О проблему лажних аксиома
У овом тренутку постоје широко распрострањени митови. Те митове активно помажу средства јавног информисања, уводе их у информативно пространство и ти митови постепено добијају статус “општепознатих чињеница”, неких аксиома које не треба доказивати. Различите су методе стварања таквих митова и њихово стицање статуса “аксиома” понекад је прилично примитивно и лако се распознаје. На пример, једна од главних метода јесте непрекидно понављање једне те исте тезе. Масовно понављање не представља тешкоћу, јер “разноврсна” штампана издања, “многобројни” ТВ канали и радио станице, имају једне те исте газде. У том понављању узимају учешће сви медији, терајући јавност да их такође понавља. Један од примера таквих информативних “аксиома” јесте теза о томе да су наводно одлуке МТБЈ обавезујуће за извршење свим државама, укључујући и Србију.
Тај “аксиом” је још једном био поновљен 13. јануара у одлуци судског већа под председништвом А. Орија у предмету о непоштовању суда од стране троје функционера Српске радикалне странке, Петра Јојића, Јове Остојића и Верице Радете. Судије Алфонсо Ори (Холандија), Баконе Молото (Јужна Африка) и Кристоф Фљуге (Немачка) су утврдили да је Србија дужна да сваког месеца предочава извештај о току извршења наредбе о хапшењу указаних лица. То су засновали наводним обавезама Србије да изврши налог за хапшење ако га је издао МТБЈ. Те судије су се још позвале и на члан 29. Статута трибунала.
Међутим, поставља се питање: да ли стварно Члан 29. Статута МТБЈ налаже обавезу Србији да извршава све наредбе трибунала по првом захтеву трибунала? Тај члан је насловљен као “Сарадња и правосудна помоћ” и тамо се утврђује следеће:
- Државе морају сарађивати са Међународним судом у истрази и кривичном гоњењу особа оптужених да су починили тешка кршења међународног хуманитарног права.
- Државе морају без непотребног одлагања удовољити сваком захтеву за помоћ или налогу које је издало претресно веће, што између осталог укључује следеће: а) утврђивање идентитета и проналажења особа; б) узимање исказа и доставу доказа; ц) уручење докумената; д) хапшење или притварање особа; е) предају или довођење оптужених пред Међународни суд.
И тако, као што видимо, не ради се о потчињавању државе трибуналу, већ о сарадњи. То је важно питање које скоро увек “исклизи” из видокруга стручњака. Потчињење подразумева извршење у поретку јерархије. Сарадња предвиђа деловање два равноправна субјекта. Члан 29. регулише сарадњу, а то значи да су државе дужне да управо сарађују, а не да слепо извршавају наредбе МТБЈ. Другим речима, државе не могу избећи дужност да размотре захтеве који су им упућени, но, исход тог разматрања не може бити унапред решен захтевом трибунала.
Медији су успели да убеде међународну јавност да је држава обавезна да управо изврши одлуку међународног трибунала. То је тај лажни “аксиом”. У ствари то уопште није тако. Међународно право представља систем норми које су обавезујуће само за оне који су на себе преузели одговарајуће обавезе. Да ли је то добро или лоше, то је тема за посебан разговор, но особеност међународног права огледа се управо у томе. Сетимо се да је 1999. године Међународни суд ОУН одбио да прихвати тужбу Југославије против САД, правдајући то тиме што САД нису биле учесник Конвенције против геноцида. Позиција Међународног суда је била прилично праволинијска: ако држава није потписала конвенцију – она не сноси никакве обавезе по питању те конвенције.
У годинама рада МТБЈ медији су створили замену појмова “сарадња” и “потчињавање”. У складу са тим, у предмету који ми разматрамо, такође се суочавамо са таквом заменом. Србија је обавезна да сарађује са МТБЈ али не и да аутоматски извршава његове одлуке.
Да ли је Србија испунила своје обавезе о сарадњи? Да. Србија је размотрила захтев МТБЈ и упутила му свој одговор. Ми не знамо шта стоји у том одговору. Надамо се да је влада Србије послала хашке судије и тужиоце до ђавола. У овом тренутку познато нам је само да судије нису прихватиле одговор владе Србије као задовољавајући. Како је речено у оригиналу одлуке суда “објашњење владе Србије било је оцењено као «unmeritorious»”. Шта се подразумева под тим појмом, познато је само судском већу. Није случајно оно ставило ознаку тајности на своју одлуку од 14. маја 2015. године где је разматран и одговор Србије и сопствени судијски однос према њој.[1]
Такође треба истаћи да је незадовољство судског већа одлуком владе Србије изазвало даље неадекватно деловање судија. Тако су они упутили председнику трибунала “савет” да казни Србију због одбијања да сарађује са трибуналом и да је тужи Савету Безбедности ОУН. Тај савет поново садржи лажан постулат о томе да Србија одбија да “сарађује”.[2] Не, Србија одбија да испоручује, али не одбија да сарађује: захтев је био добијен, размотрен, но његово извршење се испоставило као немогуће. Није случајно да су судије принуђене да лажу: они не могу рећи да Србија одбија да се “потчини” трибуналу јер такве обавезе у Члану 29. Статута МТБЈ нема. Зато морају да лажу да Србија одбија да управо “сарађује”. И поново су сви аргументи суда тајни.
Дакле, обавеза Србије и свих других држава која је већ постала аксиом, да морају извршавати све налоге МТБЈ – представља обичан лажни мит. И у предмету Јојића, Остојића и Радете према том миту се мора односити одговорно. Уосталом, као и у односу према свим другим незаконито оптуженим од стране МТБЈ.
Нема сумње да су унапред смишљени покушаји да се замене појмови “извршити” и “сарађивати”. Стварајући МТБЈ и друге трибунале, глобална власт је покушала да створи институције које би биле постављене изнад државе, како би диктирала своју вољу сувереним државама. Уколико глобална власт утврди да је Статут МТБЈ установио обавезу државе да се “потчини” било којој одлуци трибунала – то онда значи признање да то већ није међународно, него глобално право. Значи, не право које се ствара од стране свих субјеката и извршава се у добровољном поретку, него право које се установљује од стране једних у односу према другима. Сада у МТБЈ двојица-тројица судија указују сувереним државама шта треба да раде! А у Међународном кривичном суду – то чини чак један судија! То је правна агресија која не сме да се толерише!
Узгред, судије МТБЈ које су незадовољне одговором Србије требало би да се сете да све до данас Француска није испунила захтев МТБЈ о хапшењу бившег прес-секретара те институције Флоренс Артман. И зашто све до сада судије не “саветују” председнику МТБЈ да оптужи Француску пред СБ ОУН?…
[1] Order to the Republic of Serbia, 14 May 2015 (Confidential and ex parte).
[2] Decision Advising the President of the Tribunal of the Republic of Serbia’s Failure to Cooperate with the Tribunal, 25 August 2015 (Confidential and ex parte).
