ФЕДЕРАЛНЕ РЕЗЕРВЕ: СЛАВЉЕНИК У АГОНИЈИ

601

20.децембра 2013.године се навршило 100 година откако је амерички председник Вудро Вилсон потписао закон о Систему федералних резерви САД, који данас представља главни фактор економског и политичког  живота Америке.

Нелегитимност Федералних резерви

Има много Американаца који су убеђени да је појавом ФЕД-а власт у земљи прешла у  руке шаке међународних банкара, а да су председник и Конгрес постали само извршиоци воље главних акционара Федералних резерви. Приватна корпорација „Федералне резерве“ која припада шачици банкара, пошто се учврстила као једина реална власт у Америци, почела је да претендује на власт над читавим светом. О тој теми постоји  опширна литература. Писање о њој је почео Јустас Мулинз књигом „Тајне Федералних резерви“ која је први пут издата крајем '40.година двадесетог века. Затим се појавила књига Ентони Сатона („Завера Федералних резерви“), Николаса Хагера  („Синдикат“), Ралфа Еперсона  („Невидљива рука“), Вилијама Енгдала („Богови новца“). Од најновијих можемо да наведемо бестселер америчког конгресмена Рона Пола „Докрајчити ФЕД“ («End the Fed»). 

Снага Федералних резерви  је у 20.веку створила лажно осећање да је та организација вечита, као што је вечит и долар који она штампа . Почетком 21.века  илузије  постепено нестају… Рон Пол набраја много поступака ФЕД-а који представљају  директно кршење Закона о федералним резервама. Најјачи пример је тајна додела кредита  у току последње финансијске кризе у астрономском износу од 16 билиона долара. Примаоци тих кредита су  највеће америчке и европске банке.

Више нема потребе ни да се говори да је само формирање ФЕД-а било потпуно супротно америчком уставу, који овлашћења за штампање новца даје директно Конгресу САД, а не некаквој приватној мењачници.

Сценарио „Бежање од долара“

  Федералне резерве су могле целих 100 година да опстану захваљујући чињеници да су производи ФЕД-ове машине за штампање новца, који носе назив „долари САД“, били тражени не само у САД већ и ван његових граница. Комплетна  спољна политика САД 20. и почетка 21.века је била усмерена на промет производа те ФЕД-ове машине. То је био и разлог због кога су поведена два светска рата и много локалних. После Другог светског рата није био потребан неки већи напор да производ  ФЕД-а одржи стабилну потражњу, јер је свет  већину роба куповао баш у САД. Наравно – за доларе. Доларизацији светског девизног система су допринели Међународни монетарни фонд и Светска банка, у којима је главни „акционар“ била управо Америка. И Маршалов план је подржавао исти циљ, баш као и многобројни амерички програми за економску и војну помоћ другим земљама.

Захваљујући блискоисточној дипломатији Џ.Кисинџера, коју је јачала и војна снага САД, Вашингтон је у периоду 1973. – 1975.године успео да постави базу за нафтно-доларски стандард. Свет је почео црно злато да плаћа искључиво доларима. А када је последњих деценија 20.века дошло до бурног раста светских финансијских тржишта, трговина „финансијским инструментима “  на њима  је такође почела да се врши  углавном доларима САД.

Међутим, последњих година је потражња за доларима, штампаним у штампарији ФЕД-а,  почела  да опада. Долару  су почеле да конкуришу друге валуте – евро, јуан, новчане јединице земаља чије валуте нема чак ни у списку резервних валута. Тежећи да се ослободе   зависности долара, лидери неких земаља с времена на време дају изјаве које власници ФЕД-а схватају као бојкот нафтно-доларског стандарда. Тако је у своје време Садам Хусеин изјавио да одбацује продају црног злата за доларе, па је  ирачку нафту почео да продаје за евро. Реакција званичног Вашингтона је била врло брза: побуна С.Хусеина је завршена његовим свргавањем и смрћу. После извесног времена иста ствар се десила са Моамером Гадафијем, само што је Гадафи планирао да долар престане да користи уводећи  златни либијски динар. Што се тиче Ирана, Вашингтон је затајио. Америчке власти   дуго (још од 1979.године) против Техерана користе економске санкције, али се Иран прилично успешно супротставља. У спољној трговини са другим земљама Техеран је сасвим одбио коришћење штампарије ФЕД-а (треба да се зна да сви доларски обрачуни пролазе кроз амерички банкарски систем, и да их контролишу Федералне резерве). Створен је преседан који могу да почну да користе и друге земље. Прве брижљиво осмишљене кораке за ослобођење  зависности од долара почиње да чини Кина. Пекинг је са читавим низом земаља закључио споразуме  о коришћењу националних новчаних јединица и у спољнотрговинским обрачунима, и  у осталим врстама  операција   које постоје у спољној трговини. На пример, потписан је споразум о томе  да ће се у јапанско-кинеској трговини користити  само јуан и јен, односно   предвиђа се потпуно одбацивање пословања уз помоћ валута треће земље, између осталог и САД долара.  Слични  поступци могу у систему међународних обрачуна   да се назову постепеном еманципацијом долара. У том случају ФЕД ће можда и преживети, али ће се при том претворити у најобичнију централну банку која опслужује смо унутрашњу економију своје земље.

Сценарио „Банкрот Федералних резерви“

Још пре неколико година нико није могао ни да претпостави да Федералне резерве могу да банкротирају. Међутим, од 2010.године њихово  здравље  је почело да се наочиглед погоршава. То има везе са такозваним количинским ублажавањем. Суштина  операције је да Федералне резерве, у складу са званичним декларацијама о великој потреби  да се америчка економија после финансијске кризе обнови, као и да се одржи запосленост становништва, повећава количину производа своје штампарије новца.  Механизам количинског ублажавања је крајње једноставан: ФЕД своје папирне  производе замењује различитим хартијама од вредности које леже у портфељима америчких банака (последње године  – 85 милијарди долара у току једног месеца). Део тих хартија су  државне обвезнице САД, а део – хипотекарни папири. Ови други представљају безвредни папир, који финансијери у жаргону називају „отровне активе“. Њихова тржишна вредност је врло мала (понекад тежи нули), али их Федералне резерве откупљују по номиналној вредности или близу ње. Уколико ФЕД почне да продаје такве отровне активе код њега ће врло брзо  доћи до губитака. А још –  уколико их буде шпарао његове ће  активе пући као да су балони. „Балони“ су постојали и раније на тржиштима некретнина, на тржишту фондова, али се  сада појављује њихов нов, до сада невиђен облик. Уосталом, Федералним резервама проблеме могу да направе не само хипотекарни папири, већ и државне обвезнице. Данас ФЕД те обвезнице купује по високој цени, али већ сутра њихова тржишна цена може да се смањи. А и то су губици, наравно, под условом да  ФЕД одлучи да се бави продајом својих обвезница. Али – у свакој  комерцијалној организацији у случају појаве губитака прву резерву представља сопствени капитал. И Федералне резерве га имају. Али он је по висини симболичан и представља свега 3 – 4% од износа спољних актива ФЕД-а. Уосталом, свака комерцијална банка је дужна да одржава минималне норме које се односе на довољност капитала (те норме   прописују специјални  документи  комитета за   надзор банака који оснива Банка за међународне обрачуне). Тако да су Федералне резерве далеко од тога да испуњавају наведене  норме и,  право говорећи, већ данас би морале да објаве свој банкрот. Сви стручњаци то одлично знају, али дискусија о том проблему не излази из оквира уског друштва експерата. И нико од њих не може да понуди колико-толико јасан план за спасавање Федералних резерви од банкрота.

Сценарио „Банкрот Владе“

Већ много деценија уназад Федералне резерве представљају спасиоца Америчке владе. Ствар је у томе да је ФЕД кредитирао америчку државну касу тако што је у њој куповао дужничке папире (обвезнице). Наравно да Федералне резерве нису биле једини спасилац државе. Државне хартије САД су куповале и многе друге организације   те земље – комерцијалне и инвестиционе банке, инвестициони фондови, осигуравајуће компаније, пензиони фондови. Отприлике половина свих куповина државних хартија САД  је до скора долазила од централних банака и министарстава финансија других земаља. Међу главним кредиторима америчке владе су до данас остали Кина, Јапан, Индија, Саудијска Арабија и низ других земаља које поседују гигантске међународне (у златној валути) резерве. Али и код Кине, и код осталих земаља, сваког дана је све мање ентузијазма за  шпарање „зелембаћа“. Ујесен 2013.године заменик председника Централне банке Кине је дао сензационалну изјаву да Кина прекида повећавање својих међународних резерви.

У последњих годину дана Федерални систем резерви је постао главни кредитор (донор) америчке државне касе. У оквиру трећег програма  количинског ублажавања  Федералне резерве су почеле да откупљују лавовски део хартија преко којих влада затвара рупе у буџету (покрива дефицит федералног буџета). Појавио се затворен круг: Федералне резерве предају државној благајни „зелембаће“, а државна благајна Федералним резервама предаје своје обвезнице. То је специјални  перпетуум мобиле новца. Такав затворени механизам лишава и америчку, и светску економију неопходне новчане масе, он опслужује сам себе. А мањак „зеленог новца“ у свету ће се дуплираном снагом компензовати понудом других валута и новчаних сурогата.

Осим тога, за владу САД-а и за домаћине ФЕД-а  може да се појави још једна непријатност. Влада САД ће бити приморана да свој дуг кредиторима враћа преко буџетских средстава. Сада  је ФЕД  одредио камату   на нивоу који је близу нуле. Врло је ниска и камата на обвезнице (усаглашавањем са   каматама   ФЕД-а).  За опслуживање државног дуга данас се користи  око 7% средстава буџета. То се још може трпети. Али да претпоставимо да ће камата почети да расте (раније или касније то ће свакако морати да се деси). У том случају ће почети да расту и трошкови за опслуживање државног дуга („трошкови за камате“). Експерти не искључују могућност такве ситуације, а тада ће  на покривање „трошкова за камате“ одлазити 50% укупног буџета. У том случају новчани перпетуум  мобиле ће престати да  функционише, јер ће наићи на такво природно ограничење, какво представљају порески приливи у буџет САД. Главни (и једини) клијент ФЕД-а – америчка влада – наћи ће се у банкроту. После тога у неповрат треба да оду и Федералне резерве.

За разматрање могу да се понуде и неки други сценарији развоја догађаја у вези са Федералним резервама, доларом и САД као светим тројством јединственог финансијско-политичког система. Али сви ти сценарији су за газде ФЕД-а подједнако неутешни. У врло сличној ситуацији су се у првој половини 20.века  већ налазили власници Банке Енглеске, када је амерички  долар почео да конкурише некада најјачој валути – фунти стерлинга. За власнике Банке Енглеске последњу шансу да се сачува „место под сунцем“ представљало је започињање великог рата. Бојим се да  баш такав план све чешће пада на памет садашњим власницима Федералних резерви.