рат и све време док је он трајао. Таква пребацивања злата су заиста постојала. Али се у том случају ради о преношењу злата у САД ради чувања, а не о некаквим инвестицијама, нпр. његовим коришћењем за оснивачки капитал или као банкарског депозита. Са тим трансакцијама пребацивања злата ради његовог складиштења у САД су били упознати шефови земаља које су то чиниле, и договор је обавезно потврђиван уговором. Није била никаква тајна да се страно злато налазило на територији САД и да је складиштено у подрумима Банке Федералних резерви у Њујорку (на Менхетну). Ево шта је о том злату још у совјетско време писао познати економиста А.В. Аникин: „Складиште у дубини Менхетна се појавило 30-х година , у време када су се многе земље Европе нашле под претњом Хитлерове агресије, те су одлучиле да део својих златних резерви држе у Њујорку. Када су 50-х година западно-европске и још неке земље добиле могућност да своју све већу доларску уштеђевину мењају за злато они, по правилу, своје злато нису одвозили на територију своје земље, већ су га остављали у САД. Крајем 1972, количина туђег злата које се налазило у САД је достигла 12,7 хиљада тона. Чињеница да су многе земље своје златне резерве чувале у САД била је условљена не само економским, већ и политичким разлозима. И тако се десило да је већина земаља Западне Европе које су поседовале велике резерве злата највећи део тог злата држала у Њујорку. Изузетак је Француска која по традицији и у складу са политиком своје владе своје резерве чува на сопственој територији… На територији САД се физички налази до 20 хиљада тона монетарног злата, што представља приближно 60% централизованих резерви капиталистичког света. Та величина се седамдесетих – осамдесетих година мало мењала“. (А.В.Аникин: Злато: међународни економски аспект, изд. Москва, Међународни односи, 1988, стр. 98, 100). Како видимо, количина туђег злата које се у послератним деценијама нашла у САД-у је два пута мања од количине о којој говоре „информациони партизани“. Али тема страног злата у САД-у није суштина овог чланка. Само хоћу да кажем да постоји јако много стварних и врло озбиљних питања у вези са тим златом. На пример, проблем могућег незаконитог коришћења злата које се чува у њујоршкој Банци Федералних резерви. Међутим, та врста питања „партизане“ практично не интересује, јер би њихова анализа била превише компликована, а и бројке са којима се барата нису за њих. А могући резултати такве анализе могу реално да буду опасни.
Други пример. Догађај који се 11.септембра 2001.године догодио у Њујорку. Независна истраживања такозваних терористичких аката показују да се у подрумима Међународног трговинског центра стварно налазило злато, које је ишчезло после рушења њујоршких кула. Међутим, његова количина се мерила прилично скромним бројкама. Према подацима Times Online до напада су се у подземним складиштима Светског трговинског центра налазиле полуге злата и сребра у укупној вредности од 960 милиона долара. Као резултат спасилачких операција у новембру 2001.године тамо су пронађени драгоцени метали чија је укупна вредност била 230 милиона долара. Пронађени су на необичном месту: злато се налазило у оклопљеним камионима фирме Brinks који су служили за превоз великих, вангабаритних роба, у тунелу испод Трговинског центра. На питање: „Шта ће злато у камионима? Ко је, када и где одвозио оно, што се налазило у складишту?“ – влада није дала одговор. Сви су се запетљали и позвали се на терористе. Осим тога, злато из складишта под Светским трговинским центром уопште није било „црно“, јер је имало конкретне власнике.
„Неизмерне“ златне резерве Кине
Најзад, невероватно су преувеличане и представе о неизмерним резервама злата које поседује Кина. Такве претпоставке су засноване на реалним историјским чињеницама хиљадугодишње трговине Кине са Европом. Трговина није балансирана, извоз из Кине у Европу је био много већи од увоза роба из Европе, што је доводило да гомилања злата у Кини. Пред почетак 19.века, по оценама неких истраживача, (на пример – познатог западног експерта Тимоти Грина), нагомилало се неколико стотина, највише хиљаду, тона (свакако не стотина хиљада или милиона тона, како то тврде „партизани“. Али за оно време и то је било баснословно много. Запад, посебно Енглези, чинио је све како би повратио то злато. У великој мери им је то пошло за руком – уз помоћ два „опијумска“ рата која су они отпочели, а које су затим подржали Французи. Тако да је до краја 19.века од тог баснословног богатства у злату остало врло мало.
Не сме потпуно да се негира ни постојање чињенице да неке земље део свог злата могу да држе изван званичних резерви, тако да се оно не нађе ни у каквој статистици, те да је смештено у специјалне тајне фондове за чије постојање зна изузетно мали круг државних руководилаца. Још једном ћу цитирати А.В.Аникина: „Како сматрају западни стручњаци, у званичне податке о резервама злата које објављује ММФ не улазе неки тајни и затворени фондови. То посебно важи за земље Блиског Истока које се баве производњом нафте. Грин је процењивао да су почетком 80-х година такве сакривене резерве износиле око хиљаду тона“. (А.В.Аникин: Напред наведена публикација, стр. 95). Да ли сте приметили. Процена је једна хиљада тона, а „партизани“ говоре о 2,4 милиона тона!
Cui prodest? (Коме се то исплати)
Бесмислице испливавају не само при упоређивању „партизанских“ информација о „црном“ злату са озбиљним научним изворима, већ и при упоређивању података који стижу са исте стране. На пример, Дејвид Вилкок каже да се кинеско злато налазило под кулама СТЦ-а у Њујорку, и предлаже нову верзију догађаја од 11.09.2001. А Бенџамин Фулфорд са ентузијазмом описује спољни изглед и унутрашњост складишта са златом Хоминдана на Филипинима и у осталим земљама Југоисточне Азије.
Примећује се да код аутора нема сагласности ни у другим ситницама: код једних се вредносни папири називају „сертификати“, а код других „облигације“, код једних су папири издати од стране државне благајне САД, а код других њих су издале банке Федералних резерви, итд, и сл.
Списак бесмислица и „мимоилажења“ у документима који се односе на “црно“ злато може да се настави. Ја уопште немам сумње да се овде ради о фалсификовању. Интересантно је нешто друго: коме треба читава прича у вези са „црним“ златом? Ко у ствари стоји иза Dragon Family? Ко организује и координира „информационе нападе“ против ФРС?
Тешко је да се поверује да су „информациони партизани“ једноставно ентузијасте – појединци. Неко им омогућује „режим изузетне наклоњености“ масмедија. Неко им испоручује или добацује преко својих агената скупе фалсификате докумената и вредносних папира, као и различите антикварне коферчиће, сандучиће, веће сандуке или контејнере за држање тих папира, за чију израду је неопходна изузетна вештина. Неко им, најзад, помаже да организују громогласна суђења и да изнајмљују скупе адвокате.
Интуиција дошаптава да су ти „неко“ они исти, који су нешто раније „лансирали у јавност“ покрет „Окупирајмо Волстрит“. Можда појединце који раде у различитим земљама не треба називати „партизани“ који воде праведан ослободилачки рат против финансијских окупатора, већ „диверзанти“ који раде свесно или који се користе „под велом мрака“ за завршавање послова светске елите која остаје „иза позорнице“? Како би предухитрили сличне неверице „партизани“ тврде да раде у име:
А. Великог броја генерала и официра Пентагона, незадовољних Федералним системом резерви који је преузео власт у земљи и који Америци натура авантуристичку унутрашњу и спољну политику;
Б. Десетина земаља које су у своје време „добровољно-уз присилу“ предале Федералним резервама своје злато, а затим се ујединиле у Асоцијацију поверилаца (тј. у Сукарнов труст);
В. Групе Dragon Family.
Што се тиче ове последње верзије и ту је много мутног. У тренутку када је предата тужба Окружном суду Њујорка, 23.11.2011, сви су били сигурни да се под називом Dragon Family крију богати Кинези, припадници Хоминдана. Али већ у априлу 2012. се Бенџамин Фулфорд, један од најпознатијих „партизана“, оштро оградио од подршке групи Dragon Family и изјавио да се под тим именом крију породица Ротшилда, породица Рокфелера и други кључни акционари ФРС.
Код неких аутора се између редова може открити и следећа мисао: рекло би се да се управо завршава епоха новца у папиру, те светски олигарси размишљају да би требало да се уз нов заокрет који чини историја треба вратити на златни стандард. Зато злато треба да се постепено износи из скривалишта, како би оно „црно“ постало бело. Истина, нејасно је на који би начин Ротшилди и Рокфелери искористили злато које није њихово. Мада ће се и ту, мислим, врло скоро открити „ефикасна решења“. Интрига се запетљава по свим канонима филмова за оне који имају јаке живце.
Нећемо да журимо са одговором. Мој одмерени закључак се своди на то, да не треба превише веровати конспиролошким публикацијама које се баве темом светских финансија. Јер, рекло би се да се њихов број повећава брзином снежне лавине.
