Примиче се и октобар текуће године, а са њим и рокови у којима Европска комисија треба да препоручи Савету Европе почетак преговора са Србијом, о њеном приступању ЕУ. У зависности од тога како ће протећи разматрање тог питања, преговори са Београдом могу почети до лета 2013. године.
Политички хронометар почиње да куца у супротном смеру, а између Србије и ЕУ је остало још много нерешених проблема, који се пре свега односе на Косово и Метохију.
Позиција тима у мају изабраног председника Србије Томислава Николића није ништа мање противуречна од позиције његовог претходника Бориса Тадића, који се корак по корак кретао у правцу тежњи Запада, преодолевајући унутрашњем противљењу друштва.
У влади Томислава Николића нема јединствене оцене о томе која је “цена” уласка у ЕУ. Његови сарадници попут премијера Ивице Дачића сматрају да је неприхватљива “цена”, признање независног Косова и Метохије. Други, а то се у првом реду односи на вице-премијера Александра Вучића, показују склоност ка уступцима Западу.
Међутим, ситуација у Србији се ипак суштински променила.
Напоменимо да су албанске власти у српској покрајини Косово и Метохија, 2008. године једнострано прогласиле независност од Србије. При том је “Република Косово” по замисли водећих западних земаља добила статус “државе” са надгледаном независношћу, а контролу је почела спроводити међународна заједница. Но, 10. септембра су представници 25 земаља, чланица Међународне управљачке групе за Косово, прогласили прекид међународне контроле независности те “земље”.
Изгледало је као да је Косово добило нови “слободни” статус, што је албанско становништво са ентузијазмом прихватило.
Међутим, уочи тог догађаја, премијер Србије Ивица Дачић је изјавио да “Србија не прихвата ни контролисану ни неконтролисану” независност Косова и Метохије. “Питање Косова и Метохије неће бити решено све док се са тим решењем не сагласи Србија” – рекао је Дачић новинарима у Београду. По његовим речима, Србија је принуђена да води преговоре са нелегалном влашћу те самопроглашене републике. Дачић је још приликом свог наступа у СБ УН, 21. августа текуће године, приметио да је за решење косовско-метохијског проблема, неопходно сва питања решавати не само на техничком него и на политичком нивоу. Природно је – рекао је Дачић, – да Србија не може дозволити да се статус покрајине реши мимо Савета Безбедности УН.
Српски Председник Томислав Николић је 11. септембра у Сочију имао сусрет са Председником РФ Владимиром Путином и том приликом је изјавио да решење косовског проблема не може да изађе изван оквира Резолуције 1244 СБ УН. “Ми смо ушли у преговоре са представницима привремене администрације Косова у Приштини, у жељи да наши грађани тамо боље и спокојније живе, али ми не можемо учествовати у преговорима који учвршћују независност Косова и Метохије” – рекао је он.
Западу је постало јасно да су на путу реалне суверенизације Косова изникле нове тешкоће и иступио је са “тешком артиљеријом”.
У међународној дипломатској пракси постоји и оваква пословица: “посао Енглеза су интриге, посао Немаца је принуда”.
Дошло је време отвореног притиска на Београд и поново су се зачули на Балкану добро познати звуци немачког марша.
Прво се у Берлину, што није било изненађујуће, обрео Министар одбране Србије Александар Вучић, који се у ЕУ сматра “слабијом кариком” нове београдске власти. Њега је примио државни секретар Парламента Кристијан Шмит. Јавности није познато како је изгледао дијалог очи у очи, но, по његовом завршетку Александар Вучић је изјавио да су “стране достигле висок степен разумевања по кључним питањима”. Нема сумње да је кључно питање било проблем Косова и Метохије. Да српска страна не би била у заблуди по питању позиције Берлина, Александар Вучић је зачуо следећи плотун: Председник комитета за спољну политику Бундестага Рупрехт Поленц је у стилу самоувереног римљанина изјавио да Србија пре ступања у ЕУ мора да призна и прихвати независност Косова.
Преведено са дипломатског жаргона то значи: Господо Срби, пљујемо ми на ваше захтеве.
И да се клијенту не би дало времена за опоравак, десант на Београд извршила је нова ударна сила – делегација Бундестага на челу са послаником ХДС Андреасом Штокенхофом, познатим мајстором за политичко обарање руку.
Делегација је са собом у Београд понела и “овна” (балван за пробијање утврђења у старинском начину ратовања – прим. превв.) у виду захтева да Срби потпишу некакве обавезе (обавезујућу изјаву) о Косову. Документ треба да се појави још пре почетка преговора о ступању Србије у ЕУ а на крају преговора све преузете обавезе морају бити испуњене. Текст жељеног документа мора бити усаглашен од двеју страна самостално, али његов општи смисао су дефинисали Немци. На пример, он мора да садржи тачку о “поштовању добросуседских односа са Косовом”. Јасно је да ће Приштина поставити конкретне тачке у документу и да ће садржати ту исту “путну карту” за признавање њене независности.
Штокенхоф је изјавио да ће “његова партија инсистирати на овом предлогу у Бундестагу, као услову за почетак преговора.
Он је такође изјавио да је Србија дужна да испуни седам услова за приступање у ЕУ. Он тврди да у овим условима нема ничег новог. По питању Косова и Метохије, услови садрже и такве тачке попут сарадње Србије у демонтирању “паралелних” структура, то јест локалне власти, државних институција и безбедносног апарата на северу Косова и Метохије, као и прекид финансирања севера Косова и Метохије. Штокенхоф је изјавио да су ова средства исувише велика, по немачким подацима то је сума која премашује помоћ коју Србија добија од ЕУ.
Штокенхофова делегација срела се са Александром Вучићем и Министром иностраних послова Србије Иваном Мркићем.
Александар Вучић је на задовољство Немаца изјавио да је Србија спремна за наставак дијалога са Приштином, да ће испунити обавезе претходне владе и да ће тесно сарађивати са Немачком јер је то у “интересу његове земље”. Са његовим непосредним шефом Ивицом Дачићем Немци нису хтели да се сретну. Уплашили су се да ће срушити пропагандни ефекат, јер Дачић одбија да прихвати било какве допунске услове са стране ЕУ и он није баш одушевљен са “прихватањем обавеза претходне владе” и спреман је да изнесе и српске претензије према косоварима.
Министар иностраних послова Србије И. Мркић је такође опрезно изјавио пред Немцима да предуслови за ступање Србије у ЕУ морају бити објективни, јасни и “без проширивања”.
Загрмевши језиком ултиматума и капитулације, немачки десантници су се упутили пут Берлина а из Брисела се зачуо нови плотун.
Немачка дипломатија не би била Немачка, да по Србима није са бока отворио ватру још један утицајни немачки политичар, Председник Европског парламента Мартин Шулц.
Раширујући притисак на Београд, овај политичар који нема удела у директном преговарачком процесу између Београда и Приштине, одједном се појавио са интервјуом београдском издању “Блица” у коме је изјавио: “Србија мора да призна Косово ако жели да ступи у ЕУ”.
А да га не би оптужили да се меша у процес, окренуо се и тихо прошапутао како је то његово приватно мишљење.
Између осталог, Шулц је у интервјуу рекао да, када Србија и Косово буду примљени у ЕУ, тада ће они наћи путеве за међусобно признање (!?) Једино што он није појаснио да се признање Косова може добити веома брзо, ако има жеље и за један дан. А пријем Србије у ЕУ може да се растегне на неколико година. А бар Срби знају да је дипломатија Запада – дипломатија “шибицарења”. Шта вреди примена Резолуције 1244 СБ УН, ако је она изврнута наглавачке. Тај темељни документ апсолутно не предвиђа никакво стварање сепаратистичког режима од стране спољних сила, на територији суверене државе. Но, “шибицари” су “шибицари”.
Међутим, то ништа не мења. По свему судећи, са приближавањем октобра и притисци на Београд ће се појачавати. За Србе наступа час одлуке. Користећи се брзим почетком преговора, ЕУ покушава да немачком “жељезном” руком од њих исцеди признање независности Косова.
Ако се то догоди, Европа ће се често сећати тога дана.
