Газда и кочијаши

343

У суботу је српско новинарство дотакло дно. Глодур Информера, Драган Ј. Вучићевић, у колумни „Случај шефа НУНС: Чибе, бре, џукело!“ назвао је председника НУНС-а, „најстрашнијом пичкетином“.

Вучићевића је, наиме, разбеснео позив НУНС-а јавним личностима да бојкотују Информер: „НУНС апелује на све оне који желе да живе у пристојном друштву и држави, у којој ће критика бити заснована на аргументима, а не на увредама и примитивизму, да такав свој став покажу и односом према таблоиду Информер и другима који загађују јавну сцену и урушавају углед новинарске професије“.

На овакав потез НУНС се одлучио након што је Информер започео објављивање серије текстова о уреднику портала КРИК, Стевану Дојчиновићу, у којој је овај новинар оптужен да „послује са осуђеним нарко-дилером“, да је „болесни садомазохиста који сам себе пробада кукама и качи о плафон“, да је „сарадник француских обавештајаца од којих је узимао кеш“ и томе слично.

Информер је пак напао Стевана Дојчиновића као део тактике „превентивног спин-удара“ чији је циљ предупређење штете по политичара тако што се његов критичар, и пре него што је критика објављена, покушава искомпромитовати.

Стеван Дојчиновић је, наиме, истраживао некретнине које поседује породица Вучић, али није стигао ни да доврши текст, а камоли да га објави, када је Информер кренуо на њега. „Једини начин да уредник Информера зна све те податке – од тога шта истражујемо, па до тога који је радни наслов текста – јесте да неко врши озбиљан надзор над нашим радом“, пожалио се другим новинарима Дојчиновић.

Дакле, увреда која је сведочанство да је српско новинарство коначно пало на најниже гране у својој историји  – јер се испод тог пичкетино најстрашнија једноставно даље не може – изречена је у функцији зашитите Премијера.

Информер се и иначе подсмешљиво назива Вучићевим службеним гласником, а шеф овог таблоида у карикатурама је приказиван  као булдог који свом газди,  задовољном Вучићу, пред ноге приноси неутралисане новинаре. Тако за овај Вучићевићев испад део јавне одговорности свакако сноси и његов политички послодавац.

Да ли је то она „пристојна Србија“ за коју се Александар Вучић, по сопственим речима, бори­? У Скупштини, приликом Гашићеве смене, Премијер је одржао читаво предавање о пристојности. „Пристојност је учтиво, морално и поштено понашање, и исти такви ставови којима се показује поштовање према другим људима“, подучио нас је. „Пристојност је, дакле, даме и господо, нешто што сви желимо у овој земљи. Пристојност је и наша обавеза, модел који морамо да пружимо Србији и њеним грађанима“, објашњавао је том приликом.

„Политика пристојности и политичка пристојност“, наставио је Премијер, „осим што су по Теодору Рузвелту најпрактичнији начини вођења политике, истовремено дају и оквир, тон и ритам читавом друштву. Живимо у земљи у којој само пристојност, у својој пуној дефиницији, може да помогне да нам јавни дискурс, чак и на свом највишем нивоу, не личи више на ријалити шоу. Србији та врста непристојних подела свакако није потребна. И више од тога, Србија такву поделу не може ни да издржи“.

Лепо речено. Али у пракси се, код Вучићевих људи, непрестано сусрећемо са супротним понашањем. Необично је да је и други прононсирани псовач међу овдашњим новинарима, шеф Е-новина, такође у служби Канцелара. Позната је  карикатура на којој су приказани Луковић и Вучићевић како се пред Премијеровим столом отимају за капу дворске луде.

С таква два медијска „радника“ не може бити „пристојног друштва“. Ниједан политичар, нити политика не могу с њима стићи до пристојности. Последњи је тренутак када би онај за кога раде морао да се од таквих „медијских пријатеља“ дистанцира. Јер, докле год послују за Премијера, они су компромитујуће, кочијашко лице режима.

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије. Радио као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990–1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996–2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001., ванредни професор 2006., редовни професор 2011.).