ЕВРОПСКА УНИЈА: ФИНАНСИЈСКА ШИЗОФРЕНИЈА ИЛИ СКЛОНОСТ КА САМОУБИСТВУ (Први део)

238

Јединствена Европа се од 2010. налази у стању кредитне кризе. Оно што је интересантно: ни једна земља која је чланица Европске  уније  отада није објавила званично да је у банкроту, односно да није у стању  или да не жели да извршава своје обавезе у вези са отплатом државног дуга. Скоро да није било дана када  медији нису јављали да ако не данас – сутра ће свакако једна од земаља ЕУ објавити о свом  банкротирању, али до сензације ипак није дошло. У чему је то ствар?

Банкрот  који се може контролисати – ново средство за спас Европе

Има људи који сматрају да је тајна у проналаску који је у Бриселу крштен као „банкрот  који се може контролисати“. Такав банкрот може да се дефинише као смањење дужничких обавеза учесника на финансијским тржиштима о чему се кредитор и дужник унапред договарају или који се преко финансијских регулатора планира, а затим саопштава кредиторима и дужницима. Банкрот који се може контролисати се  сматра као средство којим се спречавају стихијски  банкрот који би могли да изазову ланчану реакцију и да направе финансијску и економску кризу великих сразмера. Посебно актуелно је коришћење  банкрота који се може контролисати у Европској унији, где је у „истој лађи“ 28 држава. Банкрот у било којој држави Европске уније може у тренутку да испровоцира банкротирања у другим земљама ЕУ, и да изазове најстрашније социјално-економске кризе на простору читаве Европе.

Банкрот који  се може контролисати  је врло сличан спуштању са високе  и стрме планине. Алпинисти знају да такво спуштање   садржи велики број операција које се изводе по одређеном редоследу. Они прво причврсте ужад и изврше прво спуштање. Затим се одморе, причврсте и опет крену надоле. И тако све док не изађу на релативно благу падину, по којој се може ићи а да се не користе специјална средства. Ту је свака грешка опасна зато што алпиниста може да полети у провалију. А шта ако је неколико људи повезано истим ужетом? У том ће случају у провалију да полете сви. Исто то може да се деси са екипом која се зове „Европска унија“. Сви чланови групе „ЕУ“  ризикују да се стрмоглаве у најстрашнију економску кризу која може да се претвори у социјалну катастрофу.

До које висинске црте на дужничкој планини могу да се користе  банкроти који се могу контролисати? Да наведемо једноставан пример.

Да претпоставимо  да држава на финансијском тржишту узима позајмице са 5% камате на годишњем нивоу. Да претпоставимо и да је темпо раста БДП-а  у наведеној земљи просечно  3% годишње. Није тешко израчунати да, како би земља могла без тешкоћа да враћа свој суверени државни дуг, тај дуг не сме да буде изнад 60% БДП-а. На том нивоу цео тропроцентни раст економије ће ићи на плаћање камата за државни дуг. Уосталом, управо таква подела државног дуга је одређена Маастрихским споразумима о формирању Европске уније. Али наш задатак треба мало конкретизовати, јер преко раста БДП-а треба не само да се враћа државни дуг, већ и остале врсте дуговања – банкама, приватним компанијама, фондовима и томе слично, тако да 60% БДП-а по идеји могу да буду норма за општи дуг. Али гранични ниво државне задужености треба да буде битно мањи. Укупна задуженост неких држава које су чланице ЕУ више пута је већа од 60% БДП-а. На пример, спољни дуг Велике Британије (државни плус приватни) није далеко од 500% БДП-а.

Међутим, наша рачуница је унеколико отргнута од реалности европског живота, обзиром да се од краја прошле деценије земље-чланице ЕУ налазе у стању економске стагнације. Њихове привреде не обезбеђују  раст БДП-а  чак ни за скромних 3% годишње. У условима такве стагнације чак и да је та величина 20%  –   и тада би  за европске привреде  ситуација била довољно компликована. А у ЕУ постоји више земаља чији је државни дуг премашио цифру од 100% БДП-а. То су земље које су новинари злог језика крстили као групу PIIGS (у њој су Португалија, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија; назив групе чине прва слова назива држава, што, преведено са енглеског звучи као „свиње“). Уосталом, у читавој Европској унији, према последњим подацима, ниво државног дуга је у 2012.години просечно износио скоро 90% укупног БДП-а.  Уосталом, комплетан БДП Европске уније је у 2012.години износио приближно 16 билиона евра. Смањење дуга ЕУ само за 1 процентну тачку је еквивалент  за 160 милијарди евра. Врло озбиљна цифра! На пример – прошле године је државни буџет Немачке, привредно најснажније земље Европске уније, износио нешто преко 300 милијарди евра. Да претпоставимо да стандардни корак код  банкрота који се може контролисати износи управо цифра од 1% БДП-а Европске уније. Да би се спустили са висине од 90% на висину од 60% БДП-а треба направити 30 корака. Како  би се спустили на безбеднију висину која износи 20% БДП-а, потребно је прећи 70 корака. Можемо замислити колики   пут силаска са дужничке планине  треба да направи Европска унија, обзиром да броји 28 чланова, да су они сви повезани истим ужетом и да морају да делују синхронизовано.

Дуг Грчке: планови за банкрот  који се може контролисати

Грчка је земља на којој је банкрот који се може контролисати   „на крупно“ испитан 2012.године. Њен државни дуг је почетком 2012.године премашивао 160% БДП-а, влада је објавила да не може власницима дужничких папира да плати следећу траншу камате. Власници дужничких папира грчке владе су домаће и стране банке, осигуравајуће компаније, хеџ-фондови, државни и приватни пензиони фондови, као и Европска централна банка (ЕЦБ). Фактички – грчке власти су упозориле на неизбежан банкрот. У медијима су фигурирале процене укупних губитака инвеститора  (власника дужничких папира влада различитих земаља ЕУ)  чији је укупан износ око 1 билион евра. Такве процене су биле и у тајном извештају Института  за међународне финансије – IIF (IIF – Institute of  International Finance)  чији су чланови   банке и друге финансијске компаније, од којих је већина у својим портфељима имала  обвезнице земаља евро-зоне.  Чак се зачуло и мишљење да је дошло до „цурења“ информација из тог извештаја како би се заплашили власници грчких папира. А требало је да се заплаше да би  били  натерани  на добровољно-принудну реструктуризацију грчког дуга. Високи чиновници чувене „тројке“ (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) су проговорили о потреби да се изврши планско „опраштање“ инвеститорима дела грчког дуга и да се промене услови гашења његовог преосталог дела. У ствари, то се и назива „реструктуризација“. Прво је предлагано да се смањи основни износ грчког дуга за око 20%, а  затим су почеле дасе појављују цифре од 30, 50, па чак и 70%. И најзад је, пред почетак 2012.године, створена усаглашена општа шема реструктуризације.

Грчки дуг: добровољно-принудно „кресање“ дуга

Да скренемо пажњу на важне делове предложене шеме. Реструктуризацији  не подлежу сва грчка дуговања, већ само један њихов део. Општи државни дуг земље је у јануару 2012. износио 352 милијарде евра и сачињавала су га дуговања по обвезницама државне благајне (260 милијарди евра) и дуговања по кредитима (92 милијарде евра). Грчка дуговања по кредитима (међу њима и кредит ММФ-а од 20 милијарди евра) није требало да се реструктурирају. Предлагано је да се„скрешу“ дуговања од дужничких папира. Међутим, и ту су прављени изузеци. Папири чији је укупан износ био 55 милијарди евра, на билансу ЕЦБ, и још неких других финансијских установа, такође нису припадали реструктуризацији. Тако су ММФ,ЕЦБ и још неке финансијске институције добиле статус „привилегованих“ инвеститора и кредитора (то је укупан износ од 147 милијарди евра). За реструктуризацију су предвиђени  дужнички папири  у укупном  износу од  205 милијарди евра. Њихови власници су банке и осигуравајуће компаније, хеџ-фондови, пензиони и остали социјални фондови Грчке и још неких земаља.

Реструктуризација је значила замену дужничких папира са старих образаца   новим. Резултат је био да је основни износ дуговања  „скресан“  за 53%. Део преосталог дуга се конвертује у папире са дужим роковима отплате и нижим каматама. Мањи део  преосталог дуга се конвертира у менице Европског фонда за финансијску стабилност (ЕФФС) који  је формиран у оквиру евро-зоне 2010.године. Фактички, ако се узму у обзир ниже камате за цео период отплате, непривилеговани власници грчких папира су губили преко 70% својих потраживања.

Констатовали смо да је реструктуризација имала добровољно-принудни карактер. То је зато што је инвеститорима предлагано да се одрекну скоро 109 милијарди евра основног износа дуга, а ако се узме у обзир и смањење камате – 140 милијарди евра. Без обзира на протесте дела власника папира, одлука о реструктуризацији је „прогурана“ заједничким напорима власти ЕУ и Грчке. Нећемо говорити о детаљима те драматичне странице европске историје. Само да констатујемо да је „непротивљење“  више грчких и европских банака (у првом реду француских и немачких)  било купљено. Чиме? Обећањима да ће се њихови губици компензовати   помоћу  општеевропских  „касица-прасица“ – ЕЦБ и ЕФФС. Пошто су помоћу свих могућих  истина и неистина успели да добију сагласност за добровољни отпис дуговања код непривилегованих  инвеститора, Брисел је у марту 2012. извршио у једном потезу реструктуризацију сувереног дуга великих сразмера – највећу не само у европској, већ и у светској историји. Има злих језика који ту операцију упоређују са огромном конфискацијом имовине. А има и оних који су говорили да се не ради о конфискацији, већ о врло великодушном гесту од стране инвеститора. Уздржаћемо се од крајњих закључака. Јер се победницима  (у овом случају Бриселу и Атини) никада неће судити.

А победници су, уосталом, успели да одраде још један важан послић. Много учесника на финансијским тржиштима је ипак закључило да обављена реструктуризација грчког дуга треба да се сматра за банкрот. У првом реду – то су хтели носиоци финансијских инструмената под називом „кредитно дериватни своп “ (CDS). Tо је нешто што је слично осигурању за случај банкротирања  за најразличитије врсте дуговања. Те инструменте су продавале крупне банке САД и Европе. Активна трговина робом која се назива CDS вођена је од почетка прошле деценије што је, између осталог, допринело   појави финансијске кризе 2007. – 2009. Банке – емитенти баш нису желеле да у Грчкој због њеног банкротирања дође до крупних исплата власницима CDS. Зато су власти ЕУ објавиле да у Грчкој у марту 2012.године није ни било правог банкрота. Евентуално, у крајњем случају – то што се догодило је могло да се  назове, што би представљало преседан, „банкрот који се може контролисати“. А у том случају власницима CDS се ништа не плаћа. Зато је идеја о „банкроту који се може контролисати“ међу банкама светског калибра  стекла снажну подршку.

Да констатујемо и да је у комплетној Европској унији реструктуризација грчког дуга еквивалентна смањењу укупног сувереног дуга за највише 1 процентну тачку укупног БДП-а Европске уније. Да би се постигао потпуни успех Европски савез би морао да направи више десетина сличних операција у вези са сувереним дуговањима свих 28 земаља-чланица ЕУ.

Банкрот који се може контролисати, а који носи назив „конфискација депозита“

Озбиљан недостатак технологије банкрота који  се може контролисати је то, да се његове последице тешко могу локализовати. Учесници у таквом банкроту су повезани хиљадама и милионима конаца уговорних веза са другим економским субјектима, изван граница замишљеног круга. На пример, после реструктуризације  грчког дуга 2012.г. појавили су се проблеми  код банака различитих земаља, које су поседовале крупне пакете грчких обвезница. То су биле банке Грчке, Француске и Немачке. Грчким банкама су чиновници Европске комисије и Европске централне банке још пре него што је извршена реструктуризација обећали помоћ ради допуне капитала.

За велике банке Француске и Немачке губици нису били смртоносни. Прво, зато што је у њиховим портфељима   било мало грчких обвезница (имали су много више обвезница Шпаније или Италије). Друго, зато што је банкарски надзор у тим  земљама инсистирао на поновној процени грчких папира у активама кредитних организација   снижавањем њихове вредности, уз вођење рачуна о тржишној ситуацији (односно – у Грчкој се папири остављају по номинали,  а у билансима већине немачких и француских банака по нижој – тржишној цени). Зато мартовска реструктуризација грчког дуга није кардинално утицала на билансе банака Француске и Немачке.

Али за тако малу земљу какав је Кипар, који је тесно  везан за Грчку, губици у банкарском систему су  изгледали критични. Кипарске банке су понекад добровољно, а понекад и принудно,  откупљивали велике партије грчких обвезница. А када је реструктуризација завршена  требало је   хитно спасавати  банкарски систем Кипра.  Сви се сећамо како је то учињено. У марту 2013.године – равно годину дана после реструктуризације грчког дуга – извршена је конфискација депозита у кипарским банкама.  И та операција може да се назове банкротом који  се може контролисати. Али ако су  у случају грчког банкрота који  се може контролисати  његови организатори сачували привид постојања прелиминарне консултације и преговора, у   другом случају (Кипар) власти ЕУ су једноставно издиктирале услове реструктуризације. У првом случају је спасавана земља, а у другом – банке. У првом – конфискација је вршена код стотина (а можда и хиљада) економских субјеката. А у другом – већ  код десетина хиљада.

У лето 2013.године Европска унија је одлучила да убудуће, када дође до ситуација које су опасне по банке, ради њиховог спасавања неће  се слати   средства из државних буџета (као што је то било у време кризе (2008. – 2009.), већ средства власника депозитних рачуна. На тај начин је Брисел  на читавом простору Европске уније легализовао „оштру“ кипарску варијанту банкрота који  се може контролисати.  

(Крај у наредном броју)