ГРУПАЦИЈА НИКОЛИЋ – ВУЧИЋ: АМЕРИЧКА КРЕАТУРА СЕ БОРИ ЗА ВЛАСТ У СРБИЈИ (I)

380

Талас „арапских револуција“ може прво да се доваља не на Кавказ, не на централну Азију, већ на Балкан.

            Српска напредна странка – СНС, или „напредњаци“ је за 16. април заказала „велики митинг опозиције“, „најмасовнији, миран и демократски скуп грађана“.  За циљ је проглашено следеће: принудити коалицију на власти, на челу са Б.Тадићем, да одреди датум ванредних парламентарних избора у Србији (редовни треба да се одрже у пролеће 2012.год.). Лидери СНС Т.Николић и А.Вучић  изјављују да ће на улицу извести најмање 100.000 људи који ће, уколико се њихов захтев одбије, седети на комадима стиропора све док не постигну циљ који су поставили. Акција која се припрема у Београду од стране Српске напредне странке Николић – Вучић, која само имитира опозицију, замишљена је као аналог украинском „Мајдану“, а већ је добила и назив, најекстравагантнији ако се упореди са онима, којима су последњих година у разним земљама означавани „наранџасти“ преврати: стиропорска револуција. Одмах се примећује главни моменат: упорно се подвлачи „европски, цивилизовани“ карактер протеста народњака. Али су пред почетак серије митинга СНС лидери те странке Т. Николић и А. Вучић посетили Брисел ради састанака са највишим чиновницима ЕЗ, укључујући и комесара за проширење ЕЗ Ш.Филеа. (1)  Тиме се објашњава и „европски“ карактер митинга – српски аналитичар С.Антонић констатује да „радикалне мере притиска на власт не дозвољавају да се одбију партнери из Брисела“. (2)

                       Један од разлога за излазак из Српске радикалне странке групе Николић – Вучић била је промена њихове позиције према Евросавезу. Тада су дотадашњи заменик председника Српске радикалне странке и њен бивши генерални секретар одлучили да из руку владајуће коалиције  отму стратешку иницијативу, коју је она у својој спољној и унутрашњој политици поставила као камен-темељац за улазак Србије у Евросавез. Николић и Вучић су Европску заједницу прокламовали за свој лични приоритет, и од тог тренутка је започела трка напредњака и Демократске странке за уступке и опслуживање интереса Евросавеза (и неодвојивих од њега САД).

            Као што је познато, после војне агресије НАТО на СРЈ, Србија се већ 12 година налази под притиском европских земаља и САД, који ступање Србије у Евросавез условљавају низом захтева. Први („главни“) је предаја Ратка Младића и Горана Хаџића; други је, („услов над условима“) регионализација и децентрализација земље (подела на неколико еврорегија). „Специјални“ пакет услова постоји и у вези са Косовом: од Србије се захтева да установи „добросуседске односе“ са сопственом (бившом) јужном покрајином. Међутим, немогуће је истовремено учинити ствари које се међусобно искључују: да се ступи у Евросавез, а да се пре тога не испуне сви услови које је он поставио, тим пре што је за утеривање Србије у послушност учињено баш све: санкције, војна агресија, отуђење дела њене територије, антисрпска пропаганда на глобалном нивоу. Нема и не могу да постоје шансе да се нешто од тога игнорише, да они, који се нађу на власти, тим пре што су се прво осигурали подршком тог истог Запада, заобиђу те захтеве.

            Зато групација Николић – Вучић, после цепања СРС, декларише себе као „смекшану, цивилизовану, модернизовану варијанту радикалне странке“; некадашња „радикалска“, национално – патриотска, идеологија, која је радикале учинила мегапопуларним политичарима у Србији (да подвучемо – захваљујући идејама В.Шешеља, који је контролисао сваки јавни корак својих помоћника  –  све до забране њихове комуникације са дипломатским кором западних земаља – Српска радикална странка је при том подржавала односе углавном са руском, кинеском и индијском амбасадом) неизбежно је уступила место другачијој реторици и поступцима, који одговарају постављеним циљевима.

            И тако, после две ипо године од цепања СРС, заокрет СНС према Западу се завршава „наранџастим“ пристаништем и трансформацијом у партију радикално прозападног усмерења. А њену безусловну и поуздану разлику у односу на Демократску странку или Либерално-демократску партију прадставља много еластичнија популистичка реторика, која одговара свим политичким захтевима и сваком укусу. Ту се осећа искусна рука политичких технолога, према многим извештајима, израелских, француских и др., који су помогли политички раст СНС.

            Изузетно је значајно званично именовање В. Монтгомерија, америчког дипломате, на место саветника Странке. Монтгомери и Николић су 18.09 2010. потписали уговор, који између осталог, садржи и следеће: Монтгомери се поставља на место лобисте интереса СНС; међу његовим задацима је и осмишљавање најбољих метода за представљање СНС као демократске европске партије која је потпуно способна да постане водећа странка и у Србији, и у читавом региону (треба да се честита амбицијама аутора „пројекта СНС“ – А.Ф.); помагање у представљању у најбољем светлу лидерима САД и ЕЗ политике и позиција СНС. Тако је СНС постала клијент бившег чиновника САД највишег ранга за кога, да подвучемо, апсолутни приоритет треба да буду, и јесу, стратешки задаци које поставља Стејт департмент, а ни мало партије земље коју је, у ствари, Запад осудио на ликвидацију. Само са једним, јединим могућим, изузетком: под условом да та партија не извршава интересе самог Стејт департмента.

            Осим тога, уговор садржи чланове о обавезама које је на себе преузео Монтгомери, а који се тичу организовања  састанака Т.Николића и његових саветника са најбитнијим и најутицајнијим људима у Конгресу САД и невладиним организацијама, као и предузимања свега потребног како би се обезбедило поверење твораца америчке спољне политике. Ни мање, ни више. Међутим, овде тешко да су им били потребни Монтгомеријеви савети – списак поступака за стицање поверења је врло уочљив: да се призна независност Косова, да се отцепи Војводина (у перспективи и Санџак, и југ Србије), да се изврши регионализација земље, да Србија ступи у ЕЗ и НАТО (уз смештање противракетног штита, који је неопходан за учвршћење војно-стратешке позиције највеће војне базе САД у Европи – „Бондстил“ на Косову), да се изврши комплетан пакет унутрашњих реформи, које Србију стављају у позицију протектората са потпуном потчињеношћу и да се да подршка свим спољнополитичким акцијама Стејт департмента у овом региону, иако оне своде на нулу интересе српског народа (тачније, које српски народ доводе на саму ивицу физичког опстанка).

            У позадини вишегодишњег директног диктата САД и ЕЗ каква треба да буде унутрашња и спољна политика Србије, уз постојање албанске наркокриминалне и сепаратистичке активности у региону (која прети безбедности осталих европских земаља) логична је тежња да се процес трансформације српског простора заврши. Двадесетогодишње искуство Балкана је у пуној мери показало да нема места никаквим илузијама у вези са улогом, местом и интересима Западне политике у региону. Као што нема основа да се окарактеришу жеље америчких центара моћи да виде у Србији власт потпуно демократске, државно-оријентисане партије, која ће изградити праведан социјално-економски систем и побољшати живот и благостање српског народа. Наравно да такве задатке може да изврши само опозиција патриотске оријентације (па није случајно сва снага Запада, пре свега пропагандна, упућена против ње).

            Онај узани коридор који је остављен СНС-у као „фронт за политичку борбу“ представља напад на корупцију и криминал. Управо се на тезу борбе са њима, уз стратегију доласка на власт саме СНС, свео прошли митинг ове партије, који је одржан 5.02 2011. Међутим, и у тој сфери, изјаве Т.Николића одликује велика специфичност. Тако, на пример, један од највећих проблема Србије представља то, да утицајне позиције у политичкој структури земље заузима олигархија. Т.Николић позива на промену државног система али тако, да ничији интереси не буду додирнути. Тако он изјављује: „Позвао сам богате људе да погледају око себе и да виде у каквој просјачкој земљи они убирају добит, те да своје богатство поделе са несрећницима. За разлику од Тадића, ја се не мешам у то како су они стекли своје богатство, јер то треба да раде државне власти. Ја немам ништа против богаташа, али нећу да запретим фирмама у којима раде хиљаде људи, који раде у складу са законом и прописима. Под ударом треба да се нађе криминал, а не богаташи. Порука Тадића да се са њим не игра је дрска,  јер – па шта ако још 200–300 хиљада људи после свега остане без посла?“ (3) Да погледамо ове потпуно демагошке формулације, направљене из  позиције посматрача са стране,  које истовремено одају невероватну заинтересованост  да се интереси олигархије оставе на миру, јасно миришу на лицемерје, које се граничи са издајом. У позадини толико очигледног повезивања интереса СНС и олигархијских структура (које се грубо прикривају бригом о „несрећном народу – сирочету“)  Б. Тадић, како то произилази из речи самог Николића, се појављује као страствени и непомирљиви борац са корупцијом. И истовремено се назире јасна перспектива земље у вези са  улогом и местом  наведених „богаташа“ у управљању њом, уколико на власт дође „најдемократскија, цивилизована, европска српска опозиција“.

            „Домаћини дискурса“ на Западу својим агентима не дозвољавају ни помисао на слободу дела. Зато је Т.Николић и принуђен да измени своју позицију која се односи на једно од најбитнијих питања – на сарадњу са Хашким трибуналом. Раније је он више пута понављао да се „Младић и Караџић не смеју предати“ (јуни 2005.),  да „Младић мора и даље да се крије“ (јуни 2005), да он „никога од Срба не би предао Хагу“ (април 2008), да се поноси што су га CNN упоредилеса Младићем (децембар 2008),  а у 2009. год. је говорио да је он „против хапшења и предавања Хагу грађана Србије, јер сам дуго био у тиму за заштиту Шешеља и знам каква је тамо правда. Тамо правде нема…сви албанци, муслимани и хрвати ће на крају бити ослобођени. Хаг је за Младића и Караџића сам направио тужбу  за геноцид. А то значи да Републици Србији прети геноцид. Судбине милиона зависе од њих двојице“.(4) Али већ у новембру 2010. год,  поводом „најважнијег“ услова Т. Николић изјављује: „Зашто ја подвлачим да сарадња са Хашким трибуналом представља главни  услов за ступање Србије у ЕЗ?  Вероватно зато што је то јасно. Наравно, у оној мери, у којој је  то могуће. Пре свега, треба за људе који се тамо налазе обезбедити могућност одбране, а не представљати их као већ осуђене. Те зато, ако Тадић не може да ухапси Младића вероватно да и мени нико неће рећи „мораш!“ Ја знам да би Тадић радосно предао Младића. То би за њега био доказ да је ЕЗ потпуно на његовој страни и више се никад не би сетио СНС-а“. А затим је на питање новинара: „А да ли бисте ви радосно предали Младића?“ одговорио: „Не радосно, већ као испуњење обавезе“.(5) Те испада да су спољни оријентири и тежње да се задобије патрон у облику ЕЗ исти за ДС И СНС.  Разлика је, вероватно, само у количини радости у вези са предајом Р.Младића Хашком трибуналу.

            Зашто скуп СНС, који треба да се одржи 16.04. захтева превремене  парламентарне изборе у Србији, већ крајем ове године? Ради се о томе, да ће почетком октобра ове године Европска комисија доделити Србији статус кандидата за ЕЗ. (6) Ето – сада се зна: кандидатура за ЕЗ представља адут, неопходан СНС за стратешку победу над ДС и добијање патроната еврочиновника. Али се главни мотив врло вешто прикрива убедљивом социјалном реториком, која је учена кроз десетине година активности у Српској радикалној странки. Те зато А. Вучић поводом својих посета Бриселу изјављује да је његов циљ да „убеди људе у Бриселу да Србија после смене власти неће одбити интеграцију у Европу“.(7)

            Што се тиче „услова над условима“ – децентрализације – власт и опозиција личе једно на друго као близанци. Влада је 26. марта 2009. год. основала Канцеларију Националног савета за децентрализацију Републике Србије. А крајем децембра 2009. године Т.Николић је изјавио: „Постигнути ниво аутономије Војводине никада нећемо мењати, те због тога Савез Мађара Војводине може да буде миран.“ (8) Осим тога, СНС је прва која се бори за промену устава, иако за сада само под предлогом бриге о смањењу броја посланичких места у парламенту – са 250 на 125 (неочекивано се забринувши о уштеди 500 милиона динара годишње, што ипак не смета тој странки да иступа против постигнутих, корисних за обе стране, споразума са Русијом у сфери нафтне индустрије. (9)

            Мада се на достигнутом, као што је познато, сепаратисти Војводине неће зауставити, процес ризикује да добије непоправив карактер. Један од знакова: 5.04.2011. год. Драган Веселинов, један од некадашњих лидера Војводине (једно време је заузимао место министра у влади Србије), је изговорио: „Војводини треба да се обезбеди право да изађе на референдум, како би се преиспитала одлука Срба из 1918 године да ли ми желимо да живимо не под, већ заједно са, Србијом. Мислим да би одлука војвођана била – нећемо са Србијом! Зато – Војводина мора да постане држава! Нема опасности од ревизионизма Трианона, јер је Мађарска у саставу ЕЗ тако да ће бити стабилизатор тог простора, а не његов рушилац“.(10) Толико истоветна позиција власти и „највеће опозиционе странке“ прети земљи новим растурањем.

__________________________________________________________________________

  1. http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/vucic-revolucionarno-stanje-u-srbiji-84404.php
  2. http://www.pravda.rs/2011/04/12/demokrate-zabrinute-zbog-rejtinga-naprednjaka/
  3. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica
  4. http://rt.com/politics/the-eu-is-behaving-like-a-hypocrite-towards-serbia/
  5. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica
  6. http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/nikolic-nije-ultimatum-ali-sns-trazi-izbore-84695.php
  7. http://www.buntbogoljub.com/2011/03/tomislav-nikolic-izmedju-eu-i-rusije/
  8. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/126923/Savez-sa-Pastorom-posle-izbora
  9. http://srb.fondsk.ru/news/2011/02/10/srbia-priprema-se-udar-na-uzhni-tok.html
  10. http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=771:dragan-veselinovvojvodina-mora-da-bude-drava&catid=41:politika&Itemid=55
Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.