ДА ЛИ ЋЕ САД УСПЕТИ ДА ДОБИЈУ СТРАТЕШКУ ПРЕДНОСТ У ОДНОСУ НА РУСИЈУ

431

Споразуми, које су Американци потписали са Турском и Румунијом  о формирању у тим земљама америчких база за противракетну одбрану (ПРО) су још једном показали да Вашингтон, јачајући темпо изградње наведеног глобалног система, упорно одбија да поведе рачуна о интересима Русије. Од времена Регана који је предложио програм „звезданих ратова“  ради победе „империје зла“, САД покушавају  да у стратешком супарништву са Русијом изборе предност за себе …

Мада, рекло би се, предност само за једну страну у ракетно-нуклеарном конфликту – то је химера. Никаква против-ракетна одбрана не може агресору да гарантује и најслабији удар као одговор, јер он прети превеликом штетом. Рекло би се да се атмосфера грозничаве припреме за атомски рат расејала, свет је дошао до нове путање развоја, а Американци настављају и даље да раде ПРО која представља компоненту баш атомског рата.

Према изјавама администрације САД, ти системи се граде ради одбијања могућег напада од стране „прокажених“ – Ирана, Северне Кореје и, можда, Сирије (?!). Не удубљујући се у географске детаље  размештаја америчких ракетних уређаја, да констатујемо оно, што је најважније: Запад никада неће дозволити тим државама да се снабдеју сопственим нуклеарним оружјем. Никада те државе нису, нити ће, претити Америци, и САД играју у односу на њих политичку представу, док истовремено корачају, окружујући Русију све ефикаснијим системима ПРО.

У складу са подацима Агенције за противракетну одбрану САД, систем ПРО САД већ поседује објекте који су постављени у Северној Америци, Европи и на Далеком Истоку, и до 2013. године ће их бити:

 

  • 4 РЛС (радарске станице) са претходним упозорењем: Cobra Dane (о. Шемија, Алеутска острва); Beale (Калифорнија); Fylingdales (Велика Британија); Thule (Гренланд, Данска);

 

  • РЛС базирану ма мору, SBX, дислоцирану у Тихом океану, у рејону Аљаске;

 

  • РЛС истуреног базирања, FBX-T, на острву Хон-Шу (Јапан);

 

  • 16 противракета са базирањем на тлу, међу њима 13 у Форт-Грилију (Аљаска) и 2 у ваздушној бази Ванденберг (Калифорнија;

 

  • 16 крстарица и разарача система Aegis,који укупно имају 18 противракета SM-3, дислоцираних у тихом океану и на Средоземном мору;

 

  • противракетне комплексе Patriot (PAC-3).

 

До 2013. године ће бити извршено и проширивање система ПРО, и у САД ће се до тада појавити:

 

  • 5 РЛС са претходним упозорењем, који ће покрити читаву Северну полулопту (региони дислокације – Аљаска, Калифорнија, Гренланд, Велика Британија, Централна Европа);

 

  • 4 РЛС базиране на мору SBX, у Тихом океану;

 

  • 1 РЛС истуреног базирања,FBX-T,  у Јапану;

 

  • 54 противракете, базиране на тлу (44 у САД, 10 у Источној Европи);

 

  • 4 комплекса THAAD(задатак: уништење балистичких ракета у стадијуму  спуштања), које укупно садрже 96 противракета;

 

  • До 100 противракета базираних на мору, SM2, (задатак: уништење балистичких ракета у средњем делу трајекторије);

 

  • 132 противракете SM3 (задатак: уништење балистичких ракета са дометом лета до 3.000 км у средњем делу трајекторије).

 

Космички систем за рано откривање лансирања балистичких ракета SBIRSврши се у 2-ешалонској варијанти. Он омогућује да се региструје лансирање ракета 40-50 секунди после старта и да се путања лета одреди у активном делу.

У новембру 2004. године у ваздушној бази Едвардс (Калифорнија) извршено је прво испитивање бојевог ласера, са базирањем у ваздуху AL-1. Американци су започели радове на прављењу бојевог ласера са базирањем у ваздуху још 1980-х година у оквиру програма СОИ (Стратешка одбрамбена иницијатива – Strategic Defense Initiative). 1983. године су извршена испитивања на коришћењу таквог ласера против ракета класе „ваздух – ваздух“). Даље су напори Американаца усредсређени на изради све снажнијих ласера са копна, који би омогућавали да се уништавају летеће балистичке ракете.

Сада се планира да се бојеви ласери са базирањем у ваздуху укључе у систем ПРО који се сада формира. Ескадрила авиона која ће поседовати ово оружје треба да буде размештена по читавом свету и да буде спремна за узлетање ради хватања и уништења балистичких ракета које су стартовале још пре него што се од њих одвоје бојеве главе.

Такође се испитују системи NCDE (Net-Centric Airborne Defense Element), предвиђени за брзо навођење беспилотних летилица и ловаца на лансиране балистичке ракете.

Тако ће до 2013. године САД завршити следећу по реду етапу постављања ПРО која ће, заједно са вишестепеним системом космичког извиђања и мрежом РЛС која окружује Русију имати отприлике 500 балистичких ракета-пресретача, не рачунајући ЗРК „Петриот“. Али и у том случају, према тврдњама руских војних стручњака, Американци неће моћи да одбију удар освете. Русија има снаге и средства да се супротстави америчким ПРО, у земљи се ради на усавршавању пробијајуће снаге ракета. То јест ништа не гарантује Америци да у случају атомског рата неће доћи до штете која ће бити ненадокнадива, тако да се поставља питање: какав је то, онда, циљ због кога Сједињене Државе стварају овакав систем?

Одговор на ово питање наводи на следеће закључке:

 

  1. ПРО САД није предвиђена за коришћење у ракетно-атомском рату. Имамо посла са дугорочним стратешким планирањем, које предвиђа радикално слабљење ракетно-нуклеарног потенцијала Русије до степена када неће бити могућа размена атомских удара.

 

  1. Према америчким наговештајима, војно-економски потенцијал РФ може (треба) да кроз отприлике 20 година толико ослаби да земља неће моћи своју стратешку одбрамбену моћ да одржава на потребном нивоу. Што се руски ракетно-нуклеарни потенцијал буде више деградирао то ће се више развијати Америчка ПРО.

 

Циљ Вашингтона у тој дугорочној политици је да учини све што је могуће како би се поново изборио за примат у односу на РФ у стратешком супарништву. Уколико Американци реше тај задатак могући стратешки сукоб неће изгледати онако, како је то претпостављано. За САД се поново, као педесетих година двадесетог века, појављује саблазан за изненадни напад на Руску Федерацију. Колико је реално остварење тих намера Вашингтона?

Да се присетимо историје. Стаљин је имао све разлоге да не верује да ће Хитлер 1941. године напасти СССР. Немачка је већ ратовала са Енглеском, на Балкану, у Грчкој и у Северној Африци. Немачке војно-техничке могућности су биле на граници. Била је наоружана са много застареле артиљерије и слабих тенкова. Црвена армија је превазилазила вермахт по бројности и количини технике, резерве у људству обе стране су биле неупоредиве. Здраво расуђујуђи, само је идиот могао да нападне СССР. Па ипак се Хитлер, обзиром да је био непромишљени авантуриста, одлучио за напад. Химеричке представе о превасходству немачког духа и русима – непотпуним љ људима су се са њим лоше поиграле. Одлука Хитлера је у корену била погрешна, али је спроведена и човечанство је коштала безбројно много жртава. Присећајући се америчке трагедије од 9.11, имамо право да се запитамо: зар невидљиве силе, које су направиле ту трагедију, по својој психологији нису исто такви жестоки авантуристи? Зар и њих не одржавају митови о сопственој надмоћи над читавим човечанством? Ми једноставно немамо права да искључимо мисао да ће им пасти на памет агресија против Русије.

У таквој ситуацији руске стратешке снаге могу да се онеспособе и без нуклеарног напада. Изненадан напад стотина надзвучних крилатих ракета са бојевим главама које иду у разним правцима уништиће преостале стратешке ракете отвореног и затвореног базирања. Прорачун је да ће кроз 15 – 20 година Американци произвести крилате ракете које ће бити невидљиве и недостижне за руске ПВО.

Амерички систем ПРО који се данас формира служиће као гаранција у случају да неки, било који руски лансирни уређаји, преживе и да могу да пошаљу плотун у одговор. Тада би спутњички ласерски системи могли да уништавају носаче у тренутку старта. Сви преостали ПРО би били на стражи, откривајући ракете које су се пробиле, и које су изашле на борбену путању. Оне ће се уништавати у космосу, по могућности без експлодирања бојевих глава, како се не би озбиљно заразила човекова околина.

Ако останемо реалисти, можемо да се запитамо: зашто САД толико упорно покушавају да добију базу за своју флоту у Севастопољу. Да није можда зато, што се између Црног мора и Централне Русије налази раван као сто рељеф, који дозвољава стотинама надзвучних крилатих ракета да се простру над земљом  све до руских стратешких објеката, прелазећи ПРО која није у стању да се бори са нисколетећим циљевима?

У САД нису ишчезле силе које дозвољавају могућност да се Русија уклони са карте света. Оваква мисао уопште није бунтовна ако ни због чега, онда зато, што су престали да се сматрају за тајне документи Пентагона из средине 50. година, међу којима је и план „Дропшот“ који је предвиђао атомско бомбардовање 300 највећих совјетских градова.

Трагедија од 9.11. је показала да су деца и унуци аутора плана „Дропшот“ остали на власти и да су заузети дугорочним планирањем, које захвата читаве епохе у развоју оружја. И свака нова администрација САД, без обзира којој партији припада, све се више приближава жељеном циљу: достизању одлучне стратешке предности над Русијом… Истина, живот је паметнији од прорачуна закулисних снага, те се још увек не зна чиме ће се све завршити.