Премијер и изабрани председник Србије Александар Вучић је поводом синхронизованих претњи лидера Албанаца из Тиране, Приштине и Бујановца о уједињењу свих Албанаца у заједничку државу познату под именом ”Велика Албанија” изјавио (3.маја.2017.) да га не брину ”опасни људи” попут Харадинаја, већ ћутање Европе на оно што у последње време поручују Албанци, што се не може другачије разумети него као претња ”цепањем” граница и рушењем на Балкану. Ипак, рекао је и да ће Србија остати на европском путу, да ће радити на унапређењу друштва али и да ”никога нећемо молити за отварање поглавља” (Политика, 4.мај 2017).
Оваква изјава активног српског лидера, подржаваног и од Запада и од Истока, представља само једну у низу датих током претходних десетак година. Несумњиво, упућена је с циљем смиривања тензије, да умири грађане Србије и привремено растерети бриселске партнере због дрског шуровања са албанским вођама усмереног на отимање српских територија. Заправо наш премијер и од 1.јуна председник оваквом јавно израженом забринутошћу покушава да да пронађе место Србије у изналажењу ”средњег пута”.
Уколико неко сматра да је оваква тврдња преоштра довољно је да узме у обзир односно упореди шта је Србија на захтев бриселских налогодаваца (Бриселским споразумом) учинила споразумевајући се са самозваном ”Републике Косове”, а заузврат добила ништа (осим ако се отварање неких поглавља не сматра успехом). Демагогија (која је састоји од више или мање израженом систематски коришћеном обмањивању, истицања нереалних обећања, привидном прихватању и задовољавању интереса масе супротном важним и битним интересима) представља најјаче упориште и савезника политичког ангажовања модерних евроунијатских политичких елита. Насупрот њима, уместо персонализовања званичника Европске уније у вези са са претњама њихових старих миљеника Албанаца на Балкану, Србија ипак недовољно јасно оптужује Европу. Треба навести да не ћуте сви европски чиниоци – неки улажу искрене напоре ради очувања мира и стабилности Балкана поштовањем међународног права и Повеље УН – пример је саопштење министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова, коју преноси Танјуг (објављује Политика 3.маја): ”Сматрамо неприхватљивим недостатак адекватног одговора од покровитеља Приштине, пре свега ЕУ и САД на такве необуздане екстремистичке изјаве. Да ли их западни пертнери сматрају прихватљивим? Да ли су такве изјаве прихватљиве у савременој Европи? Јесу ли Брисел и Вашингтон солидарни са Харадинајем или једноставно не могу да уразуме своје штићенике?”.
Дан касније, 4.маја, промишљено или случајно поменуту амортизујућу изјаву о ћутљивој Европи, разводнили су министарка у влади Србије задужена за европске интеграције Јадранка Јоксимовић и директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић. Они су одржали састанак са са амбасадорима држава чланица ЕУ у Влади Србије, али не и са амбасадорима свих европских земаља. Том приликом избегли су да их оптуже за ћутање, односно саучествовање у пројекту ”велике Албаније”. Заправо, били су прилично увиђајни (”очекујемо већи ангажман ЕУ и очекујемо план за превазилажење ове ситуације”) и на несрећу премијера, контрадикторни у односу на њега. Односно, Ј. Јоксимовић је поруком ”оваква реторика оних (мисли на вође Албанаца) који претендују да буду или да се у некој фази придруже ЕУ апсолутно је неприхватљива за Србију а требало би да буде и за ЕУ” заправо индиректно признала псеудо државу Косово, која како је познато има истоветне или чак веће изгледе да постане чланица ЕУ одвојено од Србије. Бриселским амбасадорима је посебно било интересантно излагање атрактивног Марка Ђурића (такав имиџ је стекао после изјаве дате након једне сесије преговора у Бриселу да Србија води 5:0 против Приштине) који их је упозорио да је доста ћутања и одсуства реакције: ”Доста је угњетавања Срба на КиМ и доста ћутања пред паљењем фитиља на балканском бурету барута”. Ђурић није видео и није идентификовао ко сноси главну кривицу за угњетавање и терорисање Срба у покрајини.
Истине ради, Београд је својим ауторитетом помогао Србе из покрајине приликом уласка у привремене институције квази државе Косово, односно, дата је гаранција тамошњим Србима да ће их штитити НАТО. Показало се да је баш таква усмена НАТО гаранција лажна. Наиме, пошто је Приштина запретила да ће употребом силе на северу покрајине спречити долазак воза из Београда у Косовску Митровицу (14.1.2017.), председник Николић је неколико месеци до истека мандата, запретио да ће послати војску на Косово и Метохију ради заштите Срба. Таквом претњом Албанцима, оставио је у недоумици познаваоце војних нападних операција, који реално посматрају моћ Војске Србије наспрам моћи војне мисије КФОР којом командује НАТО.
Од неизлечиве болести (Бриселски пут нема алтернативу) болује целокупна политичка еврофанатизована клика. Први потпредседник Владе и министар спољних послова И. Дачић у изјави за Политику 4. маја, најављује да ће покренути иницијативу у року од седам дана код премијера Вучића у вези са решавањем дипломатског статуса Српско – руског хуманитарног центра у Нишу. Он подсећа да је још од августа 2014. на чекању Споразум о условима боравка, привилегијама и имунитетима припадника Српско- руског хуманитарног центра, изостављајући и самокритични осврт зашто је то тако. Додуше, изјавио је да западне земље имају неке примедбе иако су оне то исто, а и више од тога добиле споразумима са Србијом. Ово је још један пример политичке контрадикторности којом се у извесној мери подрива ауторитет државе, али и премијера, који константно подсећа јавност да је Србија суверена држава. Оваква закаснела Дачићева ангажованост је у великој мери претећа – ”да се ово питње мора хитно решити или Центар угасити”. Вишим нивоом самокритичности убудуће би се избегла непроцењива штета Србији, јер Руска Федерација није у могућности да издвоји сва средства која је наменила Центру, услед још увек нерешеног статуса. Они који посматрају са негативним предзнаком политички живот, ову његову иницијативу схватиће као кандидовање за премијерску фукцију, док ће они који позитивно гледају на друштвена дешавања, наведено посматрати као решавање нагомиланих проблема и исправљање неких историјских неправди. У зависности од резултата и догаћаја на терену, просудићемо да ли ће у наредном периоду бити промовисано демагошко одржавање догме о Европској Унији, или ће у питању бити здрави и крупни кораци Србије напред, уз партнерство са здравим и провереним партнерима са истока.
Слика http://www.magacinportal.org/2016/09/27/srbija-izmedju-rusije-zapada-izmedju-nacionalnog-interesa-nacionalne-izdaje/
