Генерал Милошевић и генерал Крстић Две различите историје сведочења

На прошлонедeљном процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића, појавила су се два генерала. Драгомир Милошевић и Радислав Крстић. Њихове судбине су веома сличне. Оба су командовали великим корпусима армије босанско-херцеговачких Срба. Обојицу је ухапсио Хашки трибунал, обојица су проглашена кривим и осуђена на дугогодишње затворске казне (добили су 29 и 35 година затвора).[1] Обојица су тренутно на издржавању затворских казни (В. Британија и Естонија). Међутим, на једном те истом суђењу, њихова сведочења су била дијаметрално супротна!

Када се Радован Караџић обратио генералу Д. Милошевићу са молбом да се појави као сведок одбране, генерал је одговорио да ће то учинити са задовољством. Он је навео неколико разлога за то, али се главни разлог огледа у томе што је у процесу против њега суд донео решење које није одражавало оно што је било предочено за време процеса.[2] Чак и на самом процесу није било дозвољено презентовање важних чињеница. Генерал Милошевић је изјавио да његовом браниоцу није било омогућено да адекватно презентује доказе. Д. Милошевић је приметио да су његови адвокати оспоравали сваки појединачни инцидент али им је било онемогућено да пруже кључне доказе. А кључни доказ по мишљењу генерала, јесте успостављање јасног појма ко је са ким ратовао и у чему се огледала суштина сваке војне операције, какви су били циљеви зараћених страна. Некада је било манипулација, некада исценираних инцидената. Главно што није било предочено – јесте то што се сукобљене стране нису налазиле у равноправном положају.[3] Штавише, Милошевић је рекао да га је његов адвокат[4] одвратио од те стратегије, уверавајући га да је то погрешно. Д. Милошевић на свом процесу није иступио у својству сведока. Посебно изненађујућа је била историја са документима. Д. Милошевић је изјавио да је његов адвокат сакупио 5 000 докумената, но он није имао шансе да проучи те документе! Његов адвокат је сам одабрао потребне документе и оптужени је могао погледати само те документе! На тај начин генерал Милошевић је добио прилику да предочи важна сведочења, која чак ни на свом сопственом процесу није могао да предочи. И он је предочио та сведочења.

Генерал Милошевић је сведочио да Сарајевско-Романијски корпус никада није вршио нападе на цивилне делове Сарајева. Он је сведочио да су се све операције босанско-херцеговачких Срба спроводиле искључиво као одговор на нападе муслиманске стране и тек онда када је било установљено да у близини одакле је отварана ватра није било и цивилних објеката. У случају постојања таквих објеката, артиљеријски одговор тада није следио. Одбрана Караџића је још увек у почетном стадијуму, али је већ предочено доста доказа, да напад бошњачких снага на своје грађане, није представљао никакав изузетак, него правило. Презентовани су и докази да је бошњачко руководство своје војне објекте постављало у близини цивилних објеката и често су сами организовали нападе на своје сопствено цивилно становништво. Поред усмених сведочења, суду је преко сведока Драгомира Милошевића предочено на стотине писаних докумената.

Потпуно другачије је изгледало сведочење генерала Радислава Крстића. Генерал Крстић је првобитно одбио да сведочи на процесу Р. Караџићу. Последњи је морао да затражи од суда да се изда налог за привођење (subpoena). Генерал Крстић поседује информације које су изузетно важне за одбрану бившег председника Републике Српске. Између осталог он је могао да потврди да он никада није саопштио Радовану Караџићу ни о плановима за убијање заробљеника у Сребреници, нити о самом факту тог извршења. А таква информација је у директној вези са успостављањем mensrea(предумишљаја, у овом случају специјалног – dolisspecialis) Радована Караџића, по питању оптужбе за геноцид!Генерал Крстић такође може дати важна сведочења по питању његове операције Криваја – 95 и да су том приликом само разматрана питања поделе енклава Сребренице и Жепе. Сведочења генерала Крстића такође су неопходна и ради тога да се оповргну сведочења сведока тужилаштва, по којима је Караџић био упознат са злочином о Сребреници из различитих извора, укључујући Р. Крстића. Штавише, сведочења Крстића су важна и због потврде сведочења другог сведока одбране (Томе Ковача).[5]

И тако, 7. фебруара се у сали суднице појавио генерал Крстић, но одбио је да сведочи. Његова објашњења нису била баш сасвим јасна, нити нарочито убедљива. Р. Крстић се правдао лошим здрављем. Међутим, знамо за примере када су многи српски затвореници у Хагу, без обзира на лоше здравље, наставили борбу. То су радили и С. Милошевић и генерал Ратко Младић. Тако да здравље, највероватније није главни разлог. Могуће да је главни разлог – живот генерала Крстића. Практично одмах после хапшења Р. Караџића, догодио се “инцидент” са Крстићем – један од робијаша у затвору у коме је он издржавао казну, напао је Крстића и пререзао му грло. Крстића су спасили лекари, али порука овог догађаја јасна је свакоме – а понајвише Р. Крстићу. Међутим, не сме се одбацити ни други разлог, који се огледа у приближавању истека двотрећинског рока за издржавање казне, а ту је већ потребно за аболицију заслужити и “добро понашање” у очима председника МТБЈ… У сваком случају, указивање генерала Крстића на то да “Караџић жели само да оствари своје циљеве” није баш сасвим умесно, јер Радован Караџић своју одбрану спроводи достојанствено, штитећи и себе и армију Републике Српске и народ Републике Српске. Заштита Радована Караџића суштински се разликује од, на пример, одбране другог Председника Републике Српске – Биљане Плавшић. И на крају, не можемо а да не приметимо да генерал Крстић није одбио да пружи сведочење за тужилаштво, врло импресивно по обиму, иако је имао све могућности да то не чини и никакве званичне санкције му нису претиле…

И тако, два генерала а две различите животне позиције… Један је одлучио да настави борбу за истину, други је то одбио. Ми смо далеко од тога да било кога осуђујемо. Уверени смо да се иза одбијања генерала Крстића да сведочи у одбрани Радована Караџића, крију веома озбиљни разлози. И премда се они у изјави Р. Крстића нису директно чули, очигледно је да су ти разлози добро организовани од стране самог Хашког трибунала.