Последња финансијска криза је натерала власти Сједињених Америчких Држава да се озбиљно замисле како да предухитре појављивање оваквих социјално-економских катаклизми у будућности. Зато су у периоду 2008 – 2010.год. Бела кућа и Конгрес САД активно разматрале различите нацрте закона који су били усмерени усавршавању финансијско-банкарског система. То се завршило доношењем акта који се назива Закон о реформи Волстрита и заштити потрошача (Wall Street Reform and Consumer Protection Act). Постао је познат под краћим називом Дод-Франков закон, према именима иницијатора пројекта овог закона. Председник Барак Обама га је потписао 21.07.2010, а ступио је на снагу 15.07.2011.године. Закон је врло опширан (око 2300 страница) и обухвата најразличитије аспекте финансијске делатности, садржи велики комплет инструмената који треба да предухитре појављивање нових финансијских криза.
У ствари, како једногласно признају сви аналитичари, он не представља само закон, већ програм широке реформе комплетног банкарског и финансијског система САД. Председник Барак Обама се поноси тим законом,зато што га сматра за једног од најважнијих (ако не и најважнијим) достигнућем свог рада на највишем државном положају. Немам намеру да анализирам тај изузетно опширан закон и да дајем оцене првих резултата његове реализације у пракси. Желим да се зауставим само на једном инструменту који је унет у тај закон и који скоро да уопште није привукао пажњу руских аналитичара. Ради се оформирању широке мреже информатора у финансијском систему САД. Тај корак може да има озбиљне последице за САД и тера нас да се још једном замислимо о томе шта у ствари представља америчко друштво.
Америка – земља информатора
Кратка дефиниција: информатор је лице које треба да добровољно или уз плаћање другим лицима и организацијама даје информације које ове интересују. Заинтересована лица могу да буду обавештајци и контраобавештајци, новинари, представници света криминалаца. По правилу заинтересовано лице представља међукарику између информатора и заинтересоване организације. Заинтересоване организације су: тајне службе, полиција, правни органи, различити државни надзорни органи, масмедији, банке, корпорације, организована злочиначка удружења, тоталитарне секте, политичке партије и т.д. Феномен «информатора» је стар колико и свет, и ја немам намеру да се бавим историјатом тог питања.
Информатор је део америчке културе, елемент америчког начина живота. Сваки Американац одлично схвата смисао речи «информатор». 2009.године се у америчким биоскопима појавио чак и филм који је режирао Стивен Содерберг под називом «Информатор». Сиже тог популарног филма је прилично једноставан: влада САД је решила да окриви крупну агроиндустријску корпорацију због пристанка на тајни договор са заинтересованим фирмама о одржавању високих цена, робе тако што је као информатора заврбовала једног од заменика директора компаније, Марка Витејкра. Он је у филму приказан као јунак и супермен.
Валериј Лебедев је у свом есеју о институцији «информатора» у Америци «Потказивање или информација» («Агањок», 2008) скренуо пажњу на то, да реч «потказивање» у негативном – руском смислу у Америци једноставно не постоји. Постоје речи «information» и «informer» – односно «информација» и «информатор». «…У САД је општеприхваћено да службеници информишу шефове о томе, како раде њихове колеге. То се сматра за грађанску дужност, а онај који је потказао се ономе кога је управо потказао љубазно осмехује».
Правде ради треба да се каже да је последњих година сиромашна лексика Американаца унеколико проширена: осим речи «informer» појавио се и термин «whistleblower». Он буквално значи човека који «дува у пиштаљку», тј. сигнализира да постоји прекршај. По смислу то је блиско руској речи «осведомитељ» (онај који упознаје, обавештава, информише – прим.прев.). Ни термин «whistleblower» у условима савремене Америке у себи нема ничег негативног.
Држава у САД формира читаву мрежу информатора, или известитеља. Густина те мреже је врло висока. Сваки Американац у свом животу полази од претпоставке да је сваки Американац, осим њега, информатор, известилац. То врло јако утиче на међусобне односе Американаца. У сваком случају – то сваком Русу пада у очи. Ево утисака једног нашег емигранта о Америци и информаторима као саставном делу америчког живота: «Посебан разговор – то су они који откуцавају. Ту је нама мало компликованије. Код нас је теже рећи ко откуцава. А у САД је једноставно: тамо сви откуцавају. И нема потребе да се тражи ко откуцава. На кога год покажеш – он је! У кућу су нам дошли из друштва за заштиту животиња и интересује се да случајно не бијемо пса? – Комшије! Шеф вам је одузео додатак на плату зато што сте истрчали на 15 минут у апотеку, али урадно време» – колега из собе. Порезник је дошао да пописује имовину? – пријатељ кога си ти јуче почастио конзервом кавијара, остављеног за специјалне прилике, и Хенесијем. Све у свему – увек погледај у ближњег» (1).
Треба да се каже да је последњих деценија држава почела врло активно да усваја културу потказивања у Америци, користећи за то две основне методе: масмедије и новац. Константин Симоњенко, кога само што смо цитирали, пише: … Откуцавање се подстиче потпуно званично. На пример, ту скоро сам узео из поштанског сандучета званично писмо од менаџера куће у којој станујем. Текст је отприлике гласио овако: «Уколико приметите да ваше комшије на балкону или у дворишту пеку роштиљ – одмах нам јавите. Не само да ћете се ослободити мириса роштиља, већ ћете добити награду од противпожарне команде.» И – шта мислите? Јављали су! А писма од FBI сам добијао редовно – као, ако приметите у вашој околини неко сумњиво лице – обавезно јавите на један од следећих бројева телефона. Уколико се испостави да је међу њима особа коју ми тражимо гарантујемо награду».
Потказивање може да има различите облике, у зависности од карактера информације и њеног адресата. У САД је пракса такозваног »криминалног»потказивања постала већ традиционална: полиција и други правни органи су позивали становништво да помогну у хватању злочинаца и у истрази различитих криминалних догађаја, обећавајући новчану награду. После познатих догађаја од 11.09.2002. у САД је почело активно да се подстиче такозвано»антитерористичко» потказивање, а прималац информације је уз полицију и FBI постало и специјално формирано министарство за унутрашњу безбедност.
Све у свему, испоставило се да је у Америци «подлога» за било који облик потказивања почетком овог века добро припремљена. На њој је започео бујни раст»финансијског» потказивања.
Историјат финансијског потказивања у САД
«Финансијско потказивање» представља врло широк појам. Оно означава информисање различитих државних надзорних и регулационих организација од стране грађана о чињеницама кршења законодавства које спада у финансијску сферу. Кршење може да буде врло различито:
• Избегавање плаћања дажбина,
• «прање» «прљавог» новца,
• Финансирање тероризма,
• Корупција,
• Крађа средстава из буџета,
• Коришћење инсајдерских информација,
• Фалсификовање финансијских извештаја и «дупло» књиговодство,
• Нагодбе о ценама,
• Различите манипулације на тржишту фондова,
• Довођење у заблуду и отворено варање акционара, инвеститора, клијената, партнера,
• Вршење операција са банкама, компанијама и организацијама оних земаља против којих су САД организовале блокаду,
• Друге врсте кршења.
Кршења могу да се тичу операција које се врше и на територији САД, и ван њених граница. Као прекршиоци могу да се нађу како грађани појединачно (физичка лица), тако и компаније (правна лица). У низу случајева прекршиоци могу да буду не само резиденти (америчка физичка и правна лица са сталним местом боравка у САД), већ и нерезиденти. На пример: компаније-ћерке, чак и компаније треће генерације америчких корпорација које су формално правна лица других држава.
Почеци финансијског потказивања су се у САД појавили још у 19. веку. Најранији облик финансијског потказивања је – пореско потказивање. Пракса сарадње пореске службе САД са добровољним информаторима је озакоњена још 1867.године. Свим информаторима је загарантована тајност, осим у случајевима када су неопходна њихова сведочења на суду. Уколико захваљујући сигналу информатора дође до уплата пореза који нису држави плаћени у потпуности, информатору је исплаћивана надокнада. 2006. године у америчко пореско законодавство су унете исправке које су битно повећале награду за пореске информаторе: 15 – 30 % од уплаћеног буџету износа који није био плаћен (пре тога је било од 1% до 15%). Одмах се нагло подигла активност пореских информатора. 2009. године служба унутрашњих прихода САД је саопштила да је, по резултатима 2008. финансијске године, 476 људи «предало» властима своје познанике, клијенте или послодавце. Годину дана пре тога добијено је само 116 таквих саопштења – отприлике 4 пута мање. Добровољни информатори су 2008. године пореским органима открили имена 1246 људи који су укупно остали дужни износ од 2 милиона долара. Конкретни износи су наведени у денунцијама за 994 прекршиоца. У 228 случајева радило се о неплаћању пореза на износ од преко 10 милиона долара, а 64 случаја су се тицала неплаћања пореза у износу од преко 100 милиона.
Још у току кризе 1930. година у САД је учињен први покушај да се привуку лица која би органима који регулишу финансијска тржишта саопштавала информације о кршењу америчких закона од стране учесника финансијских тржишта. Конкретно, закон о берзи фондова из 1934. године (The Securities Exchange Act 1934) је предвиђао да лица која Комисији САД за папире од вредности и берзе саопште информацију о инсајдерској трговини могу да рачунају на награду од 10% од износа казне која је одређена за компанију.
1986. године Конгрес је донео Закон о фалсификованим захтевима (False Claims Act). Тај закон дозвољава приватним лицима да у име државе саопште суду уколико им је познато да постоје обмане у вези буџетских средстава (фалсификовање захтева да се плате извршени радови или учињене услуге). Потражилац (понекад га називају whistleblower, што се преводи као извештач, информатор) самостално сакупља доказе да је предузимач хтео да превари наручиоца, тј. федералну владу. Пошто потражилац преда суду тужбу влада спроводи детаљну истрагу свих оптужби. Министарство правде анализира перспективе тужбе. Уколико у бази доказа нема захтева – истрази се прикључују државни правници (што са тужиоца скида бреме плаћања сопственог правника кога он ангажује приватно). У случају позитивног исхода предмета оптужени је дужан да држави надокнади губитке у троструком износу, као и да плати казну 5000 – 15.000 $ за сваки учињени прекршај закона. Потражилац има право да добије од 15% до 25% износа који је добијен уз помоћ Министарства правде.
Анализирајући наведени закон Д. И. Черкајев, члан Комитета за етику Трговинско-индустријске коморе Руске Федерације, је констатовао: «Потказивање («whistleblower»), је врло уносан «бизнис» за државу у САД» (2). По проценама Рачуноводствене коморе САД у САД је у периоду од 1987 – 2008. године у државну касу враћено 22 милијарде долара (приходи потражилаца се често мере милионима долара). Односно – прерачунато на године – годишње се враћа више од милијарде долара. Може да се претпостави да накнаде информаторима годишње износе између 150 и 250 милиона долара.
Корпоративно потказивање
Још пре појаве закона о информаторима државних регулатора у корпоративним структурама, на иницијативу акционара и високих менаџера, почела је да се формира институција унутрашњих (корпоративних) информатора. Требало је да они оперативно информишу службе унутрашње контроле и аудита о било ком «одступању» у раду корпорација, а ови – руководству компаније. Такво информисање се подстицало или наградама, или напредовањем у служби. Никакво федерално законодавство које би регулисало прописима активност корпоративних информатора у САД до скора није било. Свака компанија је сама одређивала начин и организацију унутрашње финансијске контроле и учешће информатора у тој контроли.
Крајем деведесетих година 20. века – почетком 2000. године у Америци је због фалсификовања финансијских извештаја, злоупотреба у делу коришћења ванбилансних операција и ванберзанских операција (посебно у делу који се тицао производних финансијских инструмената) и сл., дошло до серије крупних скандала. Посебно јако је одјекнуо скандал са највећом енергетском корпорацијом Енрон, у који су били умешани многи из највиших ешалона власти САД. Реакција на те скандале је доношење Сарбанес-Оклијевог закона (The Sarbanes – Oxly Act) 2002. године. Закон је пооштрио захтеве у вези са унутрашњом контролом у компанијама које су регистроване у САД, захтевајући да се, конкретно, усвоје системи контроле који се називају whistle blowings. Откуцавање постаје саставни део америчке корпоративне културе. Овај закон не одређује начин материјалног подстицања информатора (whistle blowings), али предвиђа њихову заштиту од мера којима би се руководство компаније светило (чланови Закона 806 и 1107).
Произилази да је данас у америчким корпорацијама сваки запослени – потенцијални информатор. Теоријски – то може да буде и чистачица која «пере» информације из компјутера, монтира прислушне уређаје, редовно проверава садржај корпи за отпатке. У корпи се понекад може наћи врло вредна «роба» која мирише на новац са много нула. Осим потенцијалних информатора под крововима компанија могу да почну посао и стварни информатори који ће то радити као сталан посао, и који ће информације редовно преносити ван граница компаније. Ради се о агентима. То могу да буду агенти: а. тајних служби (CIA, FBI, министарство за унутрашњу безбедност); б. Организованих злочиначких група (на пример – из наркобизниса; оних које перу «прљави» новац); в. Других компанија које представљају конкуренцију компанији о којој се ради. Познати су случајеви да је сарадник компаније био дупли или троструки корпоративни агент, односно да је истовремено имао два или три наручиоца информација.
Дод-Франков закон – нов намотај у спирали финансијског потказивања
Криза 2007. – 2009. године коју су испровоцирали лопови на тржишту хипотекарних папира, поново је натерала да се власт присети искустава у раду са плаћеним информаторима у циљу стабилизације финансијског тржишта из тридесетих година 19. века. Дод-Франков закон предвиђа да информатор добија надокнаду не само за податке који се тичу инсајдерске трговине, већ и за податке којима се открива свако кршење учесника на финансијском тржишту.
Такође се предвиђа и заштита информатора. Уколико је потребно – они могу да делују и анонимно. Контакти правних и надзорних органа (Комисија за хартије од вредности и берзе) са таквим анонимним информатором се врше преко правника који заступа интересе информатора.
Информатори могу да рачунају на богату награду: она се креће у распону 10 до 30% износа пенала за кршење и одређује се после истраге, а одређује је надзорни орган или суд.
Значајно је да иницијатор давања информације о кршењу има право да својим претпостављеним не говори о том кршењу, већ да делује директно, шаљући податке директно државним институцијама.
Дод-Франков закон стимулише откривање крупних кршења. Уколико је износ пенала испод милион долара, никаква плаћања информатору нису предвиђена. Тако висока црта, како су констатовали неки коментатори овог закона могу да доведу до тога, да сарадници неће сигнализирати симптоме и ране особине «болести». Они ће чекати тренутак да кршења буду огромна, како би добили велику надокнаду.
Може да се претпостави какав је нови «корпоративни дух» у америчким банкама и компанијама произвео закон Дод-Франка: руководство се боји својих службеника, службеници се боје руководилаца, нико не сме да изговори ни једну реч, сви папири и документи се крију по сефовима, телефонски разговори се ограничавају на што краће реченице, компјутери се чисте од сваке сумњиве информације.
Осим тог, менаџери престају да размишљају о својим платама, па чак и бонусима, јер маштају о износима од којих се врти у глави, а које они могу да добију уколико пројаве «будност», односно уколико благовремено буду информисали званичне органе о кршењима закона до којих је дошло у банци (компанији) у којој они раде. Сами просудите: 2010. године, например, Комисија за хартије од вредности и берзе је почела истрагу у пет највећих банака Волстрита због њихових сумњивих операција са хипотекарним папирима. У резултату – Комисија је банку Ситигруп казнила са 75 милиона долара. Истовремено је друга банка Волстрита – Голдман Сакс добила решење да плати као казну 550 милиона долара. У првом случају информатор би могао да добије до 25 милиона долара, а у другом до 165 милиона.
Дод-Франков закон: први резултати
Пошто је Дод-Франков закон ступио на снагу, како кажу правници и регулатори, број јављања у SEC се битно попео: много њих саопштава о крађама при књиговодственом обрачуну и о узимању мита у иностранству, а има их који јављају како се манипулише тржиштем и о постојању инсајдерске трговине. Већ првих недеља пошто је ступио на снагу, руководилац одељења у Комисији за хартије од вредности Шон Маккинси је новинама The Financial Times саопштио: «Били смо врло задовољни због високог броја јављања информатора, у којима има вероватноће да су веродостојни… шаљу нам писане доказе, аудиозаписе разговора или једноставно своја запажања.» Према подацима Комисије, у првих седам недеља од ступања тог закона на снагу, Комисија је добила 334 жалбе – 7 дневно. По правилу, информатори су били сарадници компанија, који могу да буду и учесници злочиначког деловања, и једноставно посматрачи. Најчешће су се жалили на манипулисање тржиштем (16,2%), као и на неодговарајуће откривање информација и вођење рачуноводства (15,3%). Истовремено – жалили су се сарадници компанија не само са територије САД, већ и 11 других земаља, укључујући и Кину (10 саопштења) и Велику Британију (11 саопштења). Информације које су добијене од потказивача проверава близу 50 правника, као и сарадник FBI, који им је додељен.
Како је прошао велики случај крађе, за који се сазнало захваљујући новом закону, који може да послужи и као добар стимуланс за раст броја јављања о махинацијама? Сарадница хипотекарног одељења у Ситигруп, Шери Хант, је добила 31 милион долара зато што је открила крађу у банци са хипотекарним облигацијама. Како би се учињено заташкало, та банка је била принуђена да властима плати скоро 160 милиона долара. Госпођа Хант је, захваљујући својој будности, добила довољно новца да безбедно проведе живот, али и место у Банци – потпредседник за контролу квалитета.
Последњи објављени случај: сарадник компаније Oracle Пол Фрасцел је оптужио свог послодавца за крађу и после истраге се обогатио за 40 милиона долара. Још 200 компанија је државној каси донело различите износе у облику надокнада и казни (3).
(Наставља се)
(1) Константин Симоненко. НеПутёвые заметки о США // Интернет, 2005. (Константин Симоненко : Ветропирасто-путнички записи о САД/Интернет 2005)
(2) Д.И. Черкаев. Доносительство и сигнализирование: зло или благо для российских компаний? // Акционерное общество. №3 (22), 2006. (Д.И.Черкаев: Потказивање и сигнализирање: зло или корист за руске компаније? //»Акционерное обшчество» Но 3 (22), 2006)
(3) РБК 14.03.2012
